Živiš iza zida, čuva te američka vojska u luksuznom zatvoru: Degenek o Arabiji, Zvezdi, Oluji...

Za godinu dana je igrao dve Lige šampiona, azijsku i evropsku, njegovim stopama je Marko Marin otišao u Arabiju, a on se vratio u Zvezdu. I srećan je tu

Za malo igrača se može reći da deli njegovu prizemnost i borbeni duh. Miloš Degenek ima obe ove osobine i za Telegraf je pričao o njima, o tome za koje crveno-bele bi igrao van Zvezde, o svojim počecima u Australiji i mukama Al HIlala.

Pored borbenosti i prizemnosti, Degenek nosi i epitet džokera bez koga bismo  u protekle dve godine možda gledali samo jednom u Ligi Evrope.

Svi se još sećaju Salcburga i načina na koji je tu pomogao kod golova za izjednačenje u utakmici u kojoj je delovalo da će Salcburg “sažvakati” Zvezdu.

Ništa manje nije bio bitan ni gol Jang Bojsu u utakmicama kada su Asale, Engamaleu i ostali špartali po terenu kao gazele. I tu je Zvezda izašla kao pobednik, a Degenek sa epitetom tihog junaka.

Tiho se između te dve sezone povukao u Saudijsku Arabiju, vratio se posle šest meseci, a u ekskluzivnom razgovoru za Telegraf nam je otkrio deo tog svog putešestvija, kako je izgledao život “tamo”, povratak u Zvezdu i nova evropska jesen.

- Bio sam u Arabiji, pa sam se vratio ovde sa nekom nadom da ću opet da igram Ligu šampiona. Ponosan sam na to što sam se vratio, pružio dobre partije i pomogao Zvezdi da uđe u Ligu šampiona što mi je jako bitno. I za mene kao individualca, ali i za Zvezdu što je kao klub igrala dve godine zaredom. Za mene to znači jer nisam popustio, nisam lošiji igrač nego idem ka stepenu bolje - počinje Miloš priču za naš portal.

Posle golova Salcburgu bili su to Napoli, Liverpul i Pari Sen Žermen. Posle golova Jang Bojsu, rivali su bili Bajern, Totenhem i Olimpijakos.

Bokserskim žargonom, u obe sezone je srpski klub dobijao propisne “batine”, ali kada se pogleda  slika da su i neki skuplji i jači klubovi “pili” opasne šamare, onda i ne deluje toliko strašno.

Zbog toga Miloš i tvrdi da su obe sezone u eliti bile uspešne, prvo jer nikom u Srbiji to nije uspelo do sada, a onda i zato što je klub u obe sezone imao i poneku pobedu, te uzimao bodove.

- Mi kao igrači i stručni štab, mogu slobodno da kažem i u njihovo ime, svesni smo šta znači kad igraš LŠ. Tu igraš sa najboljima, tu nema sad da igraš sa nekom ekipom koja je mnogo lošija od tebe. Svi su ili na istom nivou kao Olimpijakos ili dosta bolji. Sama činjenica je što su svi iz "liga petice" u najboljih 16.

- Jeste težak poraz bio protiv Bajerna, jeste težak i protiv Totenhema, ali mi smo posle pet utakmica opet bili u igri da prođemo kao treća ekipa i da igramo proleće u Ligi Evrope. Nije nam uspelo, ali lično na mom nivou mogu da kažem da je uspešno jer smo dve godine zaredom ponovili nešto što niko u Srbiji nije mogao. Uzeli smo bodove, pobeđivali utakmice, nismo se blamirali što se mene tiče. Mislim da će javnost, ljudi tek biti svesni šta smo mi uradili u ove dve godine i šta je Zvezda uradila u poslednje tri godine, tek za nekih desetak godina će ljudi biti svesni šta je zapravo to - kaže Degenek.

Kada se razmisli koliko je moguće da jedan srpski klub konstantno igra Evropu, defanzivac srpskog prvaka kaže da se profil UEFA takmičenja menja, a uvođenjem Lige konferencija, to će verovatno biti moguće i za klubove koji nisu iz Humske ili Ljutice Bogdana.

