Crni dan u Limi: Najveća fudbalska katastrofa u istoriji, poništen gol odveo u smrt 328 ljudi

Hoze Salas, jedan od preživelih sa stadiona na kojem se dogodila najveća katastrofa u istoriji fudbala, proveo je dva sata u ljudskom glečeru koji je milio stepenicama, toliko čvrsto pritisnut da mu stopala nisu dodirivala tlo, dok nije završio na dnu zarobljen u gomili živih i mrtvih tela*Tog 24. maja 1964. godine u Limi, na utakmici Peru - Argentina, smrt je bila ishodište za mnoge na tribinama i ko zna koliko još njih van stadiona

Bio je to "Hilzboro pre Hilzboroa", "Hejsel pre Hejsela". Stadion smrti. Svet pre Lime, pa ni posle toga, a prošlo je 56 godina, nije video takve scene haosa, toliku količinu nasilja i užasa na fudbalskoj utakmici, koja je u istorijske almanahe zavedena kao najveća takva katastrofa svih vremena.

Lima, stadion "Nasional", 24. maj 1964. godine, u neredima na utakmici Peru - Argentina (prekid u 85. minutu na 0:1), stradalo je 328 ljudi, uglavnom od posledica gubitka vazduha, a veruje se i danas da je taj broj bio veći, jer u zvaničnu statistiku umrlih na samom stadionu nije zaveden broj onih koji su poginuli van njega u žestokom ratu sa policijom koja je pucala u živo meso.

Povređenih je bilo oko 500, neki kažu i da je ta brojka išla i do 4.000!

Celokupna priča ove tragedije nikada nije ispričana, a verovatno je da nikada neće ni biti.

BITKA ZA TOKIO USRED LIME!

Peru i Argentina igrali su za plasman na olimpijske igre u Tokio iste godine, ulog je bio veliki, a domaći tim pobeda ili remi održavali su u trci za konačnim ciljem, jer bi onda u boljoj poziciji čekali meč poslednjeg kola u gostima sa Brazilom.

Peruanci su imali snažan "vetar u leđa" sa tribina. Stadion kapaciteta 53.000 bio je krcat, igla nije imala gde da padne. Skoro pet posto ukupne populacije Lime sabralo se na tribinama. Svaki fudbalski navijač koji je držao do sebe i nacionalnog ponosa bio je tog dana na stadionu.

Mnogi navijači koji su bili na takmici ranije tog dana prisustvovali su i moto-trci "Las Seis Horas Peruana" u obližnjem parku "Campo de Marte", u predigri daleko važnijeg događaja.

Argentina je pre dolaska u Limu pobedila u sve četiri prethodne utakmice i bila je lider na tabeli, dok je drugoplasirani Peru imao učinak od dve pobede i jednog remija, pa je imao dobre šanse da se plasira među prva tri tima na tabeli.

Peruanski tim sačinjavali su uglavnom amaterski igrači iz klubova u regionu Lime. Čak devetorica igrača spremala se da debituje protiv Argentine, dok su dvojica koja su bila u startnoj postavi, upisala debi u prethodnoj utakmici, u pobedi nad Urugvajem od 2:0.

Sve je bilo spremno za spektakl.

PONIŠTEN GOL OKIDAČ ZA HAOS, UPAD LOKALNOG TABADŽIJE I BRUTALNOST POLICIJE 

Jedan od aktera utakmice bio je i legendarni Peruanac Hektor Čumpitaz, koji je sakupio preko 100 utakmica za nacionalni tim i vodio ga na dva Svetska prvenstva sa kapitenskom trakom (1970. i 1978). Taj dan ne zaboravlja, seća se svega: Vođstva Argentine, poništenog gola Perua pet minuta pre kraja, upada navijača...

- Iako smo igrali dobro, oni su poveli. Posle smo napdali, oni su se branili i tako je tekla igra sve do akcije u kojoj je njihov defanzivac pokušao da izbije loptu, a naš napadač Kilo Lobaton podigao nogu da blokira i lopta se odbila u gol. Međutim, sudija je svirao prekršaj. Poništio je gol. To je dovelo do besa navijača na tribinama - prisetio se Čumpitaz okidača haosa koji je usledio.

Sudija se zvao Anhel Eduardo Pazos, Urugvajac, neki mu pripisuju revanšizam zbog poraza njegove reprezentacije od Perua u prethodnoj utakmici. Kako bilo, navijačka tenzija je tada teško mogla biti obuzdana. Publika je negodovala i ludela, psovala, počelo je komešanje. Bilo je pitanje vremena kada će sve to eskalirati u nešto mnogo gore.

Na teren je prvi utrčao lokalni žestoki momak Viktor Vaskez, u to vreme u Limi daleko poznatiji po nadimku "El Negro Bomba" (Crna bomba). Njegov upad na teren aplauzima je pozdravio govoto čitav stadion. Bodrili su ga, želeli su da on uzme pravdu u svoje ruke. Krenuo je na sudiju, pokušao je da ga nokautira, ali je u tome bio sprečen.

Za Vaskezom je utrčao još jedan mladić, Herman Arojo Kuenka. Policija očito nije bila dovoljno hrabra da krene na "El Negra", pa se ustremila na Kuenku i "uljez" brzo našao u nemilosti desetine policajaca. Prizor brutalne reakcije policije do ludila je doveo ljude na stadionu.

- Policija je pujdala kerove na tog momka, psi su mu kidali odeću. Ljudi su bili uznemireni načinom na koji su ga odvodili sa terena. To ih je razbesnelo. Ne znamo šta bi se desilo da su ga mirno sklonili, ali o tome sada ne možemo razmišljati - priča Čumpitaz.

