Stvara se moderan Partizan: Da li su odluke Miloševića preporodile crno-bele?
Evidentan je napredak u igri, ideji, brzini donošenja odluka tima na terenu, uz korišćenje svih rezursa, posebno crno-belih izdanaka škole
Možda je rano za analize, pogotovo one dublje i temeljnije, jer je tim Partizana tek u stvaranju (prelazni rok će doneti još neka pomeranja), a i rezutlati najčešće kroje sveukupni utisak!
Međutim, ukoliko povučete paralelu između post festuma koji je nastupio po okončanju mandata Marka Nikolića i onoga što crno-beli prikazuju na početku tekuće sezone – napredak je evidentan.
SVI VRTELI GLAVOM, ALI BOSANSKA JE IPAK NAJTVRĐA
Možda još preciznije rečeno, deluje da je zaustavljeno dvogodišnje “tumaranje u magli”, u kojoj se Partizan borio sa odsustvom koncepta, ideje i kvaliteta, različitim trenerskim ideologijama, zadovoljavajući se utešnom nagradom – Kupom Srbije i ulogom sporednog glumca, koja mu je često i nametana zarad drugih favorita sistema.
Iznenadno angažovanje Sava Miloševića, sredinom minulog proleća, isprva je delovalo kao nastavak agonije koja će doneti još jedan turobni trenerski mandat u Humskoj, nalik nekim pređašnjim. Nabijen nerealnim, emotivnim obećanjima na početku, potom otrežnjenju i na koncu brzom rastanku, uz namrštena lica i “gutanje knedla” umesto iznošenja prljavog veša u javnost.
Možda bi se i Miloševića priča razvila u tom smeru da ga ne krasi, kako sam često voli da kaže - “bosanska tvrdoglavost”, ali i nekakva neobjašnjiva sportska aura koja izgleda kompenzuje sve druge životne nedaće mladog trenera.
Za kratko vreme je stabilizovao nasleđen tim, uz poteškoće i poraz na samom početku, uspeo da iskoristi trenutak i osvoji Kup Srbije u trenucima kada je Partizan već bio prežaljen. I to tako što večitom rivalu u finalu na njegovom stadionu nije dozvolio šut na gol 90 minuta, a onda se okrenuo ka Upravi kluba iz Humske i rekao ono što neki od njegovih prethodnika nisu smeli ili hteli – hoću pojačanja!
IDEJA, TRANSFORMACIJA, BRZINA...
Javnosti je pak prezentovao koncept Partizana koju želi da sprovede u delo u bliskoj budućnosti i koji se svodi na ideju u igri, ko god da je sa druge strane terenu, i brzu transformaciju celog tima i protok lopte, koji rivalima ne ostavlja vremena da reaguju.
Velika većina navijača, od onih koji su terali trenera već na prvoj utakmici, do malobrojnih koji su verovali da ima nade - vrteli su glavom u neverici, jer je Partizan praktično raspolagao istim timom, nipodaštavanim u dužem vremenskom periodu, a i prošlo je veoma malo vremena za neke ozbiljnije promene.
Kada je na sve pomenuto Milošević i “otpisao” deset fudbalera, među kojima i neke nosioce igre iz prošle sezone, odnosno obećao da će probuditi zaboravljene i precrtane igrače poput, recimo, Sejdube Sume - znak pitanja samo je podebljan. Ali...
Rizik je počeo da se isplaćuje. Partizan na početku sezone deluje, pre svega, fizički pripremljeno, što, da se ne lažemo, nije bio slučaj od odlaska Marka Nikolića. I to zahvaljujući stručnjaku Marku Stojanoviću, na čijem angažovanju je upravo Milošević insistirao.
ČETIRI MEČA BEZ PRIMLJENOG GOLA
Crno-beli su odigrali ukupno četiri utakmice, što u domaćem prvenstvu, što u kvalifikacijama za Ligu Evrope, i do sada nisu primili nijedan gol, ali su zato stvorili “more” prilika ispred gola rivala.
Iz meča u meč napadačka orijentacija je sve više dolazila do izražaja, pa je, primera radi, Partizan u poslednjoj utakmici sa Mačvom imao posed lopte od 68 posto i čak 14 udaraca ka golu Šapčana, od kojih su četiri (4:0) pogodila mrežu, pa je i segment kojim je Milošević bio nezadovoljan – efikasnost – znatno popravljen.
Što je možda i još bitnije, struka crno-belih je počela podjednako da koristi sve resurse tima, koji još uvek nisu veliki, ali ono što je na raspolaganju, Savo Milošević je sasvim dobro iskombinovao i uklopio.
Tako su na terenu korisni i “grizu” (čak i Suma, da se malo našalimo) i domaći igrači i stranci, ali i deca Partizana – Strahinja Pavlović, Lazar Pavlović i Filip Stevanović, koji su u minuloj utakmici sa Mačvom dali i “sliku i ton” crno-belima, donoseći veliki plus i klubu i Omladinskoj školi na kojoj Partizan počiva decenijama.
ŽELIM JOŠ POJAČANJA, BIĆE DOSTA UTAKMICA
Angažovanje Takume Asana iz Arsenala samo je potvrda teze da se ni Savo Milošević niti Partizane više neće zadovoljavati mrvicama i dozvoliti da drugi (čitaj: sudije i sistem) sitnim provokacijama kroje rezultate i sudbinu kluba. Japanac je, posle Umara Sadika, Rajka Brežančića i još nekolicine momaka, neko ko treba da donese ekstra kvalitet i nije jedini.
Milošević je, ko je pažljivije pratio, baš na predstavljanju Asana još jednom poslao poruku i javnosti, ali i Upravi kluba: želim još dva ili tri pojačanja da bismo imali roster za veliki broj utakmica i takmičenje.
Po načinu na koji je sve to izgovorio, delovalo je da Milošević uveren u uspeh i u prvom velikom testu, koji Partizan očekuje u četvrtak, kada u trećem kolu kvalifikacija za Ligu Evrope u Humsku stiže jaki tim turske Malatije. Samim tim uveren je i u plasman u grupnu fazu pomenutog takmičenja.
Sme li neko da stane na crtu “bosanskoj tvrdoglavosti” Sava Miloševića i opkladi se u drugačiji epilog?
(Z. Ivković)