- Mislim da će biti vrlo moguće, za neke dve, tri godine, da konstantno jedan tim iz Srbije igra Evropu. Menja se takmičenje i biće Liga šampiona, Liga Evrope i da će biti još jedno takmičenje i non-stop će biti neko iz Srbije u evropskom fudbalu. Što se mene tiče, ja bih voleo svake godine da iz Srbije budu minimum tri kluba, jedan u LŠ, jedan u LE, jedan gde god. Ne pričam to zbog finansija, nego zbog budućnosti mada nemam nikakvih dodirnih tačaka sa Srbijom i srpskim fudbalom, van toga što igram za Zvezdu. Mislim zbog nekih mlađih kategorija, dece, da bi išli na neki bolji nivo, da bi naša, mislim srpska reprezentacija bila još bolja. Treba da se redovno igraju evropska takmičenja zbog svega toga - ističe igrač crveno-belih.

Još dugo će mnogima posle Atine u glavi odzvanjati zvižduk glavnog sudije koji je pokazao na belu tačku u finišu utakmice s Olimpijakosom.

Zvezda je tim penalom i još uvek neshvatljivom rukom Žandera ostala bez proleća u Ligi Evrope, a igrači priliku da takmičarsku satisfakciju dalje traže kroz evropske mečeve. Nasuprot tome, omladinci su prošli u nokaut fazu Lige šampiona, pa će navijači njih i dalje moći da prate.

- Baš sam pričao sa njihovim trenerom i čestitao sam mu. Rekao sam da izvanredno radi, da ima jako dobru selekciju igrača i gledao sam maltene sve utakmice, momci igraju fenomenalno, što je stvarno za pohvalu. Još su godinu, dve mlađi i u domaćem prvenstvu i u Evropi. Verujem da ni oni to neće nikad zaboraviti. Voleo bih iskreno da što dalje doguraju jer mislim da je to budućnost Zvezde. Za godinu, dve bi dosta tih momaka trebalo da se priključi prvom timu, da bude standardno za bolju budućnost i Zvezde i njih, tako da mogu da kažem da su super uradili - priča Degenek.

Na pitanje koja mu je sezona od dve u Ligi šampiona draža, Degenek se malo dvoumio, ali ipak prelomio i to ne predominantno zbog Liverpula.

- Draža mi je možda prva jer mi je bukvalno bio prvi put da igram Ligu šampiona, prvi put da vidim kako je to kad se čuje ta himna Lige šampiona, kako je to kad bude puna, krcata Marakana što nažalost nismo imali ove godine, iz raznoraznih razloga, ne ulazim u to. Prošla godina je bila lepša atmosfera na svakoj utakmici, koreografija je bila preko celog stadiona, navijači su bili fenomenalni kao i ove godine, ali po mom mišljenju malo je bilo bolje - opisuje nam.

Atmosfera je, kaže, bila svuda u vazduhu ii moglo je prosto da se napipa kako se nešto posebno dešava. Još dve, tri Lige šampiona i znajući mentalitet našeg naroda, svima bi to postalo "normalno".

- Sećam se kad smo se kvalifikovali, tad smo bili u Salcburgu. Teže je bilo kvalifikovati se i onda kad smo se kvalifikovali video sam neke snimke po Beogradu, ceo je bio na nogama, buda, goreo je. Onda dođeš ovde, počnu se karte prodavati pa bude kilometarski red za karte. Stvarno je bilo, osetilo se da je nešto specifično i da se nešto lepo događa. Ta energija je bila bolja prošle godine - objašnjava Degenek.

Međutim, energija nije drugačija samo oko terena i stadiona “Rajko Mitić”, već i u svlačionici. Od prošle sezone je otišlo nekoliko nosilaca igre, drugi su van stroja…

- Pa dobro, sve to ima svoje, malo je drugačija energija i u ekipi ove godine, tu je otišlo nekoliko igrača koji su bili lani kad sam bio, ali u principu ekipa ima maltene isti mentalitet, sve je to isto, što se pokazuje i rezultatima u domaćem prvenstvu, Zvezda i dalje ima pobednički ritam. S te strane je dobro, s ove neke energetske i druženja, je malo drugačije nego prošli put. Treba tu još da se radi i da se poklopi, ali Zvezda je na pravom putu da opet osvoji titulu i, daće Bog i Kup.

Posle sada već čuvene utakmice sa Salcburgom kaže da je nekoliko meseci potrajalo “zezanje” na račun toga kome pripada gol koji je Ben ugurao u mrežu.

- Gotivim ja Bena, družimo se dobro i kad je bilo to u Salcburgu dosta su nas zezali u svlačionici da li je bio moj ili njegov gol narednih nekoliko meseci. Ali, opet kažem, nije bitno ko ga daje, nego da Zvezda daje i da ona prolazi dalje i pobeđuje i kako god.

