Kako je Aca Lukas preporučio Dejana Lekića Zvezdi: Fudbalska bajka od 5. lige do golova moćnoj Barsi

- Ma, kakva Barselona! Ništa ne može da zameni onu magičnu noć protiv Tbilisija!

Najteže vreme rađa najveće heroje - upravo je sudbina tu ulogu predodredila Dejanu Lekiću u Crvenoj zvezdi protiv Dinama iz Tbilisija.

Lekić dobro zna šta je put od trnja do zvezda, od pete lige i otpisivanja je upornošću došao do dresa kluba sa Marakane, možda i u najgorem trenutku u novijoj istoriji velikana. Kroz celu karijeru je na osporavanja odgovarao kultnim golovima, tako je bilo protiv Dinama iz Tbilisija, ali i kasnije kada je u Osasuni dao tri gola Barseloni u dve utakmice.

Skromnost ga je možda sprečila da napravi i nešto više, ali Leka nema za čime da žali, mnoge snove je ostvario, napravivši respektabilnu karijeru sa skoro decenijskim stažom u Španiji, uz jednu egzotičnu avanturu do Indije.

U intervjuu za Telegraf, opisao je ceo put od petog ranga Srbije do rešetanja Viktora Valdeza u najjačoj generaciji Barselone, ali je sa posebnim žarom opisao momente iz srpskog šampionata. Gol protiv Javora u ivanjičkom blatu opisao nam je sa većim žarom i emocijama nego one protiv Barselone, ali je na prvom mestu zauvek Dinamo Tbilisi.

Lekić je trenutno član ekipe Atletiko Baleares, ali je trenutno u Herezu i čeka kraj korona virus agonije.

- Sa sinom i ćerkicom provodim vreme, bio sam do pre mesec dana na Balearima, tamo sam bio sam. Porodica je u Herezu, tu sam bio poslednji put u Kadizu i tu smo stanovali, nisam imao klub i onda deca idu u školu ovde. Onda sam samo ja otišao zbog kluba i sada sam se vratio, ne treniramo i videćemo šta će biti dalje.  Mislim da ove godine ulazim ravno u 10. godinu boravka u Španiji, jednu godinu sam proveo u Turskoj. Samo je ta godina bila van, ali decenija je skoro prošla ovde - počinje priču Lekić, a fudbalski počeci bili su prilično trnoviti i popločani velikom upornošću.

- Posle omladinaca, kada sam prešao u seniorski fudbal, nisu računali na mene u Slogi iz Kraljeva, onda sam otišao u klub Popovići, koji je bio u petom rangu takmičenja, okružna liga takoreći. Pre toga sam prošao školu Magnohroma, Bubamare, bio sam u Slogi, pa u Popovićima. Onda je krenuo moj put, nisam se predavao zbog toga što igram niži rang. Imao sam veru u sebe, mlad sam bio i verovao da možda treba napraviti par koraka unazad da bi se u budućnosti sačekalo 4-5 unapred, tako je barem bilo u mom slučaju.

- Bilo je teško, nije bilo uslova kao što ih ima sada, ali sa jakom željom i dobrim radom, isplivaš iz svega, uz pomoć nekih ljudi, znaš već kako ide to kod nas. I hvala Bogu da je tako bilo, težak je bio put, ali je moja priča možda primer mlađima da ne odustaju od svojih ciljeva i snova. Treba se boriti, gde god da igraš. Ja nisam od tog početka napravio ekstra karijeru, moglo je i gore i bolje, ali mogu da budem zadovoljan znajući odakle sam krenuo.

Posle Popovića, Dejan je kratko bio u Metalcu iz Kraljeva.

- Odigrao sam jednu zonu Srpska liga zapad, i posle toga sam otišao u Zemun, ne na poziv, već po savetu Dragana Lacmanovića, on je bio tad u Jedinstvu iz Uba, pa me je on preporučio Zemunu. Kad dođe neko iz manje sredine u Beograd, sve je malo teže, krenulo je kod Miloljuba Ostojića, tad je Zemun bio prva liga, ispali smo u drugu i ostao sam tu godinu. Menjali su se treneri, ispali smo u treću i onda je to bio prelaz. Šta mogu, gde mogu, kako, nezadovoljstvo... Već se polako ubijaš u pojam, i sve se okrene naglavačke odjednom.

