"NE VRAĆAJ SE, BIĆEŠ UHAPŠEN" Životna ispovest Zvezdana Terzića: O danima i pacovima u zatvoru, gde mu je smešteno, kako je Zvezdu spasio od 3. lige, snimanju blokbastera o Kosovu (VIDEO)

*Da se Srbija 2008. plasirala na EP, nikada ne bih završio u zatvoru *Ako možeš da obilaziš restorane na Menhetnu i večeraš sa Naomi Kempbel, onda budi malo i u samici *Znao sam 6 meseci unapred šta mi se sprema *Tih 90-ih sam se stalno saginjao ispod automobila i gledao da nema kakve ''plastike'' * Samo pozovu pred meč i kažu: ''Mali, dođi malo kod nas na ručak''

Tog leta 1997. godine, činilo se da je jedan telefonski poziv iz Beograda upućen ka Kastoriji bio samo jedan običan poziv u moru istih. Ni oni koji su zvali, ni onaj koji je rekao ‘’halo’’ u tom trenutku nisu ni slutili da je to ‘’onaj poziv’’ - jedan poziv koji menja sve!

A poziv koji su čelnici OFK Beograda tada uputili ka Zvezdanu Terziću, svom nekadašnjem igraču i kapitenu, nema sumnje da je u neku ruku promenio tok srpskog fudbala!

Specijalno za Telegraf.rs - Mario Marić i Dušan Uštević

Gledajući s ove vremenske distance, 20 i kusur godina kasnije, s pravom možemo da kažemo da je sadašnji generalni direktor bio pravo osveženje na našoj fudbalskoj sceni. Moderan, ambiciozan, elokventan, a pre svega edukovan, Terziću kao da je te 1997. godine u glavi bila ona poznata izreka velikog Muhameda Alija - Onaj ko nije dovoljno hrabar da rizikuje neće postići ništa u svome životu!

A Terzić je sasvim sigurno postigao dosta toga! Toliko da će, na primer, zauvek ostati upisan u istoriju Crvene zvezde kao funkcioner koji je najtrofejnijem srpskom klubu doneo prvo posleratno proleće u Evropi i prvu Ligu šampiona na Marakani od osnivanja iste. To, priznaćete, ipak nije običan ulazak u istoriju.

Uzimajući u obzir to kada je odlučio da ''okači kopačke o klin'' i preseli se u fotelju, da na dostojanstven način izađe iz tih ludih fudbalskih godina krajem 90-ih, preživi sve ono što mu se desilo otkako se našao usred hajke, Terzić je verovatno i zaslužio sve ovo što mu se u poslednje dve godine dogodilo u Zvezdi.

Zaslužio je i da se napokon ispriča istina o svemu šta se dešavalo u njegovom životu i da javnost konačno shvati da svaka medalja ima dve strane.

- Nemam nikakvih tabu tema, možemo da pričamo o svemu, ali prikaži onako kako je bilo. A to što su meni tada radili je bila takva laž - grubo je Terzićevo objašnjenje za taj period izgnanstva i period koji je proveo u pritvoru, a o čemu će nam detaljno govoriti u nastavku teksta.

Ekipa Telegrafa je bila u gostima kod Zvezdana Terzića koji je za naš portal ekskluzivno govorio o svojoj fudbalskoj karijeri i kao igrača i kao funkcionera. Od prvih koraka uz bubamaru, stasanju na Karaburmi, dolasku na mesto direktora OFK Beograda, borbi sa autoritetima kao što su bili Željko Ražnatović Arkan i ostali funkcioneri iz tog vremena, renesansi Romantičara, dolasku u FSS, bekstvu, predaji, ležanju u pritvoru, ko mu je smestio i zašto, pa sve do bajkovitih dana u Crvenoj zvezdi i kako je uopšte završio na Marakani.

Zatim smo razgovarali, o knjigama, muzici, filmovima, Kosovu i ideji da se snimi blokbaster ''Boj na Kosovu, kao i o modi i kafani. Naravno, o vremenu provedenom u FSS i kako je sasvim slučajno došao do Havijera Klementea...

Primio nas je u svoj dom i ''zadržao'' tamo puna tri sata. Premalo za razgovor sa čovekom iz čije rečenice, ali bukvalno svake, čovek nešto novo može da nauči. Oni koji su sedeli s njim ''za istim stolom'' verovatno znaju o čemu govorimo.