Tada su i napadači bili predmet šala jer je odbrambeni igrač morao da radi i njihov posao.

- Jesam malo zezao napadače što sam morao ja da rešavam, ali sve kroz šalu. Eto, kao džoker u Salcburgu, namestio dva gola, ovamo dao jedan od ta tri što smo dali. Baš mi je drago. Možda mi te neke velike, bitne, odlučujuće utakmice, kada je trebalo da se uđe u LŠ, možda mi je to dalo još neki ekstra motiv. Dalo mi je i u Grčkoj ali nisam bio u prilici nijednoj da nešto više uradim, što mi je jako žao, zbog svih nas, ali dobro... Nikad se ne zna zašto je to dobro, možda me negde drugde čeka još bitniji i lepši gol, videćemo - nadovezuje se Degenek.

Posle svega toga, Atina je bila teška priča, jer se šest utakmica na kraju svelo u jedan potez na kraju grupne faze LŠ gde je Zvezda uprkos 19 primljenih golova još uvek držala treće mesto. Taj dvadeseti gol ju je “dokusurio”, a Miloš opisuje kako su se igrači osećali posle Olimpijakosa.

- Ne znam, dosta smo se zadržali u svlačionici, mnogo je bilo teško. Neko spolja to ne može da razume ako nije bio u toj situaciji. Razumem da ljudi izgube i finale Svetskog i Lige šampiona i Evropskog i sve stoji, ali nije lako podneti. Kad primiš dva, tri gola do pedesetog, šezdesetog minuta, ti znaš da će biti teško, nije nemoguće ali je teško. A ovako kad je 0:0, sve ide super i igraš dobro i bukvalno tu si, prolaziš i odjednom sve se sruši u dva minuta. Bolno je jer si tako blizu, a opet si ostao tako daleko. To je bolno i smeta nama svima, ali ne možemo ništa protiv toga. Tako se desilo, tako je bilo -

Zvezda je možda za tim jednim golom i mogla da žali u utakmicama sa Olimpijakosom koji je sličnog kvaliteta, ali to nije bio slučaj sa Bajernom ili Totenhemom.

Međutim, vredan pomena je trenutak iz meča sa Bajernom kada je upravo Degenek igranjem rukom i penalom pokrenuo kanonadu Nemaca.

- Mi smo baš dobro počeli drugo poluvreme, atmosfera nas je digla i sve, ali razumem i sudiju. On to praktično mora da svira jer lopta me gađa u ruku, a ide nekom u šesnaestercu. Ali opet, video sam i u derbiju Sitija i Junajteda kad je De Brujne ili Voker centrirao i gađao Freda u ruku, isto kao i meni što je bilo i sudija ne svira penal. Tako da, možda je čak i mogao da ne svira, ali je svirao. Mislim da bi totalno drugačija utakmica bila da nismo primili taj gol.

- Bili bismo verovatno agresivniji, mislim da bismo čak i mi dali gol, ali ovako kad ga oni tebi daju na početku drugog poluvremena, bude ti teže i posle treći i četvrti, tako se nastavilo nažalost. I to je neko iskustvo, naučili smo dosta od te utakmice. A tu su i oni dokazali svoj kvalitet, po mom mišljenju su jedna od najboljih ekipa u Evropi i mislim da imaju ekipu koja će da dogura baš daleko u Ligi šampiona ove godine - priznaje australijski internacionalac.

Kada se sumiraju utisci i malo pogleda unazad, tek onda postane jasno kakva je senzacija bila pobeda nad aktuelnim šampionom Evrope, šestog novembra 2018. godine.

Degenek se ponekad pita da li je to dobro ili loše, ako znamo kakvog smo mentaliteta kao narod.

- Jesmo, znaš kako... pobediš Liverpul, probudiš se sutra i onda svi kažu: dobio si Liverpul, prolazimo grupnu fazu. Šta znam, to je taj mentalitet u Srbiji zbog kog se pitaš da li je dobro uraditi nešto lepo ili je bolje ne uraditi ništa fenomenalno jer onda ništa niko i ne očekuje. Ta pobeda je bila fenomenalna i bila je šok i za nas, a i za Liverpul. Čini mi se da je to samo jedna od tri koje su izgubili cele sezone. Nije loše da pobediš prvaka Evrope i jednu takvu ekipu. Jesmo iznenadili i sebe i celu javnost, ali to je jedan od najlepših trenutaka u životu gde pobediš takvu ekipu pred punom Marakanom.