- Ostao sam i odigrao srpsku ligu Beograd, šta da kažem, igrao sam u Jagnjilu, na svakakvim stadionima, ali se, mogu reći, igrao i kvalitetan fudbal. Nije ni toliko bila naivna liga, ima dobrih fudbalera. Odatle sam krenuo da dajem golove i sećam se momenta i dana kada je vlasnik rekao "dolazi danas da te gleda Zvezda". To je bio šok za mene, nisam mogao da verujem, ali eto, moguće da sam skrenuo pažnju na sebe, ipak sam igrao u klubu u Beogradu, mogu da budem samo zahvalan što su došli da me gledaju. Tada je bio Pižon sa Ivanom Adžićem, Mazom Vasilijevićem, onda sam se svideo Pižonu na prvu loptu.

Od tada među zvezdašima kruži i urbana legenda da je Aca Lukas preporučio Dejana Lekića crveno-belima.

- Da, između ostalih je i Aca Lukas tada bio u Zemunu, videli smo se i upoznao sam ga, šta znam, svi su imali konekciju sa ljudima iz Zvezde, naravno da su me izgurali i nahvalili i hvala im na tome, i dan danas. Svi su pomogli i na kraju sam došao u Zvezdu. Znao sam da su velika očekivanja od mene, ali znaš kako, pre svega sam presrećan bio jer sam dobio priliku da potpišem za Crvenu zvezdu, zna se da je bila Zvezda u lošoj rezultatskoj i finansijskoj situaciji, godinu ili dve nisu osvojili ništa. Čak su završili treći, dolaziš kada je momenat katastrofalan. Bili su tu Lukić, Adžić i Maza Vasilijević, Pižon kao trener, mislim da su učinili sve što su mogli da vrate neki ugled, koliko je to bilo moguće, makar publiku da vrate na stadion.

- Sve je krenulo polako, bilo je osporavanja... Znaš kako, dolaziš iz treće lige i odmah po gradu krenu osporavanja, biće dobro ako budemo treći, četvrti, sklapan je tim zbrda-zdola, bilo je nezadovoljstva, ali smo se skrpili bukvalno zbrda-zdola i krenuli polako. Ja sam se osećao fenomenalno, mislio sam da će izaći sve na dobro, iako nije bilo sjajno u pripremnim mečevima. Ali radili smo, slušali, borili se. Nismo imali neki kvalitet, ali je isplivala maksimalna borbenost i desila se ta utakmica protiv Tbilisija, koja mi je promenila tok karijere.

Da li su ti golovi draži od onih protiv Barselone?

- Ma draži, nema priče o tome, to mi je promenilo i život i karijeru, sve. Ali da podvučem crtu, prošlo je već 10 godina, to je jedna utakmica sa neatraktivnim protivnikom i nema neki rezultatski značaj, Zvezda je bila na tom nekom nivou na kom je bila, ja sam došao u tu situaciju da postanem špic Crvene zvezde. Kada uporedimo to sa mečevima pre toga, kakvih je bilo mečeva sa Kajzerslauternom, Barselonom, Laciom, Bajernom... To su bile utakmice za pamćenje, bilo je naboja, ali taj momenat da je Zvezda bila u teškoj situaciji, možda je to bio neki početak. Bila je aktuelna opšta mobilizacija, poziv da se publika vrati na stadion, i eto, desila se ta utakmica, izbacili smo Rudar iz Velenja, sećam se i pritiska kod kuće jer smo tamo izgubili sa 2:0. Trebalo je da je tražimo preokret, sećam se pitanja novinara, svega i svačega, "jesi li spreman da sutra daš gol"? I onda, šta drugo, "da, dajem ga sutra" i to sam prvo rekao, a onda počinje utakmica, naboj, pritisak...

Onda je viđen najveći veleobrt - Lekić je dao četiri gola, jedan Zvezdi, tri Dinamu!