Udobno smo se smestili na ugaonu garnituru, popili kafu da ''ubijemo'' tremu… Ispred nas je bio ogroman TV na kom se najčešće gledaju utakmice, pored je ‘’zujala’’ mini teretana, a iza je dominirala polica sa knjigama. Polica koja je samo deo Terzićeve biblioteke koja sadrži preko 3.500 primeraka knjiga.

Neke od njih je ‘’potpisao’’ i Paulo Koeljo čiji citat (naravno, to smo shvatili kasnije) - Moraš se privići na malo tuge u životu. Nećeš znati šta je prava sreća, ako je ne budeš imao sa čime uporediti - definitivno može da opiše Terzićev život u poslednjih 25 godina.

Ovo je njegova životna ispovest...

- Ja sam rođen u Lovćencu 1966. godine i nekako su sva deca tada bila predodređena da igraju fudbal. Tamo je bilo neko školsko dvorište gde smo svi pikali fudbal. Sećam se da u mom razredu nije bilo dečaka koji nije bio zainteresovan za fudbal i koji nije znao da ga igra. Fudbal je bio sastavni deo života i kulture tog podneblja. A i igralište FK Njegoš mi je bilo na 1o0 metara od kuće. Tu sam se faktički i rodio fudbalski. Mislim da sam imao devet ili deset godina kada sam se prvi put registrovao, kada mi je trener rekao da donesem krštenicu i dve slike. Sve utakmice su tada bile finale Lige šampiona za mene. Kada izađeš na teren i vidiš sudiju, protivnika, miris svlačionice i limunade posle... To je bilo nešto posebno. Ta prva iskustva nikada neće moći da se zaborave - počeo je Terzić svoju ispovest za Telegraf:

- Sa 13 godina sam prešao da igram za AIK iz Bačke Topole, gde sam sa 17 ušao u prvi tim. Rano sam počeo da zarađujem i bio sam uveren da ću živeti od fudbala. Prosto nisam ostavljao dilemu ili alternativu šta ću dugo raditi. Eto, poklopile su se kockice. Imao sam dosta sreće, ali i prave ljude oko sebe. Doveli su me kao klinca u OFK Beograd.

Prema Terzićevim rečima, sasvim slučajno je te 1987. godine završio na Karaburmi.

- Ilija Petković je tada bio trener OFK Beograda i došao je na našu utakmicu da gleda jednog drugog igrača. A video je mene. Eto, tako se namestilo. Treba u životu kockice da se poklope i ja sam Iliji i te kako zahvalan za razvoj. Bio mi je kao fudbalski otac i nikada mu to ne mogu zaboraviti. S druge strane, bilo je tu još ljudi u OFK koji su bili povezani sa nekim mojim prijateljima. Rekli su: ''Imamo tamo u AIK-u nekog našeg malog, 'ajde dovedite ga''. Sećam se svog prvog treninga na Karaburmi. Svi otišli, a ja ostao da se istežem. Gledam onaj veliki i moćan stadion, koji je i tada bio oronuo, i pitam se: ''Bože, da li je moguće da ja igram ovde?'' Bilo je to nekako ostvarenje mojih dečačkih snova, jer je OFK bio respektabilan klub u bivšoj Jugoslaviji.

Prisetio se Terzić i svog prvog honorara, još iz vremena kada je igrao za AIK.

- Nas trojica smo seli u automobil i otišli u Trst koji je u to vreme bio centar sveta za nas sa ovog prostora. Da kupimo, farmerke, cipele i garderobu. Sada se baš i ne sećam koliko je iznosio taj honorar, ali je definitivno bio veliki za klinca od 17 godina. Bio sam ponosan što ne moram da uzme od oca i majke pare. I mislim da tada, od te 17. godine, nikada nisam došao u situaciju da od roditelja uzimam novac.

A da bi u životu zarađivao novac, Terzić je shvatio da mu je za to potreban i fakultet. S obzirom na to da su mu i otac i majka fakultetski obrazovani, kod njega nije postojala nikakva dilema hoće li krenuti njihovim stopama.