Marakana je bila teže osvojiva, Pari Sen Žermen jeste ubedljivo slavio pretprošle godine, ali je tok utakmice bio potpuno drugačiji, jer je Zvezda svoje šanse imala na početku drugog dela.

- Ben je imao priliku, tad smo ih stisli ja mislim i opet su nam iz prekida dali 3:1 i u 90. za 4:1. Mislim da je to bilo nezasluženo, ali smatram da smo prošle godine završili to na pravi način. Nismo se brukali. Jesmo i ove godine primili dosta golova, što nije dobro, ali opet mogu da kažem, za jedan klub, veliki kao što je Zvezda opet mislim da je to jedan veliki uspeh. Svaka čast i saigračima i stručnom štabu koji su omogućili taj uspeh. Svi su ponosni na to. Treba to uraditi tako nešto dve godine zaredom - otvoreno će Degenek.

Njegove partije su, sa strane gledano, ove sezone delovale zrelije nego pre toga…

- Ne znam, mislim generalno... ove godine sam menjao s kim sam igrao. Malo sa Rašom (Pankovim), malo sa Babićem, malo sa Milunovićem. Opet kažem, nemam problem, bitno je samo da igram i pomažem igračima oko sebe. Malo sam iskusniji i stariji. Imao sam tu turneju u Saudijskoj Arabiji gde sam igrao sa kvalietnim igračima i protiv kvalitetnih igrača, gde sam napredovao. Imam samopouzdanja dovoljno da kažem da sam igrao dobro i ove i prošle godine, maltene isti učinak sam imao. Osećam da sam napredovao i u igri i kao čovek, mada je to bolje da kaže neko sa strane... Neka se nastavi tako.

Kada je reč o Saudijskoj Arabiji, priča da život tamo uopšte nije lagodan. Klima je žestoka, reklo bi se i kultura lokalaca, a najzanimljviji detalj iz svakodnevnog života je ono što Miloš naziva "kompaund".

Kompleks u kom živite kao stranac i gde vas čuva američka vojska. Zatvor. Samo skup…

- Mi smo živeli u nekom "kompaundu", gde je oko hiljadu kuća, oko hiljadu i po, hiljadu i osamsto ljudi koji su živeli, sve stranci. Ograđeno je velikim zidinama. Znači zid oko 2, 3 metra visok, gde ne može niko da uđe od lokalnih ljudi. To je američka vojska čuvala, tu su živeli stranci i većina mojih saigrača. Uveče smo trenirali oko osam, tako da od ujutru u devet kad ustaneš nemaš ništa praktično da radiš do osam. Zbog toga sam ja išao u teretanu sam da treniram, pa uveče na trening.

- Težak život jer nemaš tako neke mogućnosti koje imaš u Evropi, da sedneš gde hoćeš i radiš šta hoćeš. Bilo je fenomenalnih restorana i stvarno lepih stvari gde smo mogli da se organizujemo. Išli smo direktno iz kompaunda u restoran, bez stajanja igde usput. Težak je život, usamljen sam bio dosta, nije bilo jednostavno, ali u principu, čovek se navikne. Niko mi nije bio iz porodice tamo, jer se dosta čekaju vize i nisam mogao da im ih napravim. Naporno je i teško, ali na kraju krajeva, isplatilo se. Drago mi je što sam video nešto novo i sad sam spreman za ako treba da odem opet. Znam šta me očekuje - nastavlja Degenek priču.

U tom kompleksu postoje svi uslovi za život osim pune slobode. Teško se dobija i viza, pa postaje jasno da je šest meseci bilo dovoljno da Degenek shvati koliko je usamljen jer nije imao nikog svog pored sebe.

- U principu, sad da odeš tamo i vidiš, to ti je kao luksuzni zatvor gde imaš sve i svašta. U tom kompleksu smo imali i restorane i hotele i bazene, terene, frizera, bioskop, kuglanje... dve internacionalne škole, grad u gradu. Bukvalno kao luksuzni zatvor... Smeli smo mi da izlazimo i sami, ali nije to sad grad da ti kao imaš i šetalište, kao Knez Mihailova. Nego ideš u grad, ali ideš u tržni centar. Vrućina i sve to, šeta se po tržnim centrima. Isto je kao i u Dubaiju, svuda klima piči, još samo na terenima fali da radi klima.

