Bibras Natho - začin koji je nedostajao Partizanu!

Izraelac je fudbaler koji može da se okarakteriše kao legitimni naslednik Saše Ilića, jer na terenu vidi apsolutno sve i sposoban je da potezom reši utakmicu

Ceo jedan tim potencijalnih “naslednika” Saše Ilića je Partizan “obrnuo” u protekloj dekadi, u svakoj generaciji, što iz Omladinske škole, što kroz pojačanja, pokušavao da pronađe fudbalera nalik legendarnom kapitenu, koji će ga odmeniti u poznim igračkim godinama i nastaviti posle njega, ali – nije uspelo. Kada je nada polako počela da jenjava crno-belih su, sticajem srećnih okolnosti, dobili Bibrasa Natha i, čini se, rešili problem u organizaciji igre na duže staze.

Nije Partizan u poslednjih 25 godina imao puno igrača sličnih karakteristika, onih pravih “desetki” koji igru drže u malom prstu, sposobnih da potezom reše utakmicu, pronađu pukotinu i u najčvršćoj odbrani, ali i pokrenu ceo tim.

Preporučujemo

Nije da klub iz Humske nije pokušavao da iz nađe, štaviše, no, samo su neki od njih bili istinski lideri nalik Izraelcu, ostavili trag i nasleđe onima koji su želeli i pokušavali da ih naslede.

Pomenuti Ilić bio je samo “nastavak loze” Partizanove škole, koja je u prošlosti negovala igrače plemenitog kova. Zapravo, bio je legitimni naslednik Dragana Ćirića, fudbalskog virtuoza, kome se i sam klanjao, često ističući da je to najbolji igrač sa kojim je delio teren i svlačionicu.

Kada je Ćirić napustio crno-bele 1997. godine i prešao u Barselonu - Saša Ilić je već bio spreman da nastavi istim putem i Partizan nije trpeo, jer je u njemu takođe dobio lidera koji će sve do leta 2005. godine držati konce igre u svojim rukama.

Problem je nastao zbog toga što u tom periodu klub iz Humske nije uspeo da “proizvede” vezistu sličnih karakteristika u svojoj školi, a pojačanja poput, recimo, Branimira Petrovića, bez obzira na znanje i kvalitet, nisu uspevala da se nose sa pritiskom velikog kluba.

ADEM LJAJIĆ JE BIO TAJ, ALI....

Pokušavalo se sa Nebojšom Marinkovićem u “klasi `86”, sa Stefanom Babovićem iz generacije rođene 1987. godine, godinu kasnije i sa Milošem Bosančićem – bez uspeha... Kada nije prošlo iz Omladinske škole, ni sa prostora Balkana, pokušalo se pojačanjima iz inostranstva i završavalo veoma loše, pa i fijaskom sa, recimo, Bugarinom Asenom Nikolovim, koji se i dan danas prepričava.

Anomaliju je, kao sportski direktor, uočio Ivan Tomić i rešio da dvogodišnje tumaranje (od odlaska Ilića u Galatasaraj) prekine tako što će angažovati “desetku” iz inostranstva. Izbor je pao na Almamija Moreiru i bio je to pogodak u metu.

Vezista iz Gvineje Bisao je bio taj “začin koji nedostaje” i, pored toga što je što je crno-belima mnogo doneo i na igračkom i na rezultatskom planu, praktično je premostio period u kome je stasavao Adem Ljajić, odnosno vreme do povratka Saše Ilića u matični klub.

Da egzistencija Partizana ne zavisi samo od prodaje fudbalera, Lajić bi, po kvalitetu, sigurno bio dugoročno rešenje na poziciji organizatora igre i legitimni naslednik Ilića. Ali, pošto crno-beli žive samo od transfera, Novopazarac je u Humskoj “sastavio” tek dve sezone, napustio klub u milionskom poslu i praktično je ostao nedorečen.

U međuvremenu, Ilić je u godinama koje su usledile nastavio da “vozi valjak”, a iza kulisa se u svakoj novoj generaciji tražio fudbaler koji će ga odmeniti, pa i naslediti kada reši da prekine karijeru.

NINKOVIĆ NAJBLIŽI SAŠI ILIĆU

Humskom je prodefilovalo “more talenata”, sve oči su prvo bile uprte u Darka Brašanca i Miloša Jojića, koji ipak nisu bili to za čim Partizan traga, a potom je na scenu stupio i supertalentovani Nikola Ninković. Po igračkim karakteristikama možda i najbliži Iliću, ali bez konstantnosti i bez “živaca” da od vragolastog momka sa vicom u nogama postane istinski lider Partizana.

Nasuprot njemu, u generaciji momaka rođenoj 1996. godine, Danilo Pantić je imao i kvalitet, ali i karakter lidera još u mlađim selekcijama. Previđana mu je velika karijera, jer se bez problema adaptirao i na profesionalni fudbal, sa mnogo starijima i iskusnijima, praveći u tim prvim mesecima razliku na terenu kao da igra sa vršnjacima.

Ipak, nekoliko pogrešnih poteza i odluka u karijeri, koštale su ga dugih pauza bez igranja, takmičenja, sazrevanja i iskustava koja se stiču samo ako se ne preskaču “razredi”. Jer u fudbalu se takvi propusti skupo plaćaju, pa i Pantić nije dosegao ono što mu je predviđano, iako je imao sve preduslove.

STEVANOVIĆ I PAVLOVIĆ DA UČE OD IZRAELCA

Na sreću po Partizan, Omladinska škola je iznedrila dva nova bisera, pre kojima je blistava budućnost, ali samo ukoliko se budu razvijali na pravi način. Lazar Pavlović (18) i Filip Stevanović (17) su ti “neki novi klinci” koji će u periodu koji sledi biti pod lupom javnosti, ali će morati da uče i dokazuju se dok ne stupe na veliku scenu.

Imaju i od koga, jer je Bibras Natho upravo fudbaler kakav je nedostajao Partizanu minulih nekoliko sezona kada je Saša Ilić ušao u pozne igračke godine i kada je više bio pomoć i podrška kada zagusti.

Možda se to očekivalo i od Sejdube Sume, ali je Gvinejac ipak više individualac, igrač poteza, nego li timski “paker”, dok Izraelac, svedoče minuli mečevi u dresu crno-belih, radi i “vidi” za sve na terenu.

Svaki potez veziste ima smisao, svaka lopta dolazi tamo gde treba i u pravom trenutku – kratak, dug pas, između linija, po dubini preko odbrane. I sve što radi, Natho radi sa nepodnošljivom lakoćom, sa jednim ili dva dodira, ne ostavljajući čuvarima vremena za reakciju.

Nesebičan, u službi tima, “hranio” je loptama saigrače i protiv Proletera, direktno asistirao kod dva i učestvovao kod trećeg gola svog tima u pobedi od 3:0. Može li bolje?!

Ako su do sada u Humskoj patili što nemaju igrača poput komšijskog Marka Marina, mogu odahnu, jer su ga posle dugo vremena pronašli. Svesni su toga valjda svi u klubu, fudbaleri crno-belih pre svih, jer su shvatili kakvog majstora imaju pored sebe i počeli da usvajaju tezu: daj loptu Nathu i samo trči...

(Z. Ivković)