- Uprkos tome što sam se bavio fudbalom, bio sam jedan od retkih koji nije zapostavljao i školovanje. Iako nisam bio cvećka u osnovnoj i srednjoj školi, oduvek sam bio odličan učenik. Jednostavno, knjiga mi je išla od ruke. Tako sam na kraju i završio državni Ekonomski fakultet - rekao je Terzić i priznao da mu škola nije remetila fudbal i obrnuto:

- Meni nije bilo teško. Mislim da je to alibi ili nedostatak želje da se istraje u ciljevima. U prvoj i drugoj godini sam bio redoviji na predavanjima, posle nisam mogao zbog obaveza. Nije mi bilo teško da čitam, učim i polažem ispite. U čitaonicu, na primer, nisam išao. Nisam znao ni kako izgleda zbog obaveza. Međutim, vremena za učenje je uvek bilo. Pazite, OFK Beograd je u to vreme bio sirotinjski klub. Na utakmice nismo išli avionom, nego vozom i autobusom po staroj Jugoslaviji. Zamislite sada kada krenete u Tuzlu, Mostar, Rijeku, Dalmaciju vozom ili autobusom. Koliko vremena se provede na putu? Faktički ili ste na pripremama ili karantinu ili tim putovanjima, Dakle, vreme za učenje je postojalo.

Danas bi ''taj Terzić'' verovatno bio ''idealno tle'' za šalu, uzimajući u obzir drugačije ''navike'' sportista danas. Međutim, tada...

- Nisu se šalili, jer sam rano postao kapiten. Ja sam bio taj koji je određivao pravila ponašanja i u OFK Beogradu. Oni su više igrali karte. Ja u to vreme nisam bio zainteresovan za taj vid zabave i vreme sam provodio uz knjigu. Šah sam, na primer, igrao i igram ga i dan-danas.

ŠAJBEROVO KOLO, ANEGDOTA SA RONALDOM I VEOLUCIJA FUDBALA: MI SMO RANIJE, NA DAN UTAKMICE, JELI PASULJ!

S obzirom na to da je Terzić 1986. i 1987. godine jurio loptu po jugoslovenskom terenima u dresu AIK-a, interesovalo nas je njegovo viđenje tadašnje afere sa nameštanjem utakmica - afere poznatije kao ''Šajberovo kolo''.

- To je bio dokaz da tada nisu živeli neki drugi ljudi na ovim prostorima, nego Srbi sa istim navikama i etičkim kodeksom. To je samo bio dokaz da su se i za vreme Komunističke partije i Centralnog komiteta ljudi na razne nesportske načine dovijali da dođu do svojih ciljeva. Ko god danas kaže ''eh, ona stara dobra vremena'', ja ću da ga pitam - A koja to stara vremena? Ne pamti se ikad više da je posle toga čitavo kolo bilo namešteno. Svi klubovi su bili uključeni u ''tamo nešto''. Završilo se kako se završilo, ali ta priča je još uvek otvorena. Pitanje je kakav će krajnji ishod biti. Jer, trenutno je finalni ishod taj da je Partizan uzeo dve titule na osnovu presude Suda udruženog rada što je van svake pameti. Eto, to je jedna epizoda koja oslikava realno stanje fudbala i u onom periodu - prisetio se Terzić tog perioda i nastavio:

- Šajber je tada, kao predsednik Saveza, hteo da raščisti neke stvari i sve kazni, ali je bilo očigledno da je Partizan imao jači uticaj. Pomenuti sud je oduzeo titule Zvezdi i Vardaru, a dao Partizanu, mada vidim da Vardar i dalje piše tu svoju titulu iz 1987. godine. Zvezda, s druge strane, nije pokrenula postupak za vraćanje te titule, ali hoće sigurno. Zvezda je tu titulu zaslužila na osnovu svojih igara na terenu, što je potvrdio i FSJ. Ali i UEFA, jer su Zvezda i Vardar igrali KEŠ. A Partizanu su je priznali na osnovu odluka suda.

Kada smo već kod Zvezde, interesovalo nas je i to da li se Terzić družio sa onom šampionskom generacijom crveno-belih.

- Jesmo, družili smo se. Mi smo u to vreme izlazili na Novom Beogradu. Bila su neka dva kafića - Hram i Pikaso - a u to vreme su skoro svi igrači šampionske Zvezde živeli tamo, jer su dobili stanove od Zvezde. Miodrag Belodedić, kada je stigao u Beograd, najviše vremena je provodio sa mnom. Generalno, čitava ta generacija.

Jedan od onih koji je bio poznat po noćnom životu u tom periodu bio je Dragiša Binić.

- Binić je bio poznat po tome što je voleo noću da izlazi, a danju da spava. Ali mu to nije smetalo na terenu. U to vreme je bio verovatno i najbrži igrač u Evropi. Ipak, činjenica je da je voleo noćni život i noćni život je voleo njega. Te 1990. ili 1991. godine je možda moglo da se tako živi, jer je sve bilo na nižem nivou. Sada je sve toliko napredovalo.

