Odbili ga u omiljenom klubu, pa je radio kao zidar: Zanimljiv fudbalski put legende Intera

Havijer Zaneti je omao zanimljiv put od svog rodnog mesta do legende milanskog kluba

Kapiten i legende milanskog kluba Havijer Zaneti. koji se penzionisao 2014. posle 19 sezona u klubu, nije imao lak fudbalski put. Nakon što su ga odbili u lokalnom klubu Indipendienteu u Argentini na svom putu ka uspehu Zaneti je radio kao zidar, razvozio je i mleko, pa tek onda išao u školu i na trening.

Danas se seća oproštaja od fudbala pre šest godina na gostovanju Intera kod Kijeva. Bio mu je to 1114. susret u profesionalnoj karijeri u kojoj je 15 godina proveo kao kapiten velikog Intera, u kojoj je osvojio pregršt velikih trofeja, pa je tog dana u Veroni s 40 godina na ramenima mogao spokojno i izgubiti.

Preporučujemo

Radio kao zidar i razvozio mleko

Nije lako prihvatao poraze, jer ličnosti poput njega žive da bi se borile za pobedu, ali iznad svega žive da bi sačuvale dostojanstvo. Takvi nemaju problema s gutanjem poraza. I nastave dalje, jer i nakon pobede i nakon poraza najvažnije je - nastaviti dalje.

- Vreme provedeno radeći s ocem na poslu zidara spada među najbolje periode mog života. To je jedna od stvari u kojima sam najviše uživao. Ne samo zato što sam mu mogao pomoći i biti s njim već i zato što je to bilo iskustvo koje vam promeni život jer sam iz prve ruke video veliku očevu žrtvu koji je to radio kako bi izdržavao porodicu.

- To je ostalo uz mene tokom celog života i vodilo me kroz karijeru. I, naravno, još uvek znam napraviti zid! Pre nego što sam postao profesionalac, razvozio sam mleko i nameštao alarm u četiri sata ujutro. Onda bih išao u školu u osam sati te bih poslepodne trenirao - kazao je Zaneti u jednom od intervjua.

Skromnost i istrajnost koje je usadio kao tinejdžer sa sobom je nosio tokom cele karijere. Zbog toga je ostao upamćen kao jedan od najomiljenijih igrača svih vremena. Kapiten kojeg su poštovali i najveći rivali. Igrač o kojem se priča biranim rečima.

Njegovo fudbalsko putovanje počelo je u drugoligašu Taleresu nakon što su mu u omiljenom klubu Independienteu kazali da je nizak i osetljiv.

- Bilo je to razočarenje koje sam teško progutao. Navijao sam za taj klub -rekao je kasnije.

Nakon dve godine provedene u Taleresu prešao je u Banfield koji je igrao u najvišem rangu argentinskog fudbala. Tamo je privukao pažnju Intera koji ga je doveo 1995. godine.

Kada je stigao u Inter, navijači ga nisu prepoznavali. Prilikom dolaska na jedan od treninga, tek su shvatili da je i on Interov igrač kada se počeo rukovati sa saigračima.

U Inter došao nepoznat, otišao kao jedna od najvećih legendi

On se nije zamarao ulogom anonimusa u klubu poput Intera. Već je iskusio teška razočaranja i jutra u kojima je davao sve od sebe kako bi zaradio novac. Predanim radom dve godine kasnije u finalu Uefa kupa postigao je drugi gol u Interovoj pobedi nad Lacijom 3:0. Više nije bio anonimus.

Bio je to prvi od ukupno 16 trofeja koje je osvojio na "Đuzepe Meaci". U vreme Interove najveće dominacije italijanskim fudbalom od 2005. do 2011. godine, kada je osvojeno pet trofeja italijanskog prvaka i četiri trofeja u Kupu Italije, već je nosio kapitensku traku koju je prvi put na ruku stavio 2001.

Sudbina je htela da 2010. s Interom osvoji trostruku krunu (Liga šampiona, Serjae A i Kup Italije) i da nezaboravna pobeda nad Bajernom u finalu Lige šampiona 2:0 bude njegova 700. utakmica za Inter.