- Ja prvi gol dajem nama. Ne postoji ništa gore, taj osećaj, šta mi je prolazilo kroz glavu. Minut sam tugovao u sebi, i posle kad smo sa centra krenuli, rekao sam sebi, "Dejane, imaš 88 minuta, pa vidi šta ćeš. Ili ćeš da se vratiš za Kraljevo ili ćeš lepo da nastaviš da igraš fudbal". I tako je i bilo, nisam mnogo obraćao pažnju, mislim da je ta ekipa na terenu ostavila sve što je mogla od svojih mogućnosti u tom momentu. Mislim da nismo imali neki kvalitet, ali sam zahvalan, bili smo najbolji što smo mogli u tom trenutku. Osećanja su radila 100 na sat, publika nam je dala vetar u leđa, krenuli su golovi, najdraži mi je onaj pred kraj poluvreme, u padu glavom. To je probudilo sve, na poluvremenu sam razmišljao, "ma ovo mi možemo da prođemo, samo da gazimo". Na kraju se desilo, zahvaljan sam saigračima, izgarali smo, bez njih ne bih mogao da napravimo čudo. Posle je sve krenulo uzlaznom putanjom.

Da li je inat probudio i početni momenat posle autogola, kada su igrači Dinama provocirali Delije?

- Gledaš provokacije, aludiraju na neke stvari, pokazuju rukom. Neprofesionalno, ali stvori kod tebe neki bes. Sve to vidiš, gubiš od takvog tima... Nikog ne ponižavam, nije to bio atraktivan protivnik, nismo ni mi imali neku zlatnu generaciju, ali ta utakmica je prerasla u nešto veliko. Stvarno je bio poseban osećaj, baš je bilo žestoko.

Kako je izgledala svlačionica na poluvremenu?

- Bilo je dobro što smo se vratili pred poluvreme, da vodimo, sećam se da su ušli iz uprave kluba da nas podrže i bodre, da kažu da nastavimo ovako i da ne dozvolimo da pravimo glupe greške. Dali smo nesrećno autogol, drugi smo primili, i rekli smo da idemo da izguramo 45 minuta, pa šta nam Bog dan. Iz poluvremena pamtim i najbolju anegdotu, bio je bio Ivo maser tu, otišao sam da se umijem i nasmejali smo se, a on kaže "pa ti dade i njima i nama, čoveče, ma da li si normalan". Baš je bila dobra fora.

Posle Tbilisija, Slavija Prag i neviđena atmosfera na Marakani, iako je dožviljen debakl u Češkoj - kako je bilo kada ste videli koreografiju 4:0?

- Imali smo velika očekivanja, vetar u leđa, svi smo se digli, pratili smo i žreb zajedno, tamo nismo bili kako treba, primili golove kakve nije trebalo, ali nismo ni imali neke šanse. Nismo ličili na ekipu, bili su bolji, ali je revanš bio... Šta da kažem, bila je koreografija 4:0, krene da gori sve, 2:0 u 20. i nekom minutu. I onda opet dođe poluvreme i misliš, "ljudi, možemo, pa i ovo ćemo da okrenemo". Onda se sećam šanse Blažića, da smo to dali, sve bi bilo drugačije. Nismo imali snage, možda nismo ni zaslužili, ali smo dali sve od sebe i publika nas je nagradila. Već smo se vraćali malo i na domaće prvenstvo, da se vrati titula i to je to. Svi smo bili krivi u Pragu, moralo je više da se pruži, da smo igrali kao protiv Tbilisija kući... Ali Marakana je Marakana, strana je strana. Nismo mi imali neki veliki domet, ali da smo pokazali više... Šta znam, možda više nije ni moglo.

Kuriozitet je da je u to vreme deo ekipe bio Vujadin Savić - doživeo je te trnovite početke, pa igrao sada Ligu šampiona. Da li su u kontaktu sa njim, i generalno sa saigračima te generacije?