- Danas to ne može da prođe. Drugačiji su zahtevi, veća je konkurencija. Ja moram sada da ispričam jednu priču, kada su Anćelotija, kao trenera Bajerna, pitali ko je najbolji igrač sveta. On im je odgovorio da je to Kristijano Ronaldo. I to pred svim nemačkim novinarima koji su odmah tražili objašnjenje. On kaže: ''U Španiji se relativno kasno igraju utakmice. Dok se završi, dok se istuširamo, krenemo sa gostovanja i dođemo u Madrid u tri ili četiri ujutru. Svi igrači idu kućama, osim Ronalda. Ronaldo ide u bazu na oporavak, u krio komoru, a kući ga čeka Irina Šejk, najlepša žena na svetu. To je dokaz koliko je on spreman na odricanja da bi bio najboji. To je dokaz da bez ogromnog odricanja ne možeš da budeš dobar fudbaler. Nije tu u pitanju samo odricanje od noćnog života.

Nastavio je Terzić u istom tonu.

- Ja sam bio pre nekoliko meseci u Mančester Sitiju. Oni su roboti. Ujutru u devet dođu u bazu i tamo su celi dan. Do 19 ili 20 časova. Neverovatno. Imaju personalne trener, nutricioniste, treninge, odmore pre i posle. Ako hoćeš da izdržiš i igraš na visokom i zahtevnom nivou, jednostano moraš da se odrekneš nekih stvari i sve staviš u funkciju da tvoje telo bude što spremnije.

- Današnji fudbal zahteva kvalitetan oporavak. Moraš da odmoriš telo od napora koji ti je donela utakmica. Pogotovo se to odnosi kad igraš svaki treći dan. Moraš svoje telo i organizam da spremiš za sledeći napor. Ako nemaš vremena da regenerišeš svoje telo između dva meča, tebe brzo stiže umor i padaš. Pucaju mišići, tkiva i vlakna, nemaš tu šta da tražiš.

Naravno, logično pitanje bilo je da li su fudbaleri Zvezde toga svesni.

- Jesu, jesu! Ali, pitanje je da li je njihovo telo genetski spremno na veliki broj utakmica i fizičke napore koje smo mi imali ove jeseni? Zato smo u rosteru imali toliki broj igrača. Svesni smo da bi Zvezda mogla da ima igrače koji bi mogli da odgovore takvom ritmu u narednom peridou i zato smo odlučili da gradimo mediko blok koji će se sastojati od najmodernijih aparata za rehabilitaciju i oporavak igrača. Hiperbazična komora, krio komora...

- Onaj ko ne može da idrži, taj nije za vrhunske domete. Vrabac leti na 20 metara, soko ide na 2.000 metara. Vrapca kada popnete gore njemu će pući pluća, jer nije za tu visinu. U Mančester Sitiju ne možeš da igraš ako nemaš genetski kod. Takođe, talenat je samo preduslov za nadogradnju, a bez kvalitetne nadogradnje nemaš šta da tražiš.

Ponovo je Terzić još jednom da je u njegovo vreme to bilo drugačije, a zatim otkrio jedan zanimljiv detalj vezan za to zašto mali broj bivših fudbalera na kraju uspeju da budu dobri funkcioneri.

- Opet vam kažem, sve je to drugačije tada bilo. Drugačija je bila i metodologija trenera. Onda su tu ishrana i život. Mi smo jeli pasulj na dan utakmice. Međutim, danas je sve napredovalo. Sve je otišlo daleko ispred nego kako je bilo pre 25 ili 30 godina. Što je i normalno. Danas kad gledate te stare utakmice, to je kao usporeni snimak. Sve je evoluiralo, pa i taj pristup profesionalnom fudbalu. Ljudi u svetu biznisa moraju da shvate da je ovo 2019. godina i da ne pričaju o tim prošlim vremenima. Zakucaj to iza sebe i ne pričaj ništa - rekao je Terzić i nastavio:

- Pazite, sad ću vam dati jedna primer. Pre nekoliko dana sedim sa Mitrom Mrkelom i kažem mu da ''nisam video boljeg bivšeg igrača da manje priča o fudbalu nego ti.'' Mi stvarno provodimo dosta vremena zajedno tokom dana. Nikad iz njegovih usta nisam čuo da je rekao ''eh, kada sam ja izdriblao onog ili ovog. Ili igrao protiv Milana, za reprezentaciju...'' Ništa, ništa. Stičete utisak da on nikada nije igrao fudbal.

