Saša Ilić godinu dana od oproštaja: O igračkoj penziji, Partizanu, zašto više ne dolazi u Humsku...

"Partizan jeste moja druga kuća, ta veza je jednostavno neraskidiva i ne postoji ništa što može da je naruši. Jer svi smo mi prolazni, samo Partizan je ostaje" - emotivno priča za Telegraf legendarni kapiten crno-belih

Preporučujemo

Pre tačno godinu dana srpski fudbal i Partizan su se oprostili od velikana – Saše Ilića. Legendarni kapiten crno-belih je odigrao poslednji meč na stadionu u Humskoj i to protiv novosadskog Proletera, posle čega mu je priređen i oproštaj, uz prisustvo porodice, prijatelja i navijača koji su došli da pozdrave odlazak idola u zasluženu penziju.

Godinu dana posle, Saša vodi drugačiji život. Ne tako dinamičan i intenzivan kao tokom karijere, ali opet vezan za fudbal, u nekoj drugačijom ulozi. Najvažnija sporedna stvar na svetu mu, priznaje, nedostaje, ali je zadovoljstvo našao u radu sa mladim igračima, koje pokušava da izvede na pravi put.

- Brzo je prošlo tih godinu dana... Vreme baš leti kada čovek uživa. Šalim se, naravno - kroz smeh za Telegraf kaže Saša Ilić.

- Počeo sam da živim taj “drugi život” bez fudbala i navikavam se polako, zadovoljan sam u principu kako mi je vreme organizovano. Posle tog meča u Humskoj, odnosno finala Kupa, koje mi je bilo poslednja zvanična utakmica, otišao sam na odmor sa porodicom, na more, gde smo proveli više od dva meseca. Najduži odmor u istoriji čovečanstva, ali bilo je lepo, bio sam okružen porodicom, prijateljima – nastavlja Ilić da se šali na svoj račun.

- Ne žalim se, iskreno, više vremena sam sa najmilijima, supruga i deca su sada u fokusu, prijatelji takođe.

Fudbaleri se obično ne snađu odmah posle završetka karijere, ali Saša je imao okvirni plan i nije mu trebalo mnogo vremena da se navikne.

- Znate kako, nije lako. Radiš nešto godinama, u mom slučaju decanijama, navikao si na jedan život i kome je svaki trenutak isplaniran. Kako na dnevnom, tako i na godišnjem nivou. Znaš kada počinje trening, kada je ručak, odmor posle toga, utakmica, kada počinju pripreme, kolika je pauza, kada se vraćaš... Sve je isplanirano u sekund i onda odjednom sve stane.

- Na početku je verovatno mnogima super, odjednom nema obaveza, a ima višak slobodnog vremena. Ali taj osećaj prođe i onda je potrebno imati plan. U mom slučaju nije bilo strašno, jer sam igrao dugo i razmišljao sam o tom poslednjem meču, “danu” posle toga, šta bih i kako... Počeo sam dosta ranije da pohađam trenersku školu, aplicirao za licence po nivoima, jer sam znao da ću ostati u fudbalu na neki način, što se i obistinilo.

Upitan da li mu profesionalni fudbal nedostaje, iskreno kaže:

- Fudbal za mene nikada nije bio novac. Bio je ljubav i strast od prvog trenutka otakako sam dotakao loptu i normalno je da mi nedostaje, ali biologija čini svoje i dođe dan kada prosto morate da prestanete. Da me lopta nije toliko “vukla” možda bih prestao nekoliko godina ranije, no, svaki put je ta ljubav prema njoj bila presudna da nastavim. Nisu me previše zanimali ni svi ti rekordi, iako sam ponosan na njih, niti sam nešto i nekoga jurio. Jednostavno sam voleo fudbal, treninge, pogotovo one posle dobijenih utakmica, druženje sa saigračima, tenziju pred velike mečeve, takmičenje... Ma, sve!

Profesionalna karijera jeste okončana, ali daleko od toga da Ilić više “ne pipa” loptu.

- Prešao sam na mali fudbal i prija mi, iskreno da vam kažem. Okupimo se jednom ili dva puta nedeljno, malo se istrčimo, oznojimo, posle toga sednemo i krene priča. Znate kako to već ide. I nije samo fudbal na repertoaru, odigram i poneki basket, jer zaista volim košarku. Dominiram, naravno, ali nemojte to da pišete, jer će “saigrači” da mi se ljute i tvrde suprotno, ne želim da im stajem na muku.

