Ne treba tolerisati neznanje ili zašto većina ljudi ne shvata da učenje nikad ne prestaje

Nova kolumna Dr Nenada Dikića o sportu i medicini sporta

Na upravo završenom simpozijumu o nutritivnim biomarkerima postavljeno je pitanje iz publike „A kako da mi to znamo?” na relativno jednostavnu dilemu o uzimanju dijetetskih suplemenata.

Iako isto toliko jednostavan odgovor glasi „čitanjem i učenjem”, stvar izgleda mnogo komplikovanije. Najveći broj ljudi nakon završenog fakulteta poveruje da su naučili sve. Posle toga, ništa, ili skoro ništa, ne čine na svom usavršavanju.

Preporučujemo

Ako se zna da većina studenta tokom studiranja na odlazi na predavanja i zadovoljava se samo time što prođu ispit, onda se postavlja pitanje kada će ti, budući stručnjaci da shvate da ne znaju i da moraju da uče da bi bili sposobni da sutra rade povereni posao.

Koliko stvari mogu da budu komplikovane pokazuje i skorašnji slučaj potresa mozga koji je doživeo Fabijen Šar, fudbaler Njukastla, u meču između Švajcarske i Gruzije u okviru lige nacija. U jednom sudaru sa Tabidzeom doživeo je potres mozga i ostao da leži.

Igrači su opet pokušavali da mu izvuku jezik, što je pogrešno i tome sam već pisao u članku o iznenadnoj srčanoj smrti u sportu. Doktor tima je pregledao Šara i dozvolio mu da igra i završi utakmicu.

Kako se Šar osećao možda najbolje govore njegove reči „nisam znao za sebe nekoliko sekundi”, ili „ne mogu ničega da se setim” i „lobanja mi još uvek zuji”.

Na ovaj događaj je reagovala kompletna sportska javnost, a javili su se svi, i doktori, i menadžeri, i stručnjaci, i oni koji to nisu. Svi su znali da je doktor pogrešio. I pre nego što se Fudbalski savez Švajcarske oglasio, doktor nacionalnog tima je podneo ostavku.

Međutim, hajka se nastavila. Objektivno opravdano, jer Šar nije mogao da igra sledeću utakmicu u ligi nacija protiv Danske, a Njukastl je ostao na kratko bez jednog od najboljih igrača. Zbog konflikta lojalnosti, mnogi su predložili da UEFA uvede nezavisnog doktora (nešto ako VAR za sporne situacije) koji bi u ovakvim situacijama mogao da presudi poštujući pravila i pre svega prva igrača. Bilo kako bilo istraga se nastavlja.

Iako većina ljudi ne doživljava potres mozga kao ozbiljan problem, samo od početka ove sezone bilo ih je nekoliko ozbiljnih. Tako je golmanu Arsenala Davidu Ospini, koji je pozajmljen u Napoliju, dozvoljeno je da nastavi da igra nakon sudara, da bi se kasnije onesvestio tokom meča. Antoni Lopez, golman Liona, nastavio je u Ligi šampiona protiv Barselone nakon sudara sa Kutunjom pre nego što je zamenjen.

Trener Liona Bruno Genezio je kasnije objasnio da je Lopez "izgubio svest, ali nije želeo da izađe" i bio je "kratko nokautiran". Prošle godine sam pisao i o nedijagnostikovanom potresu mozga Karius, golmana Liverpula, u finalnoj utakmici lige šampiona protiv Real Madrida, koji ne samo da je uticao na tok utakmice, već i na sudbinu Kariusa.

Ovakve se stvari ne bi događale da je dolazak na predavanja tokom studiranja obavezan, da se čita i uči (ne da reši kolokvijum ili položi ispit, već da se zna), da se poštuju pravila (što znači da ih je neko pročitao) i da konačno profesionalno usavršavanje bude takvo tako da se nikad ne zaboravi da je pravo i dobrobit čoveka ispred svega.

(Prof. Dr Nenad Dikić, Univerzitet Singidunum)