- A Mrkela mi kaže: ''Kada sam završio karijeru, Ivan Ćurković mi je rekao da, ako hoću da budem neki uspešan funkcioner ili fudbalski radnik, zaboravim da sam ikada igrao fudbal.

- Nekada je Zvezdi bila potrebna tvoja brzina ili centaršut. To Zvezdi više ne treba. Imaš li ti nešto novo da ponudiš Zvezdi ili nemaš? Neku viziju, neku ideju, kreativnost, nekog igrača? Da doprineseš Zvezdi na drugi način?

- To je problem bivših igrača, ne mogu da se adaptiraju na novonastalu situaciju. Ego govori iz njih. Kao sam ja ovo, kako sam ja ono, šta ćeš ti i tako dalje. Zato ih i nema na nekim novim funkcijama, jer ne mogu da preklope da više nisu igrači (čast izuzecima). Pojede ih sopstveni ego. Ostale su slike, uspomene i medalje. Kraj! Ništa drugo. Možeš o tome samo da pričaš u kafani sa nekim svojim bivšim saigračima.

POVRATAK NA KARABURMU U NAJTEŽEM TRENUTKU, BORBA SA OPASNIM LIKOVIMA, KAKO JE REKAO ''NE'' ARKANU, POZIVI OD SUBOTE DO SUBOTE: STALNO SAM SE SAGINJAO DA VIDIM IMA LI KAKVE ''PLASTIKE ISPOD AUTOMOBILA''

Međutim, Terzić je jedan od onih retkih koji su uspeli da preklope i posle igračke karijere uspešno uplove u ''funkcijske vode.''

- Ja sam iz kopački odmah uskočio u odelo. Neke dve struje u OFK Beogradu su se borile. Bukvalno sam s treninga došao kada su me zvali i rekli da li hoću da budem direktor. Ja sam u tom trenutku imao završen fakultet, visoku stručnu spremu, što je bio preduslov po svakom statutu kluba. Generalno, ja sam se i spremao za to. Znao sam da ću ostati u fudbalu. Iako mi je direktorsko mesto u OFK Beogradu bilo velika želja, nisam baš tada očekivao poziv. ''Neka je frka u klubu, hajde, ti ćeš uspeti da ih pomiriš''. Upitao sam ih kad, odgovor je bio - odmah večeras! Tako sam ujutru obukao kravatu i odelo i zaboravio da sam ikada igrao fudbal. Mnogo problema je bilo ispred mene. Organizacioni, finansijski, infrastrukturni. Klub je bio u drugoj ligi, u neverovatnim problemima.

- Bilo je teško doneti odluku, ali u životu sam uvek imao tu obavezu i privilegiju da donosim odluke. Naučio sam da sečem. Nikad nisam imao nekog da odlučuje umesto mene. Uvek sam bio broj jedan. Ili sam bio predsednik odeljenske zajednice ili kapiten pionira i prvog tima ili direktor. Navikao sam da sam donosim odluke. Rano sam se odvojio od roditelja, rano se oženio, ranio dobio decu. Uvek sam morao da sečem i donosim odluke. Davno mi je jedan čovek rekao: ''Vidi, bolje preseći i doneti pogrešnu odluku, nego ništa ne odlučiti.'' Onda sam sam sebi rekao: Terza, to si oduvek hteo!

- Vidite, zlatna kočija jednom staje ispred tvoje kuće. Ne uđeš li u nju, ući će neko drugi. Prekinuo sam sve u Grčkoj i postao direktor OFK Beograda koji je u tom trenutku stvarno imao mnogo problema. Ali što kaže jedan moj prijatelj: ''Da je dobro, ne bi tebe zvali.'' Svi mi mislimo da smo rođeni za velike stvari. Onda treba nešto preuzeti i kada je problem. Preuzmi i pokaži sebi da si stvoren za to. To je bio i moj lični izazov.

Terziću su misli vrlo brzo odlutale u taj period kada se iz Grčke vratio na Karaburmu i preuzeo vruć krompir.