Ispunjava me rad sa decom

Posle “istorijskog” odmora, Ilić je počeo da radi sa kadetskom selekcijom Srbije, ali i kao pomoćnik u mladoj reprezentaciji naše zemlje.

- Novo iskustvo u kome zaista uživam. Rad sa decom me ispunjava, jer smatram da sam dosta toga u fudbalu prošao, i lepog i manje lepog, i da mogu da im pomognem u razvoju, da im skrenem pažnju kako da izbegnu “zaobilazne puteve” i pokušaju da se ostvare u sportu koji su odabrali. Želim i sam da učim uz njih, da idem korak po korak, onako kako sam to radio i kroz karijeru, jer smatram da i trener, baš kao i igrač, treba da prođe sve nivoe da bi jednog dana radio na onom vrhunskom. “Preskakanje razreda” može samo da vam oteža put, a ja nigde ne žurim, zaista.

Oproštaj od Partizana i fudbala pre godinu dana Saša će pamtiti zauvek, mada je bilo mišljenja da je zaslužio još spektakularniji rastanak

- Bilo je nekih peripetija pre same utakmice i nisam ni sam zbog toga bio siguran kako će sve da izgleda, ali na kraju je ispalo zaista lepo, emotivno i za mene i za sve one koji su došli na stadion. Čak ni ona kiša nije uspela da pokvari utisak. Da li je moglo bolje da se organizuje? Mnogi mi kažu da jeste, ali ne želim više da razmišljam o tome.

- Bilo mi je bitno da je moja porodica uz mene, dobar deo prijatelja, saigrači, navijači koji su me bodrili toliko godina. Osećanja su mi bila nekako podeljena posle toga, osetio sam sreću i ponos, ali i tugu što je došao kraj. Nekoliko dana kasnije smo osvojili i Kup Srbije, iako nismo bili favoriti i lepši oproštaj od mog Partizana nisam mogao da poželim.

Šta kaže na to kako su se navijači Zvezde oprostili od njega

Verovatno će ostati upamćeno za navek, jer se nikada ranije nije desilo, da su i navijači večitog rivala Crvene zvezde našli način da se oproste od Ilića.

- Pripadam generacijama koje su gajile veliki međusobni rivalitet sa Crvenom zvezdom na terenu, ali i poštovanje koje mora da postoji između velikih klubova. Tako smo jednostavno vaspitavani od detinjstva. Trudio sam se na svakoj utakmici protiv njih 200 odsto da moj Partizan pobedi, ali sam znao da pružim ruku i kada nije tako. Vodio sam računa da svaka izgovorena reč bude korektna, jer respekt mora da postoji i mora da bude obostran. Zato smo moj prijatelj Nenad Milijaš i ja i doživeli da nas navijači oba kluba toga dana lepo isprate u fudbalsku penziju.

Neću da se guram za fotelju u Partizanu

Po okončanju karijere Saša je bio na svakoj utakmici Partizana i to na istočnoj strani stadiona u Humskoj. U poslednje vreme ga nema na mečevima, ali daleko od toga da ne prati dešavanja u svom klubu.

- Ma, nisam propustio nijednu utakmicu u poslednjih godinu dana. Na nekima sam istina bio, posle sam sve pratio na TV. Čak i kada su mi se termini sa poslom koji obavljam poklapali, nalazio sam načine da gledam utakmice Partizana. Zašto sam prestao da dolazim? Suviše je komplikovano, ali, recimo, da ne želim da se guram i smetam i da kažu: “Evo ga ovaj, došao po fotelju”, jer se za tu fotelju nikada nisam laktao, niti ću to ikada činiti. Nisam ostao u Partizanu posle završetka karijere, što ne znači da se neću vratiti jednoga dana, jer je to moj klub i nisam zatvorio vrata zadnjicom.

- Gledam sve utakmice, nerviram se, grizem nokte i velika sam podrška bivšim saigračima, sa kojima sam sve vreme u kontaktu. Zbog utakmice u Hagu, sa AZ Alkmarom, nisam spavao, zbog nekih, poput jesenjeg derbija, radovao sam se kao da sam bio na terenu i tako u krug. Nije fraza, već činjenica: Partizan jeste moja druga kuća, ta veza je jednostavno neraskidiva i ne postoji ništa što može da je naruši. Jer svi smo mi prolazni, samo Partizan je ostaje – zaključuje Saša Ilić.

(Z. Ivković)