Srđan Jovanović otvorio dušu: O Zvezdi, Partizanu, kroćenju Lalatovića i kako je slagao Pepea!
Zanimljiva priča Jovanovića!
Najperspektivniji srpski sudija, Srđan Jovanović, u velikom intervjuu za sajt FSS-a je izneo brojne utiske i zapažanja iz karijere.
Mnogi ga sa razlogom vide kao naslednika Milorada Mažića, bio je jedan od dvojice najmlađih delilaca pravde na nedavno završenom Evropskom prvenstvu za igrače do 21 godine.
Iako već duže vreme uživa status jednog od najperspektivnijih arbitara u Evropi, nije ni slutio da će dobiti šansu u meču koji je rešavao pitanje novog kontinentalnog šampiona u konkurenciji mladih reprezentacija.
- Za sve nas je to bio jedan pozitivan šok. Znali smo da nije bilo zamerki na naše suđenje u prve dve utakmice u grupnoj fazi. Posebno je bio interesantan duel između Engleske i Francuske, sa dva kaznena udarca i VAR intervencijom za crveni karton. Posle smo sudili Italijanima u jednoj specifičnoj situaciji gde je njima kao organizatorima turnira bila neophodna pobeda kako bi sačuvali šanse da budu najbolja drugoplasirana reprezentacija.
- Odlično smo odradili posao i impresije Sudijske komisije su bile jako pozitivne. Iskreno, nisam očekivao finale, ali sam se potajno nadao da bismo mogli da dobijemo neki polufinalni meč. To nam je otprilike bio cilj i kada smo odlazili na prvenstvo, da produžimo boravak i posle takmičenja po grupama. I te večeri kada je UEFA na velikom video-bimu objavljivala imena sudija za nokaut fazi, nismo mogli da verujemo svojim očima. Imali smo već ono finale omladinskog šampionata u Gruziji, ali ovo je bilo nešto posebno. Veliki trenutak za mene i moj tim.
To je kruna dosadašnje karijere, i dobra naznaka za sve što sledi.
- Kruna definitivno, jer posle mladih reprezentacija imate samo 'A' timove i ništa drugo. Dakle, biti sudija u finalu jednog takvog turnira znači da UEFA na vas ozbiljno računa. Daleko od toga da smo sada završili posao i da ne treba da nastavimo sa dokazivanjem. Ovo je vrhunac jednog dela karijere i početak onog drugog, svi se nadamo još uspešnijeg.
Rođeni Beograđanin možda ima navijačke sklonosti prema jednom od dva najveća srpska kluba, ali to za sada nije poznato.
- Navešću vam primer iz Engleske. Tamo svaki sudija pre dolaska na listu ima pravo da se izjasni i da napiše ime kluba za koji navija. U tom slučaju, njih ne delegiraju na mečevima tih klubova. Kod nas je to praktično nemoguće jer u Srbiji većina ljudi navija ili za Zvezdu ili za Partizan. Nisam se nikada izjašnjavao, niti planiram. Stvarno je suludo pisati o fudbalskom sudiji koji navija za neki klub. Iako je to sasvim prirodno. Svi smo mi kao klinci odlazili na stadione, imali svoje idole i simpatisali određene klubove. To vremenom preraste u profesionalizam, polako se sa strast stavlja u drugi plan i vi usmeravate svoju karijeru u potpuno drugom pravcu.
Popularnost Srđana Jovanovića naglo je porasla posle finala Evropskog prvenstva, a među ljubiteljima fudbala uglavnom se prepričava njegova anegdota sa portugalskim reprezentativcem Pepeom.
- Meč između Portugala i Farskih ostrva bio je naše vatreno krštenje na reprezentativnom nivou. U tom trenutku zaista velika čast, jer sam još uvek bio na listi sudija druge kategorije. Mi sudije znamo i pre utakmice koji igrač može da nam napravi probleme u toku igre. Pepe je po prirodi prgav i zato sam razmišljao kako da se pripremim i kako da ostvarim sa njim neku zdravu komunikaciju. Pošto je prvi ušao u tunel, ja sam iskoristio priliku, prišao i rekao mu da ga je pozdravio Duško Tošić i da sam ja sa Duškom dobar prijatelj.
- Računao sam pošto igraju u istom klubu (Bešiktašu, op.aut), valjda neće praviti problem prijatelju svog prijatelja. Tako je i bilo, bio je skroz korektan, mada je i ubedljiv rezultat na strani Portugala doprineo mnogo mirnijoj utakmici. Najzanimljivija stvar u celoj priči je da se ja uopšte ne poznajem sa Duškom. Ali dok se Pepe vratio u Istanbul, ja sam svoj posao odavno odradio.
Posebna priča je balansiranje sa temperamentom Nenada Lalatovića.
- Naše mišljenje je da sve kreće sa klupe. Ponašanje cele ekipe zavisi od toga kako se trener ophodi prema svim akterima utakmice. Igrači u svemu prate svog šefa. Recimo, Lalatović je tip trenera koji nosi svoju ekipu, prosto ih gura tokom utakmice. Naravno, nama je lakše kada je trener mirniji i kada ne komentariše sudijske odluke. Vi za Lalatovića ili Dijega Simeonea morate drugačije da se pripremite, uvek mora da se nađe adekvatan način da se sa njima razgovara. U principu, četvrti sudija je taj koji ima najviše kontakta sa trenerima obe ekipe. Kada je to Lalatović, ja kolegi kažem da bude odmeren i da ne ulazi u neku priču.
- To su treneri sa kojima ako uđeš u priču, tu nema kraja. Gledamo da budemo na nekoj distanci, da nas oni dovoljno ozbiljno shvate, ali da se ne pravi problem tamo gde ga nema. Želja nam je uvek da treneri završe utakmicu na klupi, jer su tu najkorisniji i najpotrebniji svojoj ekipi. Međutim, ako oni pređu granicu pristojnog ponašanja, moramo da reagujemo, da zaštitimo sami sebe, ali da zaštitimo i utakmicu. Njih je najlakše isključiti u drugom minutu i završiti posao. Ali nije u tome suština. Ja sam takođe bio fudbaler i znam da se fudbal ne igra zbog sudijskog perfomansa, već zbog trenera i igrača.
VIDEO - Lalatović podivljao na početku utakmice, Mažić u 13. minutu morao da zaustavi meč
(Telegraf.rs)