Fudbaleri u politici: Ikona Milana preletač, Šukur državni neprijatelj, Kaladze upravlja prestonicom

Njihova "kampanja" bila je fudbalska karijera, biračko telo su, umesto na mitinzima, "kupovali" golovima, asistencijama, driblinzima, peharima i vrhunskim potezima na zelenom terenu

Magnetski privlačna politička moć i njih je primamila, ili su njihovi razlozi ulaska u "mutne" partijske vode ipak bili daleko humaniji nego što to je to u većini slučajeva kojima svedočimo danas.

Fudbaleri koji su pretendovali na političke funkcije u startu su bili u prednosti nad svojim rivalima, na to su i računali, iza sebe su imali besprekorne biografije, istina sportske, ali sasvim dovoljno za naklonost biračkog tela i početak novog poglavlja u životu i rvanje sa političkim neistomišljenicima.

Nekima je od njih bavljenje politikom umalo došlo glave, bilo im je najmučnije iskustvo u životu, a neki su se, potpuno suprotno, potvrdili i na tom polju, beležili su samo uspehe za uspehom.

Da ne dužimo, ovo su oni, pet fudbalera koji su svojim delovanjem kroz partije ostvarili važan uticaj na politički život u svojim zemljama.

HAKAN ŠUKUR (Turska, 48)

Najveći turski igrač svih vremena, 112 utakmica za reprezentaciju, 51 gol (najviše u istoriji nacionalnog tima), strelac najbržeg gola na Mundijalima (trebalo mu 11 sekundi na SP u Južnoj Koreji i Japanu), trostruki najbolji strelac turske lige, ikona Galatasaraja sa preko 300 utakmica i preko 150 golova za istanbulskog giganta, bivši igrač Intera, Parme, Torina, Blekburna, sa karijerom od 1987. do 2008. godine - danas je vozač Uber taksija u Sjedinjenim Američkim Državama!

Zbog svog delovanja protiv Erdogana u čijoj je partiji nekada bio, čak ušao i u Skupštinu 2011, Hakan Šukur ne postoji u istoriji fudbala u Turskoj. Njegova kompletna biografija kao igrača je izbrisana po naredbi predsednika, potom je i proteran iz svoje zemlje (2016) gde je i dalje na snazi poternica za njim zbog saradnje sa Fetulahom Gulenom, koga su turska država i Erdogan optužili da stoji iza neuspelog puča jula 2016. godine.

Sudbina se surovo poigrala sa bivšim kapitenom turske reprezentacije, a za sve je kriv njegov politički angažman, njegova naivnost i verovanje da, kao i na terenu, može uspešno da se nosi i sa političkim rivalima - bez prljavih poteza. Ipak, fudbal je čista igra (osim kada to nije), a politički glib je bio predubok za "Bika sa Bofora", trpeo je udarce, razapet je kao izdajnik u zemlji kojoj je toliko dao, na kraju je povučen na samo dno.

Život mu se pretvorio u pakao od trenutka kada je došlo do rascepa sa Erdoganom, tome se malo ko nadao, jer su do tada gajili veliko obostrano poštovanje. Erdogan je čak bio i među zvanicama na Šukurovoj svadbi sa prvom suprugom Ezrom, koja je 1999. godine poginula u razornom zemljotresu u Izmiru.

Elem, između Erdogana i Šukura je puklo kada je otkriveno da je fudbaler održavao kontakte sa Gulenom, ljutim Erdoganovim oponentom, uz to je prozivao Erdogana i na tviteru.

Bio je to veliki udarac za aktuelnog predsednika, neoprostiv, Šukur je izbačen iz stranke, ali je ostao u Skupštini kao samostalni poslanik, međutim bio je to najmanji problem sa kojim se suočavao u to vreme.

Usledilo je višegodišnje maltretiranje Šukura od strane turskih vlasti na sve moguće načine. Svojevremeno se požalio medijima u Nemačkoj da država vrši "administrativne opstrukcije" njegovih privatnih poslova, da bi se napokon, nakon pritisaka i neiznalaženja načina da vodi normalan život, preselio u SAD i tamo pokrenuo biznis (otvorio restoran u Kaliforniji).

Delovalo je da je najgore iza njega i njegove prorodice, supruge i troje dece, ali onda je, kao grom iz vedra neba stigao još jedan šok: turske vlasti su izdale poternicu za njim zbog pripadnosti Fetulahovoj terorističkoj organizaciji nakon što su pučisti odbijeni u Istanbulu u julu 2016. godine.

Negde u isto vreme, njegov otac, koji je živeo u Turskoj, uhapšen je i proveo je u zatvoru godinu dana!