- Naši policajci su ga udarali i tukli, kao da je neprijatelj. Izneli su ga sa terena. To je ono što nas je sve razbesnelo, uključujući i mene, prepričava svoje iskustvo sa stadiona tog dana jedan od navijača, Hoze Salas.

OTVOREN FRONT NA STADIONU, SUZAVAC POKRENUO STAMPEDO SMRTI

Za samo nekoliko sekundi iz mase obuzete gnevom lansirana je kiša tvrdih predmeta ka policiji. Haos je dobijao prve obrise. Još nekoliko desetina ljudi je pokušalo da utrči na teren, a Salas i njegovi prijatelji su osetili šta se sprema...

- Nas petorica smo se spustili stepenicama da izađemo na ulice, kao i mnogi drugi, ali je kapija bila zatvorena. Okrenuli smo se i počeli da se penjemo na stepenice. Tada je policija krenula da baca suzavac. U tom trenutku, ljudi na tribinama trčali su u tunel kako bi pobegli, gde su nas sreli. Došlo je do strašnog sudara.

Salas je bio na severnoj tribini, gde je pao najveći broj patrona suzavaca - između 12 i 20.

Zastrašujuća smrt sačekala je mnoge na tom mestu. Salas je imao ludu sreću. Kako je ispričao, veruje da je dva sata proveo u ljudskom glečeru koji je mileo na stepenicama, tako čvrsto pritisnut da mu stopala nisu dodirivala tlo, dok nije završio na dnu, zarobljen u gomili tela, što živih, što mrtvih. Sve vreme nekako je uspevao da diše i ostane u životu.

Dok su neki navijači, koji su pobegli sa stadiona, uspeli da otvore kapije i oslobode one zarobljene unutra, drugi su se uključili u bitku sa policijom na ulici. Istovremeno, fudbaleri obe selekcije su već bili na sigurnom u svlačionici, ako je uopšte bilo sigurnog mesta tog dana na stadionu. Svi su bili u šoku.

- Nakon što smo stigli do svlačionice, neki ljudi su izašli napolje, pa se vratili i rekli nam da ima dvoje mrtvih."Dvoje mrtvih?", pitali smo. I jedno bi nam se činilo puno. Bili smo u svlačionici dva sata pre nego što smo mogli da oemo sa stadiona, tako da nismo znali razmere onoga što se događa. Na povratku u našu trening bazu slušali smo radio, bilo je 10, 20, 30 poginulih. Svaki put kada su stigle vesti, broj se povećavao: 50 smrtnih slučajeva, 150, 200, 300, 350 - priseća se jezivih trenutaka Čumpitaz, koji je nakon tragedije pomišljao da prekine karijeru.

EPILOG: 328 MRTVIH, ZATAŠKAVANJE UBISTAVA ISPRED STADIONA 

Zvanični izveštaj o tragediji je izbrojao 328 poginulih na samom stadionu, ali ta brojka, kako mnogi veruju, nije konačan bilans smrti tog dana jer su meci kosili navijače i ispred stadiona, u ratu koji je besneo sa policijom. Sudija koji je vodio istragu katastrofe Benhamina Kastanedo, navodno, nikad nije uspeo da pronađe ustreljena tela da bi dokazao tvrdnje brojnih očevidaca haosa.

Nekoliko meseci nakon tragedije, Kastanedu je posetio stariji čovek koji je rekao da su njegova dva sina, oba studenta medicine, putovala iz provincije da bi prisustvovali utakmici i više se nisu vratili.

- Iako je tražio njihova imena među mrtvima, nije ih mogao pronaći - izjavio je tada Kastaneda koji je u svom konačnom izveštaju napisao da broj poginulih koji je objavila vlada ne "odražava stvarni broj žrtava, pošto postoje osnovane sumnje u tajno uklanjanje ubijenih mecima".

Kastaneda je nastavio da optužuje tadašnjeg ministra unutrašnjih poslova da je "orkestrirao invaziju na teren i brutalne reakcije policije, kako bi podstakao navijače na nasilje - pružajući tako povod za nasilan odgovor". Demonstracija sile bila je, kaže, namenjena ljudima da nauče, u krvlju i suzama, rizike sa kojima su se mogli suočiti ako izazovu vlast.

Vlada je sa svoje strane krivicu prebacivala na "revolucinarne elemente" tog vremena.

Horhe Salazar, novinar i profesor koji je napisao knjigu o katastrofi, kaže da je peruansko društvo u to vreme bilo neobično burno.

- Bilo je to šezdesetih godina. Bilo je to vreme Bitlsa. Fidel Kastro je bio u modi - sve se u svetu promenilo. U Peruu su ljudi prvi put razgovarali o socijalnoj pravdi. Bilo je dosta demonstracija, radničkih pokreta i komunističkih partija. Levica je bila prilično moćna i bilo je stalnog sukoba policije i naroda - kaže Salazar.

Horhe Azambuja, komandant policije koji je dao naređenje za aktiviranje suzavaca, osuđen je na 30 meseci zatvora. Drugi je bio sam sudija Kastaneda. Kažnjen je zbog šestomesečnog kašnjenja podnošenja izveštaja i zbog toga što nije prisustvovao na svih 328 obdukcija.

Fudbalski epilog katastrofe: Reprezentacija Perua je u poslednjem kolu glatko poražena od Brazila 4:0 i tako ostala bez plasmana na Olimpijske igre na koje se do danas nije plasirala.

(Telegraf.rs)