- OFK se tada spasio ispadanja u poslednjem kolu. Imao je samo četiri registrovana igrača, račun je bio u blokadi, dinara nije bilo u kasi, stadion razvaljen... Krenuli smo korak po korak i od OFK Beograda smo napravili ozbiljan klub koji se 20 godina sam izdržavao. Kako? Prosto! Zavukao sam ruku u svoj džep, doneo u klub 50.000 maraka i doveo deset igrača. Napravio sam tim koji je odmah ušao u prvu ligu. Nema, tako je to bilo. Kada nemaš para, onda malo pozajmiš od prijatelja. Nekad čak i na kamatu. Imao sam sreću što sam okupio dobru ekipu ljudi oko sebe, u Upravnom odboru. Tu su bili neki moji prijatelji iz sveta biznisa koji su donosili svoj privatan novac u klub i isključivo od tog novca se klub finansirao. Posebno tadašnji predsednik UO pokojni Miko Brašnjović.

Da je birao, Terzić verovatno ne bi mogao da izabere gori trenutak da preuzme klub. Ne toliko zbog problema koji je OFK Beograd imao, koliko zbog činjenice da su opasni ljudi tada bile na čelu fudbalskih klubova. Kao što sam Terzić kaže - ozbiljni autoriteti!

- Ja sam tad bio mlad. Klinac u tom svetu. I onda je neko mene 10, 15 godina kasnije pokušao da predstavi kao velikog igrača u tim perodu. Ali nije Terza uvek bio Terza. On je tada bio mali Terza. Onda kažu da je Terza izmislio tri za tri, a ljudi ne shvataju da svaki događaj posmatran sa neke vremenske distance ima potpuno drugačiju konotaciju.

- Sada, kada 2019. posmatraš nešto što se desilo 1997. ili 1998. godine, ti ne možeš da objasniš kakvo je realno stanje bilo. Nisu to samo bili samo opasni ljudi sa asfalta, nego su u fudbal tada ušli ozbiljni autoriteti. Imali ste Zvezdu i Partizan gde je vrh države sedeo i u jednom i u drugom klubu u tim godinama. Imali ste Sartid koji je vodio Dušan Matković, tadašnji potpredsednik SPS-a.

- Imali ste Vojvodinu koju je vodio Živko Šokolovački, prvi čovek JUL-a, u Spartaku je sedeo Mihalj Kertes koji je bio direktor carine. Sav novac u državi je bio kod njega. Imali ste Milicionar koji su vodili generali Stojiljković i Rođa, uz Budućnost je bila Vlada Crne Gore, a onda dolazimo i na momenat da je u Obiliću bio Arkan, u Zvezdari Trojke, u Železniku Jusa Bulić, u Zeti Rajo Božović, u Nikšiću Brano Mićunović... U svakom klubu su bili neki autoriteti. Poslovni, politički, policijski, bezbedonosni, kriminalni... Nazovite to kako hoćete.

- I svi su oni voleli svoje klubove i mislili da neko treba da im se skloni. I svi su za sebe mislili da su najveći autoriteti. Koji, bre, onaj tamo? Ja igram protiv tebe i ti moraš da mi se skloniš.

- I sad neki mali Terzić je vodio OFK Beograd. Ko sam bio ja naspram njih? Em sam po godinama mlađi, em realno ja nisam imao nikakvu moć koju su imali oni. Ovo pričamo apropro te neke emisije kojoj ne želim ni ime da pomenem. Iz ugla neke novinarke koja je pakovala emisiju kada sam ja već postao predsednik FSS. Znači, 10 godina kasnije. Kada je Terza porastao.

Otkrio je Zvezdin direktor koliko je bilo stresno tada voditi klub, pogotovo kada je od tih ''autoriteta'' dobijao pozive za ručak. Takođe, priznao je da se saginjao ispod automobila kako bi proverio imali li kakve ''plastike'' ispod.

- E sad, zamislite kako je bilo igrati utakmice tada. Od subote do subote neko te zove na ručak. Ej, brate, de ovo, de ono, Pomozi malo, mi smo prijateljski kljub. I sad ti trebaš da ga ne pustiš. Da amortizuješ njegovo nezadovoljstvo i gnev zato što mu nisi učinio i što si ga pobedio. Moraš da živiš u mnoštvu tih neprijatelja koje dobiješ ako ih ne puštaš. A ne puštaš ih, jer ako bi sve pustio, onda bi tvoj klub ispao iz lige. Moraš da pobeđuješ, napraviš neki dinar kroz transfer kako bi klub normalno funkcionisao... A opet se stalno saginješ ispod automobila i gledaš da ti neko nije stavio kakvu ''plastiku'' tokom noći, jer si se zamerio ovom i onom. Te pošalju ti finansijsku kontrolu, te prete da će te uhapsiti...