- Sa njim sam u kontaktu, čujemo se s vremena na vreme, Savke je bio tu, bila je generalno dobra atmosfera. Imaš i Lazetića kao kapitena, zaslužio je poštovanje svojom karijerom, svi smo u njega gledali kao u pravog kapitena, pozadi si imao Slavoljuba Đorđevića, Vilotića, Ninkova desno, u napadu si imao Jevtića i Perovića koji su davali golove. Imali smo neku snagu da izguramo do titule, nismo mogli. Kad bismo uporedili sa Partizanom, imali su imena i tim, mi smo sklapani zbrda-zdola. Nismo mogli više i to je jednostavno to. Uzeli smo Kup, ali je meni to bila jedna od boljih ekipa i meni se to isplatilo, prodat sam za 2.6 miliona, nije to mala stvar od te jedne generacije, da se 2-3 igrača dobro proda.

Jedan od boljih golova u karijeri viđen je i u Ivanjici, iako je teren bio katastrofalan - Lekić se poigrao sa Milovanom Milovićem, defanzivcem protiv kog  se malo ko naigrao na gostovanju Javoru.

- Tad je krenuo 2. deo polusezone, sećam se odlično utakmice. Partizan se malo već i približio, odlično se sećam, nisam dao 2-3 meča gol, malo je porastao pritisak i medija i navijača. Uzeo sam loptu na centru, bez razmišljanja sam išao, gazio sam, i kad je prošlo kroz noge Miloviću, onda nisam stajao. Onda sam završio akciju golom, jedan od boljih u karijeri, da se ne lažemo. Po onakvom terenu, izguraš nekoliko igrača na leđima i to ti daje posle snage da se popneš i na ogradu da slaviš sa navijačima...

Koban je bio meč u Kragujevcu na "Čika Dači", prelomila se sezona, izgubila energija i otišao je Pižon.

- Izugbili smo od Metalca u Kragujevcu sa 2:1 i to je bila presudna utakmica za Pižona. Svima je teško palo, Pižon nije bio kriv, trebalo je svi da snosimo odgovornost, igrači... Pižon je do tada dobro vodio ekipu, ja sam na toj utakmici bar dva zicera promašio. Mogu da kažem da snosim dobar deo odgovornosti. Moralo je da se nekako sve izgura, bili smo ispred Partizana do same završnice. Možda je to poremetilo atmosferu, ali žao mi je što Pižon nije mogao da završi sezonu, on je i dobrim delom zaslužan za mnoge stvari koje sam napravio u fudbalskoj karijeri. Čak se sećam tih prvih utakmica, bio sam osporavan, što ja igram, a ne neko drugi, ali je Pižon mene izgurao, znao je šta radi, doneo je tu odluku i eto, mogu da budem zahvalan. Ipak mislim da veći deo krivice snosimo mi igrači.

Usledio je i tada istorijski transfer, u kom je postojala neobična klauzula, po kojoj je Lekić mogao da se vrati u slučaju neplaćanja.

- To je bilo po principu Žigićevom, kad je on otišao u Rasing Santander, čini mi se da su imali neke menice što su puštane, kada nisu plaćali, a Zvezda je tražila u mom slučaju. Za Žigića nisu plaćali neke pare i onda je Zvezda ostala praznih rukava, pa su napravili klauzulu kod mene da, na primer, ukoliko u šest meseci ne plate ratu, ja postajem slobodan igrač i vraćam se u Zvezdu. Napravljeno je to da bi se Zvezda osigurala za neki rok, jer Rasing nije plaćao, pa je ispao u treću ligu i onda se sve to gubi, ako se dobro sećam. U tom momentu je taj transfer bio velika injekcija.

Prilagođavanje je donelo teških pola godine u novoj sredini.

- Početak je bio težak prilično, menjaš fudbal, način života, udaljen si od porodice, prijatelja, prvih šest meseci nisam bio srećan, išao sam na treninge s mislima u Srbiji. Onda je došla porodica, bilo je lakše i krenulo je. Posle pola godine je išlo bolje, došli su i golovi. U Svlačionici se pričao samo španski, engleski niko ne zna, neće niko da te trpi ako ne znaš jezik, ni trener, čak ni saigrači. Vole da ti nešto pričaš na španskom, engleski ne priznaju uopšte. Više cene to kad naučiš španski.

Jedan od prelomnih momenata u Osasuni bio je triler pogodak protiv Sevilje.