Kada se tome doda i činjenica da je klub doveo na njegovoj poziciji igrača koga je princ tražio, postaje jasno zbog čega je Degenek hteo da ode iz Al Hilala. Usledio je povratak u Ljutice Bogdana koji se ispostavio kao pun pogodak i za njega i za klub.

- Tamo u klub je došao jedan igrač na mojoj poziciji, koga je princ želeo. Došao je i novi trener, on ga je želeo i bio je na mojoj poziciji. Azijat je, kao i ja po pasošu. To je bilo presudno da odem, a da dođem u Zvezdu je bilo presudno to da odem negde gde ću odigrati 30, 40 utakmica godišnje, da se razvijam i budem bolji igrač. Nadao sam se da ću opet igrati evropski fudbal i hvala Bogu desilo se tako. Ta želja da igram i vratim se opet ovde jer mi je bilo lepo. Nedostajalo mi je sve. I taj socijalni život, da vidim svoje, družim se i da mi bude opušteniji život - dodaje s dozom olakšanja.

Prebacili smo se za trenutak na život i početke u Australiji. Nije ni tamo bilo jednostavno, ali nije bilo ni teško. Hiljade kilometara su delile taj kontinent od Balkana i ta distanca je valjda činila da ono što su ovde bile neoprostive razlike, tamo u Australiji budu glupost.

Dvadeset godina kasnije, Degenek ponosno kaže da ima dve kuće.

- Mi smo živeli u kvartu gde su sve naši bili. U tom nekom gradu je bilo 80 posto ljudi iz Srbije, Hrvatske i Bosne. To je za nas kao decu bilo dobro jer smo odrastali uz isti menatlitet, družili smo se sa našim ljudima. Kako sam odrastao bivalo je bolje jer sam onda pokupio taj australijski mentalitet. Taj borilačlki duh i da nikad ne odustaješ i prestaješ, da uvek imaš želju da napreduješ i za radom. Ponosan sam što smo otišli tamo i što su me roditelji izveli na pravi put, da budem jedan normalan, vaspitan momak i što se danas mogu slobodno vratiti u Australiju i da je nazovem svojim domom kao što mogu da kažem i ovde da sam kući.

Druženje sa našim zemljacima naučilo ga je i da se ne obazire na politiku, jer mu, kao izbeglici iz Krajine, koji je kao dečak bežao iz Kina na traktoru, nije jasna poenta rata i mržnje.

Zbog toga se uvek rado uključuje u humanitarne akcije, ali ga one ratne ne zanimaju. Ima doduše jedno ubeđenje: Da je Jugoslavija ostala celovita…

- Moja porodica i ja smo zatekli taj rat u Krajini. Izbegli smo iz Hrvatske u Srbiju 1995, bili smo tu pet godina i onda smo otišli u Australiju, ali kažem, kad sam otišao tamo družio sam se sa Hrvatima i Bosancima. Nisam imao nikakav problem sa tim, jer sam znao da oni nisu krivi što sam ja napustio svoj dom. Mi smo samo deca nečija i obični ljudi, to su neke valjda, kako se kažu, političke stvari, koje su uticali na to da ne bude srećnog naroda, da bude rata i da se zemlja rasturi.

- Ne mogu da razumem rat, ne znam zašto bi neko voleo da neko gine, da se ubijaju ljudi i deca, ko god. Ne znam zašto to ljudi podržavaju, zašto podržavaju nasilje. Strogo sam protiv toga i ne zanima me. Ne pamtim da sam upalio TV da gledam šta se dešava u političkom svetu. U humanitarnim akcijama, tu uvek volim da učestvujem i želim da pomognem, ali što se tiče rata u Jugoslaviji... mislim da će se ljudi kajati za dobrih desetak godina i više. Mislim da su svesni: da je Jugoslavija ostala kako jeste, da bi bila jedna od najuticajnijih i najmoćnijih država ne samo u Evropi, nego i na svetu.

Svestan je da u konkurenciji u kojoj bi bilo oko 25 miliona ljudi sa prostora bivše Jugoslavije ne bi imao mnogo šanse da bude reprezentativac.

- Mislim da ne bih jer mislim da kad sabereš celu Jugu, mislim da ima previše dobrih igrača. Od štopera do zadnjih veznih, špiceva, golmana, kada bi skupio i sklopio sve zemlje imao bi ekipu koja bi se šetala Evropom, a maltene i svetom u fudbalu. Kad već pričamo o tome, mislim da bi srpski fudbal, da je jugoslovenska liga bila kao nekada i kao što je nekada finala evropskih takmičenja i Zvezdi svetsku i evropsku titulu bio bolji jer si svake sedmice igrao po jedan derbi pred 40, 50 hiljada ljudi i protiv reprezentativaca. Da je tako ostala fudbalska liga, mislim da ne bi samo Zvezda i Dinamo nego i drugi klubovi igrali Evropu i bili konkurentniji nego što su sada.

