Deki Stanković o herojstvu na Maksimiru: Onakav muk nikada neću da zaboravim, hteo sam da plačem!

Rekorder naše reprezentacije po broju nastupa (103 utakmice) kaže da je duel protiv Hrvatske iz 1999. godine bio fizički najzahtevniji u njegovoj karijeri

Danas je tačno 20 godina od legendarne utakmice na Maksimiru, kada je reprezentacija Jugoslavije posle 2:2 obezbedila plasman na EURO 2000, dok su Hrvati, trećeplasirani sa Svetskog prvenstva ostali bez plasmana na prvenstvo Evrope.

Preporučujemo

Junak našeg tima bio je najmlađi akter - Dejan Stanković, koji je postigao gol za 2:1. Njegov zahvat posle centaršuta Siniše Mihajlovića, kada je loptu "očešao" leđima i poslao je iza leđa Dražena Ladića, i danas se prepričava.

Telegraf je pozvao legendu našeg fudbala, kako bi evocirao uspomene na tu legendarnu utakmicu.

- Setim se golova, početka utakmice i atmosfere, ali i kraja utakmice i potpune tišine, setim se pobede, Bate Mirkovića... setim se dosta toga jer je to bila istorijska utakmica - bio je odgovor Stankovića na pitanje šta je prvo što mu padne na pamet kada se seti te utakmice.

Pitali smo ga da opiše gol i da li je bilo nekog prethodnog dogovora sa Sinišom Mihajlovićem koji je izveo slobodan udarac.

- Nije bilo prethodnog dogovora, jednostavno sam krenuo na prvu stativu i pratio loptu koja je naravno bila idealna. Moram da priznam da je tu postojao i faktor sreće i da je lopta dobila čudnu putanju. Ja sam bio strelac, ali cela ekipa ima zasluge za sve sto se dogodilo u tim kvalifikacijama.

Stanković ističe da se niko nije uplašio atmosfere na Maksimiru, ali se posebno seća muka na kraju meča.

- Straha nije bilo ni malo, a atmosfera je bila zaista vruća! Drhtale su tribine od huka navijača, ali svima nam je u sećanju ostao muk na kraju utakmice. Bukvalno neprirodna tišina za fudbalsku utakmicu, kad je sudija svirao kraj! Mislim da taj momenat svi pamtimo.

Stanković se prisetio da je u svlačionici svima bilo jasno na poluvremenu da posle isključenja Bate Mirkovića moraju da daju 200 odsto svojih mogućnosti ističe da je hteo da plače od bolova.

- Znali smo da tada moramo da damo 200 posto svojih mogućnosti jer smo sa igračem manje. Pred kraj utakmice umor je bio neverovatan, bukvalno me sve bolelo od trčanja i borbe, hteo sam da plačem ali smo svi išli dalje i do kraja jer je motiv bio veliki. To je bila jedna od fizički najzahtevnijih utakmica u mojoj karijeri!

Naglašava da danas ne pominje tu utakmicu, osim kada ga neko od medija podseti.

- Ne, ne pominjem je dok se neko od medija ne seti pa pita. Nisam ni datum zapamtio, vi ste me podsetili - rekao je Dejan Stanković za Telegraf.

(D. Uštević)