"Zvezdin Brazilac me dočekao psovkama na srpskom u Koreji, a Partizanov Kinez pričom o Saši Iliću"

Dejan Damjanović, popularni azijski Ibrahimović, kako ga je nazvao legendarni Marćelo Lipi, otkrio je u intervjuu za Telegraf neverovatnu priču

Legendarni crnogorski fudbaler, Dejan Damjanović, fudbaler koji je sa 38 godina ispisao istoriju  u Južnoj Koreji, ispričao je za Telegraf u velikom intervjuu neke neverovatne anegdote iz karijere, koja je prepuna ludih priča.

Preporučujemo

Takve su i one o tome kako ga je Marćelo Lipi nazvao azijskim Zlatanom Ibrahimovićem, kako je sa Florentinom Perezom imao srdačan razgovor posle demoliranja Realovog B tima, kako je Aleks Ferguson bio oduševljen njegovom igrom protiv Mančester junajteda...

Ali, sasvim sigurno najinteresantnija anegdota ljubiteljima fudbala u Srbiji jeste ona kada su ga u Koreji u Seulu dočekali bivši igrači Zvezde i Partizana, Brazilac Adilson i Kinez Đija. Možete li da zamislite situaciju da vam usred Koreje na treningu prilazi tamnoputi igrač, a zatim i Kinez i počnu na srpskom da psuju pored vas.

- Ja sam imao Brazilce, tad je u klubu bio Adilson, ovaj što je igrao u Zvezdi. On priča naš jezik. Ja došao prvi put, on psuje na srpskom. Okrenem se na drugu stranu, a tamo Korejanac Kim Điju psuje me na našem. A on igrao levog beka u Partizanu. Šta je ovo, ja u šoku? Posle dve ili tri godine dođe Molina što je, takođe igrao u Zvezdi. I on na našem psuje. Dobri momci su bili.

Damjanović nam je otkrio i kakvo je njihovo sećanje na Zvezdu i Partizan.

- Svi su rekli da pare nisu bile redovne, a ja sam pokušao da im objasnim da je to kod nas normalno. Uvek neka besparica, uvek neko kašnjenje. Ali svi su hvalili život u Srbiji, kako su ljudi dobro. Pričali su i o derbiju. ''Uh, kakvi navijači! Samo se deru, što su besni svi i hoće da se tuku.'' U Koreji nema tuče, pobiju se dvojica i obojica završe u zatvoru. Ne znaju posle šta ih je snašlo. Oni jesu vatreni navijači i hoće da bodre klub, ali nema tu vatrenih tenzija i sukoba. Vrlo, vrlo malo... Điju hvali Sašu Ilića na sva usta. Samo Saša, Saša, Saša... Njega je Ilić vodio svuda, pazio ga kao svoje dete. On pita: ''Gde je Saša''? Ja mu kažem da još igra. On ne veruje.

(Mario Marić)