- Bila su to stvarno neka luda luda vremena i preživeti takve autoritete, koji su trajali mnogo godina, bilo je mnogo teško. Od subote do subote ja sam bio u problemu. Na primer, zovu me Vlajko i Rođa da dođem u Milicionar: ''Ej mali, dođi malo kod nas na Makiš da ručamo.'' Pa onda kreće: ''Vama ne treba, nama treba i tako''... E, sad. Lako je to pričati sa ove vremenske distance. Tada odeš kući pa razmišljaš - šta će biti ako prihvatim, a šta ako odbijem njihovu ponudu? I tako svake subote. A onda, ako pustim njih koji argument imam da odbijem ovog drugog naredne subote, koji nije ništa manji autoritet od ove dvojice?

- Opet, niko od njih više nije u fudbalu osim mene. Već godinama ne postoji neko ko ima ovakav staž na rukovodećim mestima u fudbalu. Ovi danas su ''juče rođeni.''Onaj ko je ko je prošao tu školu krajem 90-ih, taj može da se igra danas vodeći klubove.

Iz ovih reči jasno se vidi da je ''ne'' najteže bilo izgovoriti.

- Najbolji pokazatelj svega je da je OFK u konkurenciji takvih klubova i autoriteta konstantno bio u vrhu. Treći, četvrti... Pokazivali smo jednu, pre svega, doslednost u stavu. Za mene je OFK bio bitniji nego prijateljstvo s njima. I ako oni ne poštuju taj moj stav, onda mi nismo imali šta da tražimo. Ali, evo, preživeo sam. Da ne ulazim previše u detalje. Srećom, kažem, preživeo sam, a to ogromno iskustvo koje sam stekao u tim ludim godinama pomoglo mi je da danas vodim Crvenu zvezdu.

Upravo između Zvezde i tih vremena Terzić je pokušao da povuče paralelu.

- Vi i danas kada vodite klub kao što je Zvezda, to je jedan galimatijas svega i svačega. Kod Zvezde se preklapaju mnogi interesi. Mnogi, mnogi interesi. Ne samo sportski, već i politički, privredni, ekonomski, društveni, socijalni, finansijski...Svi imaju neke svoje interese, deliće interesa preko Zvezde. a vi morate to da izbalansirate kako bi sve bilo u interesu kluba. A pritom da se ne zamerate i ne pravite mnogo neprijatelja. Kao i da Zvezda bude uspešna. Da odolite nekim zahtevima i izazovima. Stvarno je Zvezda jedan komplikovam sistem gde se prelamaju mnogi interesi i nije je lako voditi. Ne postoji kompleksnija organizacija u državi od Zvezde.

- A pri tome morate da budete uspešni, da osvajate šampionske titule, obezbedite finansijsku konstrukciju, da zaradite pare... Sve to trebna uskladiti. A znate kako. Kada ste toliko godina u epicentru zbivanja, normalno je da imate veliki krug poznanika. A svi ti ljudi onda kažu ''A, imam ja tamo Terzu.'' Onda ljudi dolaze sa svakakvim zahtevima i ja treba da im objasnim da ne mogu da uradim ništa što nije u interesu Crvene zvezde. Ništa! Bez obzira s koje strane dolaze zahtevi.

Sa problema Crvene zvezde ponovo se vraćamo u te 90-godine. Zanimljivo, ali Terzićev OFK Beograd je jedini klub koji je Arkanu i Obiliću tada rekao NE!

- To je bio jedini poraz Obilića u toj godini. Pobedili smo Obilić sa 4:2. Arkan je na toj utakmici sedeo na klupi i posle nje je smenio trenera. Pokojni Šekularac je bio trener. Već u 15. minutu smo vodli sa 3:0. Možete zamisliti Arkanovu rekaciju kada izgubi utakmicu. A bio je četvrtak, dva ili tri dana pre utakmice, kada smo imali razgovor da smo prijatelji i da treba da se pomažemo. Bio je ljut jedno vreme, pa se odljutio. A ja sam imao sreće, jer sam uz sebe imao prijatelje koji su mogli da razgovaraju sa Arkanom na kvalitetan način. Jeste mu sujeta bila povređena, jeste da smo zahladneli sa odnosima, ali se sve ispeglalo na kraju - rekao je Terzić i nastavio:

- Arkan je bio neverovatno inteligentan čovek i stvarno se zaludeo tim fudbalom. Bio je mangup sa ulice, a takav čovek kad postavi svoj cilj sve će uraditi da do njega dođe. I on je ušao u fudbal kada je Obilić bio druga liga. Rekao je: ''Ove godine ću da uđem u ligu, sledeće ću da budem šampion.''