- U prvoj godini, igrali smo kod kuće protiv Sevilje, dao sam gol za opstanak, tri kola pre kraja. Bila je potpuna ludnica za opstanak u Primeri, čak deset ekipa je bilo tu, nije se znalo ko će da ispadne, bili su svi "zbijeni" pri dnu. I gubili smo 2:0 na poluvremenu od Sevilje, dobio sam 6-7 minuta na 1:2, onda je bilo 2:2 i dao sam gol u 90. za 3:2. To mi je dalo malo vazduha i života da ostanem u Osasuni. Kod Španaca se zna, mora da se radi, niko ne prašta i ne gleda šta je bilo u prošlosti. Posle se desila druga sezona, nisam bio u planovima Mendilibara, imao je svoje igrače i oni su bili tu, ja sam šest meseci proveo na klupi ili tribinama.

Nova prekretnica bio je duel sa Barselonom.

- Onda je došao Kup i menjao je igrače, dobio sam šansu, bilo je mečeva gde sam davao golove, pa je došla i Barselona. Bilo je 4:0 za Barsu na Kamp Nou, pa smo došli na El Sadar i tada sam dobio šansu. Sećam se da su ljudi iz uprave i trener razgovarali sa mojim menadžerom i rekli "eto, daćemo Lekiću šansu da igra, pokaže, da vidimo da li možemo da računamo na njega narednih 6 meseci". Izgubili smo 1:2, ali sam dao gol Barseloni, prvo nisam mogao ni da verujem, bio je to tren za nezaborav. I posle mesec dana smo igrali u prvenstvu sa Barselonom, i to kao domaćini. Bio sam starter, sećam se dobro, hladna noć u Pamploni, -4, i da ne veruješ šta je bilo, baš je bilo žestoko. Prvih 20 minuta, dao si dva gola Barseloni, a igra se još 70. Bukvalno, šta da radiš, dao si dva gola, možeš samo da uživaš - kroz smeh će Lekić.

- Nisam osetio nikakvu tremu, momenat neke slabosti. Samo sam izašao da igram i došlo je sve od sebe. Posle sam imao povredu i prelom ruke, to me je usporilo na mesec dana i to je to. Barsa je bila evropski i svetski prvak, imaš priliku da igraš protiv Mesija, Ćavija, Inijeste, Pujola, Pikea, Alveša, Maskerana... Bili su moćni.

Imao je Lekić priliku i da sarađuje sa Radomirom Antićem još dok je igrao u Srbiji, a kasnije ga je put odveo u zemlju u kojoj je Antić bio velika legenda.

- Kod Antare sam bio 2010. Sada imam priliku i da kažem da mi je jako žao što smo ostali bez njega, bio je neverovatan stručnjak. Pozvao me je i imao sam čast da ga upoznam, da radim sa njim i da upoznam velike asove poput Stankovića, Pantelića, Žigića, Vidića, Dragutinovića, Krasića, Jovanovića... Za mene je to bila velika čast, da li ću da igram, to je drugo. Bio sam među mlađima, sam poziv je bila velika čast među takvim imenima - skromno će Lekić.

Iz Španije, Lekić je otišao u dva navrata, prvi poziv došao je iz Turske.

- Prvo, poziv je stigao od menadžera Zorana Pavlovića, koji je sa Rankom Stojićem radio tu priču. Genčleru je trebao špic, čak je Stojić nudio drugog špica, ali je trener hteo mene. Onda, na zahtev trenera su kontaktirali mene, a Ranko je preporučivao francuskog tamnoputog fudbalera. Trener nije hteo, posle sam otišao na pregovore, ali samo da vidim, jer nisam hteo iz Osasune. Tad je bilo i finansijskih problema, smanjivali su ugovore, ali smo to prihvatali jer smo želeli da igramo Primeru. Nije mala stvar igrati Primeru, ali opet, otišao sam u Tursku i baš sam se nećkao, oteglo se dugo i strpljenje su izgubili Turci, a ni Ranko Stojić, jer sam ja kočio.