Da sutra sebe stavi u ulogu trenera Zvezde i da može da sastavi ekipu od igrača sa celog Balkana, Degenek veruje da bi ta ekipa bila konkurentna i u Ligi šampiona.

- Mogao bi, samo je pitanje ko bi došao i ko navija za Zvezdu. Ako pretpostavimo da svi hoće da dođu, mislim da bi Zvezda imala jako dobar tim. Možda ne bi bila konkurent da osvoji Ligu šampiona, ali bi bio konkurent da prolazi grupnu fazu i posle bi bila borba. Tu bi možda prošla na ono, što Gobelja kaže, "Zvezda le". A sve do tada je... mi možemo samo da razmišljamo i maštamo. Zvezda i dan danas je najveći klub na Balkanu i mislim da ima dosta naših igrača po Evropi, koji bi voleli da dođu, ali imaju i taj neki strah. Zvezda je i pritisak i trud i rad i dokazivanje svakog dana. Svi smo svesni toga. Voleo bih da vidim neke igrače da se vrate, koji su velika imena u srpskom fudbalu i da dignu profil i da bude malo jača srpska liga - kaže Miloš.

Poslednjih meseci pre odlaska Milojevića sa klupe Crvene zvezde bila je vidna njegova istrošenost sa jedne, što se kroz manjak energije ili ideje na terenu video na drugoj strani.

Naš sagovornik tvrdi da je trener tu pod najvećim pritiskom od svih u ekipi.

- Nije ni štabu lako jer trener dođe minimuma dva, dva i po sata pre ekipe i odlazi minimum posle svih tri, četiri sata. Tu radi analize, sprema treninge i utakmice. Dosta to znači i oduzme snage, živaca. Šefu i stručnom štabu nije bilo lako, ali se tu vidi njegov kvalitet i trud. Uporan je i vredan, ne pokazuje na svakoj utakmici da je nervozan ili besan, ima veliku dozu profesionalizma.

Miloš ima ugovor u Zvezdi do 2023. godine, od odmora je imao svega pet dana pre nego se vratio trenažnom procesu kako bi pripreme dočekao u formi.

Zbog svega toga smatra da je spreman za drugi deo sezone, šta god taj deo nosio.

- Za sada je sve rano. Imam ugovor još u Zvezdi i voleo bih da osvojim i Kup i titulu, ali se dosta toga ne pitam ja i klupski plan kakav je, šta može da se desi u narednih mesec i po dana, prelazni rok je tu. Što se mene tiče, ja sam tu i spreman sam - kaže Degenek.

Upitan da prokomentariše u koji bi klub otišao, a da nije Zvezda, ima samo jedan odgovor – Atletiko Madrid.

- A da nije Zvezda u koji klub bih otišao... Ne znam, kad sam bio mali uvek sam voleo Inter, a sad nekako zbog Dijega Simeonea bih voleo da odem u Atletiko Madrid, jer vidim tu neku snagu, taj neki žar njegov sa strane kad ga vidim. Mislim da bi njegovi igrači pojeli onaj teren za njega, ja to obožavam kad imam tako nekoga. Ja to volim, a i taj klub nosi crveno-bele boje i voleo bih tamo da odem.

Obrazlaže to svojim karakterom, koji je godinama usvajao od Australijanaca.

- Pa jeste, vežu me emocije za sve što radim. Ništa nisam radio u životu, a da nisam maksimalno verovao, pogotovo u sportu i Zvezdi pričam. Volim je kao klub i ona me veže na emotivan način, moja cela porodica je uvek navijala za nju. Jednostavno sam takav, veže me ta borbenost. Možda nemam najveći kvalitet na svetu da predriblam deset igrača i da dam gol, ali znam da ću u svakoj da poginem na terenu za svoj tim i sebe. Da dokažem da sam vredan i da treba da budem tu. Radim sve maksimalno i dosta stvari iz poštovanja i prema sebi i porodici i onima koji mi pruže priliku.

Za kraj, navijačima je poželeo da im 2020. godina bude srećna, a klubu da ponovi uspehe iz prošle i pretprošle godine.

(M.Ljubisavljević)