Šukur je sve to posmatrao iz SAD, međutim ni tamo nije bio ubeđen u svoju sigurnost, pošto su mu, kako je izjavio, "čudni ljudi svraćali u restoran". Turski mediji su pisali da je živeo u najluksuznijem delu San Franciska, u kući od tri miliona dolara, a on je na takva pisanja odgovarao da mu je vlada Turske konfiskovala sve nekretnine u domovini, privatni biznis, i blokirala bankovne račune.

ŽORŽ VEA (Liberija, 53)

I u fudbalu i u politici jedini koji je dostigao vrh. Sa Milanom je dva puta bio šampion Italije, jednom najbolji strelac lige, a kruna je stigla 1995. godine kada je proglašen za najboljeg igrača sveta i u izboru "Frans fudbala" (ispred Klinsmana i Litmanena) i u izboru FIFA (ispred Maldinija i Klinsmana) - i do danas je jedini afrički fudbaler koji "za pojasom" ima dva najznačajnija priznanja osvojena u istoj godini.

Bio je Bolt u kopačkama, moćni trkač sa prefinjenim osećajem za gol, neumoljivi finišer i jedan od najboljih napadača svog vremena, fudbalski "kalčo" romantičari će reći i najbolji afrički fudbaler svih vremena.

Zbog statusa koji je uživao u rodnoj Liberiji, dobio je nadimak "Kralj Džordž", a fudbalski se afirmisao mnogo pre dolaska u tabor Milana gde je dostigao vrhunac. U Monaku je "eksplodirao", bio mu je to i prvi evropski klub (103 utakmice, 47 golova za četiri sezone), u Pari Sen Žermen je stigao kao već velika zvezda, a tu reputaciju učvrstio je za tri godine boravka na Parku Prinčeva.

Karijeru je završio 2003. godine, a već 2005. je bio ozbiljan faktor na političkoj sceni Liberije sa svojom partijom "Kongres za demokratske promene". Iste godine je izgubio na predsedničkim izborima od protivkandidata Elen Džonson Sirlih, ali nije odustajao, pa je 2011. opet bio u trci, ovoga puta za potpredsedničku poziciju - i ponovo je poražen. Vinston Tubman je dobio više glasova, no ni drugi neuspeh nije demoralisao Veu - znao je da njegovo vreme tek dolazi.

Na predsedničkim izborima 2017. godine konačno je odneo trijumf, porazio je Džozefa Boakaija, i postao 25. predsednik u istoriji Liberije, kojoj i danas služi kao njen prvi čovek.

Burna je bila proslava njegove pobede u prestonici Monroviji koja je dotad pamtila samo krvave primopredaje vlasti u višedecenijskoj burnoj političkoj prošlosti Liberije.

ROMARIO (Brazil, 54)

Vlasnik 1000 golova (istina, i danas postoje oni koji osporavaju ovaj podatak) u karijeri koja je trajala od 1995. do 2009, neprevaziđeni kralj šesnaesterca, junak mundijalskog zlata iz Amerike 1994. i četvrti najbolji strelac u istoriji reprezentacije najprostranije južnoameričke države, duže od deceniju je važna politička figura ne samo u Riju, već i u Brazilu.

Koliku popularnost i poverenje uživa u državi "Karioka" (Riju), svedoči i činjenica da je 2014. godine, kada je izglasan za ulazak u Senat, dobio glasova kao dotad nijedan kandidat u istoriji države Rio de Žaneiro!

U međuvremenu je promenio stranku, posle više od deset godina napustio je "Socijalističku partiju Brazila" i prešao u stranku "Podemos" u kojoj se danas visoko kotira, i jedan je od najuticajnijih ljudi te organizacije, na senatorskoj poziciji u Kongresu.

Veliku pažnju Romario je izazvao protivljenjem da Brazil organizuje Mundijal 2014. godine, tvrdio je da će se time samo povećati korupcija i pranje novca, čime je zadobio naklonost velike populacije.

Svojevremeno je udario i na FIFA tvrdnjom da je Svetska fudbalska organizacija Rusiji "prodala" svetsko prvenstvo 2018. godine koje je navodno bilo namenjeno Engleskoj.

KAHABER "KAHA" KALADZE (Gruzija, 42)

Bivši fudbaler Dinamo Tbilisija, kijevskog Dinama, Milana i Đenove, nakon dugog niza godina političkog delovanja kroz partiju "Gruzijski san", od 2017. godine je na poziciji gradonačelnika Tbilisija.

Pre toga je bio čak i na dužnosti Ministra za energetiku (osporavana mu je stručnost i sumnjalo se na sukob interesa pošto je ujedno bio vlasnik građevinske firme).

Bio je udarna defanzivna igla ukrajinskog Dinama čiji je nesumnjivi lider tada bio Andrej Ševčenko, uz koga je kasnije igrao i u Milanu.