- Uslovi su bili fenomenalni, nema smisla da se ne prihvati, ali mi se ostajalo u Španiji, baš zbog tih lepih momenata posle druge godine. Tošić je bio tu mesec dana ranije, i naravno, i njemu bi bilo lakše da ima nekog svog, i njemu je išlo u korist da ja potpišem. On je mene posle pokušavao da nagovori, bilo je i smejanja posle toga, bukvalno mi je pričao bajke, posle mesec dana u klubu, pa ga ja pitam "kako ti sve to znaš, čoveče". Posle smo kroz šalu sve provlačili, na kraju, nisam imao izbora, morao sam da prihvatim to, ljudi su se iscimali za mene i potpisao sam. Ima zasluga i Toške, eto zahvalan sam i njemu - kroz smeh će Lekić o menadžerskoj roli nekadašnjeg štopera i beka Zvezde.

Usledio je povratak u Španiju, pa neočekivana egzotika od indijske epizode u Atletiko Kolkati.

- Posle Turske sam otišao u Sporting iz Hihona, tu sam imao dobru sezonu, posle sam otišao u Eibar. Stigao sam u avgustu-septembru, a Eibar je imao formiranu ekipu, trener nije mogao da mi da minute. Šest meseci nisam igrao, klupa-tribina, menjam druge, nisam dao gol, i onda dolazi kraj prvenstva, želje su jedno, očekivanja drugo, niko neće da potpiše igrača koji nije igrao. Stižu i godine, pa nisam imao nekog izbora. Ostao sam bez ekipe, trenirao sam kod Aleksandra Stajkovca, brusio sam formu i čekao da nešto izađe. Prođu septembar, oktobar, čak i novembar... Onda me je pozvao Borha Fernandez, koji je bio u Realu, Valjadolidu, kontaktirao me je i pitao da li sam voljan da igram u Indiji.

- A ja, niti pet, niti šest, niti znam da se tamo igra fudbal, niti bilo šta drugo. Objasnio mi je da je trener Španac, da je to filijala Atletiko Madrida, ima 7-8 Španaca, tada je tu bio Elder Postiga, ali je bio povređen. Bio je ličnost kluba, uvek sa nama, podigao je navijače, baš je bio zvezda. Velika zemlja, dobronamerni ljudi, ali je Kalkuta prljav grad i na prvu loptu bilo "gde sam ja došao, da li si normalan". Ali je naš smeštaj u hotelima bio dobar, pazili su nas kao da smo njihovi. Liga je na tri meseca, ja sam ugrabio da dođem na mesec i po dana, poslednjih šest mečeva i plej-of. Fudbal nije na nekom visokom nivou, ali je bilo igrača, bio je tu čak i Anjelka, Roberto Karlos, Rise, Mutu... U mom klubu je bio Luis Garsija godinu pre. Bio je i Del Pjero, naravno, svi oni su bili za velike sume. Indijci imaju par ljudi koji hoće da ulažu u fudbal. Možda to sada i nije loša prilika za neke fudbalere da odu i vide.

Taj period obuhvatio je najveću odiseju u karijeri.

- Prvu sam sezonu igrao u Turskoj, ali sam malo golova dao, u drugoj nisu nešto ni računali na mene. Nisam hteo da raskinem, ali me je posle zvao Sporting Hihon, nezaboravna destinacija, i posle Zvezde i Osasune je Hihon na mene ostavio najjači utisak. Baš pravi klub, ima armiju navijača i ostali su mi u srcu. Uz Stefana Šćepovića sam napravio rezultate, davali smo golove i jedan i drugi.  Posle Sportinga sam otišao u Eibar, pa u Indiju, iz Indije u Đironu. Tamo sam otišao u zimu, januar je mesec bio, na godinu i po ili dve. Borili smo se za ulazak u Primeru i finale smo igrali baš sa Osasunom. Izgubili smo i imao sam još godinu, hteli su me, ali mi nešto nije dalo mira i pojavila se Majorka, možda me je privukla i egzotična destinacija.

Nova epizoda bio je Reus.