Na putu ka klempavom trofeju Inter je u polufinalu u epskom dvoboju srušio Barselonu koja je godinu dana ranije i godinu dana kasnije osvajala Ligu šampiona.

Posebno će ostati upečatljiv revanš na Kamp Nou gde je Inter oko sat vremena igrao s igračem manje i usprkos porazu od 1:0 uspeo odbraniti prednost od 3:1 iz prvog susreta.

- Pre svega, nemojte zaboraviti naš prvi susret s Barselonom, kada smo igrali sjajan napadački fudbal i nadigrali Barsu.

- U drugom smo pružili izuzetnu odbranu, ali nismo tako planirali. Igrali smo tako zato što je Tijago Mota dobio crveni karton u prvih pola sata meča.

- Tada smo pokazali veliki karakter, snagu, predanost i koheziju da se borimo za mesto u finalu, a igrali smo protiv ekipe koja se smatrala najboljom na svetu, za neke najboljom i svih vremena. Kao igrač, nekada imaš osećaj da će se nešto dobro desiti, tada si sposoban izvući nemoguće - rekao je Zaneti.

Iako je imao fenomenalnu karijeru u Interu, Zanetija nisu zaobišla nova razočaranja. Ova su vezana za pozive u reprezentaciju. Naime, iako je stigao da upiše 143 nastupa za Argentinu, po čemu je bio rekorder sve dok ga nije prestigao Maskerano koji ima 147 nastupa, Zaneti nije pozivan u reprezentaciju na Mundijalima 2006. i 2010. godine.

Ali, nije se javno žalio na odluke Hozea Pekermana i Dijega Maradone koji su na tim prvenstvima vodili reprezentaciju. Gledao je svoja posla.

- Ne gledam na to kao na mrlju u svojoj reprezentativnoj karijeri, jer nemam za čim žaliti. Sve je to deo fudbala i moraš prihvatiti sve te stvari. Nikada ne trebate gledati unazad, već uvek prema napred - izjavio je on.

Njegova izjava o Adrianu pokazuje kakav je čovek

Svoju ljudsku veličinu pokazao je na mnogo različitih načina, a posebno zbog toga što je drugima želeo da pomogne i čini ih boljim. O tome svedoči njegova izjava o bivšem napadaču Intera Adrianu, Brazilcu koji je bio neverovatan talenat, ali čija je karijera propala zbog depresije.

- Kada je dao gol Realu u prijateljskoj utakmici, rekao sam sebi da je on novi Ronaldo. Ali, dolazio je iz favela i to me plašilo, jer video sam koliko je opasno tamo. Kada postanete bogati, a prethodno niste imali ništa, sve postane podmuklo.

- Kada je dobio poziv da mu je umro otac, bili smo u sobi. Bacio je telefon i počeo vrištati. I danas mi je loše kada se toga setim. Od toga dana smo Morati i ja na njega gledali kao na mlađeg brata. Nastavio je da igra da daje golove i posvećuje ih ocu, ali nakon tog poziva ništa nije bilo isto. Nismo ga uspeli izvući iz depresije. To je moj najveći poraz, osećao sam se nemoćno - kazao je Zaneti.

Osećaj odgovornosti prema drugim ljudima samo pokazuje zašto je Zaneti jedan od najvećih kapitena koje je fudbal video. Uostalom, to je jedan od razloga zašto je Inter penzionisao njegov legendarni broj 4. I zašto je Murinjo, govoreći o kapitenima koje je vodio, posebno izdvojio Zanetija i Džona Terija.

- Nisu svi kapiteni ujedno i lideri. Ova dvojica momaka (Zaneti i Teri) bili su lideri i kada njih imaš, onda se više fokusiraš na samo treniranje ekipe. Kada imate lidere, onda je vaša ekipa korak ispred - ispričao je Murinjo.

Zanetijev put počeo je velikim razočaranjem i prihvaćanjem onog što mu je sudbina ponudila, a tada je to bio posao zidara i razvoženje mleka. Tek kasnije je stvorio život legende. Stoga, igrači i osobe poput njega ostaju kao primer svima koji u fudbalu, ali i generalno u bilo kojoj drugoj sferi života žele ostaviti trag.

(Telegraf.rs)