Čak devet sezona proveo je Gruzin u taboru "rosonera", ujedno je najskuplji gruzijski igrač svih vremena (16 miliona evra iznosio njegov transfer u italijanski klub). U Milanu je doživeo najblistavije trenutke u karijeri, osvojio je dve Lige šampiona (2003. i 2007), stekao status heroja u svojoj zemlji, a i dalje je jedini Gruzin osvajač najvrednijeg evropskog pehara.

Gruzija je u to vreme štampala poštanske marke sa njegovim likom, a sportski uspesi i popularnost koju uživa u svojoj zemlji nesumnjivo su ključno doprineli da se nakon karijere visoko uspenje i na političkoj lestvici.

Ipak, za prelazak u Milan vežu ga mračne uspomene.

U vreme dok je brojao prve mesece na "San Siru" desila mu se najveća životna drama: u Gruziji su mu kidnapovali brata Levana, bio je maj 2001. godine, a iako je tadašnji predsednik države Edvard Ševarnadze uverevao i fudbalera i javnost da će Levan Kaladze biti brzo lociran i oslobođen, desilo se najgore - ubijen je!

Tačno četiri godine od otmice, Levanovo telo je identifikovano uz još sedam leševa koji su pronađeni, a definitivna potvrda da je u pitanju Kahin brat stigla je u februaru 2006. godine, posle veštačenja Ef-Bi-Aja.

Kaha i njegova supruga su 2009. godine u Milanu dobili sina kome su dali ime Levan.

ĐOVANI "ĐANI" RIVERA (Italija, 76)

Legenda italijanskog fudbala, ikona Milana, "Zlatni dečko" fudbala na Apeninima, četvorostruki učesnik Mundijala, jedan od najprepoznatljivijih simbola "Azura", ujedno je i najuspešniji i najdugovečniji političar među bivšim fudbalerima i sportistima.

Popularni Điđi danas je član Evropskog parlamenta, a u političkom životu je duže nego u fudbalskom - još od 1986. godine!

Primera radi, fudbalsku karijeru završio je nakon 19 godina i više od 500 utakmica odigranih za Milan, uz koji je još igrao samo za Alesandriju, i to jednu sezonu.

Pre nego što je uplovio u političke vode, bio je potpredsednik Milana, sedam godina je bio na toj funkciji koju je napustio kada je Silvio Berluskoni kupio klub i izgradio šampionsku imperiju u narednih dvadesetak godina.

Rivera time nije stavio tačku na svoj fudbalski opus, kasnije je bio angažovan i u FS Italije, ali je shvatio je da je politika ono čemu želi da se posveti "do koske".

U međuvremenu, promenio je čak pet političkih partija, pa mu se može prišiti i etiketa preletača.

KAKO SE SRPSKI FUDBALERI I SPORTISTI SNALAZE U POLITICI

Dosad nismo imali mnogo primera masovnijeg političkog angažovanja fudbalera u našoj zemlji, nije to teren koji ih privlači iz potpuno razumljivih razloga, osim kada je reč o kampanjama političkih stranaka, koje su, zarad promocije, s vremena na vreme kao zaštitna lica koristili igrače.

Sećamo se da je najaktivniju ulogu u tadašnjem političkom životu, pričamo o postoktobarskim promenama, ali i pre toga, od fudbalera imao aktuelni trener Partizana Savo Milošević, i to kao član Demokratske stranke.

Savo je bio vrlo angažovan u promociji politike pokojnog premijera Zorana Đinđića. Jednom prilikom je čak i gostovao u kultnoj političkoj emisji "Utisak nedelje" i žustro debatovao sa aktuelnim predsednikom države Aleksandrom Vučićem.

Iako nema previše fudbalera u političkom životu, to ne znači da nema bivših sportista na funkcijama.

Već dugi niz godina vaterpolo asovi Aleksandar Šapić i Vanja Udovičić su u političkim vodama. Prvi je nekada bio u Demokratskoj stranci, a danas je prvi čovek Opštine Novi Beograd i predsednik stranke "SPAS".

Udovičić je, kao što je poznato, u aktuelnoj vladi Ministar sporta i omladine.

Još jedan bivši vaterpolista je pronašao uhlebljenje u politici, reč je o nekadašnjem reprezentativcu Slavku Gaku, koji je trenutno na dužnosti Gradskog sekretara za obrazovanje i dečiju zaštitu.

Politika je privukla i nekadašnjeg košarkaša Partizana Gorana Grbovića, akteulnog direktora "Štar Arene" i člana vladajuće partije, čiju knjižicu ima još jedan proslavljeni košarkaš, Milan Gurović.

(Telegraf.rs/M.B.)