- To je bio manji klub iz nižeg takmičenja, bili su u Segundi, imao sam tamo lepih trenutaka, davao sam golove, igrao sam za pravi mali, familijarni klub i nije bilo loše. Blizu je Barselone, na sat vremena. Baš je lepo bilo, produžio sam ugovor, ali su onda počeli problemi. Klub je počeo da se gasi, imali su finansijske probleme, nisu bili stabilni, i onda sam u poslednjem trenu prešao u Kadiz. U svakom klubu gde sam bio, imao sam po godinu ili dve ugovora. Ali nigde nisam bio duže od dve godine, osim u Osasuni. Ne možeš da veruješ, svuda sam mogao da ostanem, ali se onda desi nešto, ili sam ja nešto hteo na poziv nekog drugog kluba, ili se desi tako neka situacija, da je klub u finansijskim problemima, da moraju da se oslobode igrača, 3-4 transfera sam imao pred sam kraj finiš prelaznog, kada sam mislio gde moram da nastavim.

U fudbalskim krugovima je poznato da je Lekić pomogao mnogim našim igračima po dolasku u Španiju.

- Koji god igrač da dođe, ja se nešto ne libim da se javim i pružim podršku, kada igramo meč, uvek se javim i stupim u kontakt, za šta god da zatreba. Imao sam par igrača sa kojima sam i igrao u klubu i da sam i pomogao, i meni su pomogli. Naši smo, Srbi smo u tuđini, ne vidim razlog da ne pomognemo.

Da li je bilo poziva iz Srbije?

- Nisam imao priliku ni sa kim da razgovaram, osim jednom možda, ne znam da li je bilo za Čukarički, baš na poziv Tošketa, ali je možda to bilo samo interesovanje i pitanje da li bih došao. To je bilo samo nešto kratko, nisam ni hteo da se vratim, ali nije sad bilo nekih direktnih kontakata sa klubovima, to je to.

Vreme je i da se razmišlja - šta dalje, kada dođe trenutak da se okače kopačke o klin?

- Za dalje, pravo pitanje, momenat je da se razmišlja, u junu punim 35, ali se desilo ovo zbog virusa. U Segundi B, trećoj ligi, mislim da neće igrati. To su velike obaveze za putovanje i plaćanje. Do 30. juna imam ugovor, ali neću tako lako da odustanem od igranja, mislim da mogu još godinu ili dve. Sve je otvoreno, možda ću da promenim i zemlju, ali imam u planu nešto, možda ću se baviti trenerskim poslom, nešto sa decom. Što ne bih ostao u fudbalu, fudbal mi je sve dao. Držao bih se fudbala dok sam živ.

Lekić ne može da prežali samo gubitak titule u Crvenoj zvezdi, ali džentlmenski priznaje da je Partizan ovaj trofej zaslužio, iako je bilo velike bure i ogorčenja, naročito zbog derbija i nedosuđenog penala nad Kaduom, kada se prelomila borba.

- Bili smo ogorčeni, možda da je tada bilo VAR-a, ko zna. Bile su tada dve situacije sporne, ali kada pogledaš, nije dosuđeno, možda su i bili bolje, dobili su nas dva puta, i na Marakani i kod njih, zasluženo su uzeli titulu. Ali ostaje gorak ukus svemu tome, to nam je falilo u tom momentu, ja sam posle 10 meseci otišao, odigrao sam dva derbija i nisam imao priliku da ih opet igram. Ostaje žal što nismo mogli da ih pobedimo.

Za kraj, Lekić je emotivno poentirao.

- Za nekog smo najbolji, nekog najgori, momenat je bio težak, nismo mogli nešto mnogo da damo, da publika uživa, ali smo davali sve od sebe i na toj utakmici protiv Tbilisija smo pokazali želju i srce, izgarali smo da bi svi bili srećni i da se koliko-toliko publika vrati na stadion. Mogu samo da budem zadovoljan učinjenim, prošlo je 10 godina od tog buma sa Tbilisijem. Najdraža utakmica u karijeri, džabe Barselona, džabe sve, kada meni ništa ne može da zameni onu noć i ono veče. Marakana je Marakana, huk sa tribine je nešto neverovatno. Kada postigneš gol, obuzmu te emocije kada ne znaš ni kako se zoveš.

(B. Vinulović)