- I ljudi su mislili da je on neozbiljan. Gde će iz druge lige odmah da bude šampion. Ali Arkan to nije doživljavao kao fudbalsku arenu, nego kao uličnu. Ceo život je bio takav kakav jeste i teško je da sada prihvati neki fer-plej. On je stvari gledao na drugačiji način, tipa: ''Ti si došao meni da se podsmevaš i da me pobediš, e sad ću ja tebi pokazati.'' I ne samo on, već svi ti neki autoriteti.

Nastavio je Terzić da govori o tim ''autoritetima'' koji su vedrili srpskim fudbalom tada.

- To su bili policijski i politički autoriteti i ti si morao da igraš po njihovim pravilima. Nisam mogao da očekujem da ih ja obrazujem i edukujem i dovedem da igramo u duhu fer-pleja. Morao sam da čitam između redova, razmišljam njihovom glavom kako da preživim i da mi klub preživi. Eto, preživeli smo i klub i ja. Ali bilo je potrebno mnogo mudrosti, lukavosti, diplomatije i ludačke hrabrosti da sve te ljude preživim.

- Meni je bilo najvažnije bilo da OFK funkcioniše i ne plati ceh. Imao sam neki ponos kao muškarac i nisam dozvoljavao neke stvari. Ne možeš ti da voliš svoj klub onako kao što ja volim svoj. Naravno, nisam to mogao tako direktno i bezobrazno da kažem, jer onda otvaraš front i ideš u rat. Nego moraš da se dovijaš na razne načine da ''ishendluješ'' takve situacije. A od subote do subote smo imali neki zahtev od tih autoriteta. Klubove tada nije mogao da vodi bilo ko, da se odnekud pojavi i gotovo. Bilo da se radi i Spartaku, Čačku ili Zemunu, svuda su bili neki autoriteti ili ljudi koji iza sebe imaju autoritete.

- Fudbal je uvek bio i biće refleksija odnosa u društvu. I nikad nije fudbal bio ni bolji ni lošiji, nego čitava država. Fudbal je bio ogledalo tadašnjeg stanja. I danas je tako. I danas fudbal nije ni bolji ni gori nego situacija u društvu.

- Sad kad se setim svega toga, to je bilo jedno ogromno iskustvo. Doživeti to, pa onda preživeti. Takmičiti se sa takvim autoritetaima i na kraju pobediti. Lako sada može neko da se junači. 'Ajde se junači tada. A ja sa ponosom mogu da kažem da se OFK Beograd tada nigde nije obrukao. Da se ja nisam obrukao, da sam držao do sebe i da smo pobeđivali najveće autoritete. Nikom se nismo pomerili kao devojčica.

ŽALIM ŠTO U ZVEZDU NISAM DOVEO KRUNIĆA I MARUŠIĆA, TOŠIĆA SAM SLUČAJNO KUPIO, SVI SU BILI PROTIV IVANOVIĆA: GOVORILI SU DA ''OD OVE BUKVE NEMA NIŠTA''

Kao što je sam rekao, ''preživeo'' je te teške godine i već do 2001. uspeo je da preporodi Romantičare. Usledile su evropske kvalifikacije, a na Karaburmu su dolazili jedan Atletiko, Galatasaraj, Okser...

- Mi smo stvarno organizovali OFK Beograd kao moderan klub sa održivim razvojem, sami smo se finansirali i uvek bili pri vrhu. Kao i među najmlađima u ligi. Mi smo prvi u Srbiji napravili da omladinska škola ima teren sa veštačkom travom i reflektore na tom terenu. Mi smo tada bili jedan od prvih klubova, posle Zvezde i Partizana, koji je stavio stolice na stadion. Zatim VIP ložu. Došli smo do toga da 2004. godine u finalu EP za mlade od 11 igrača na terenu imamo čak petoricu startera (Bane Ivanović, Baša, Jokić, Stančić, Igor Matić). A ne zaboravite da ja nisam tad bio u Savezu. Prosto, tada smo pokazali da znamo da radimo - jasan je bio Terzić koji je otkrio i kako je tih godina izbacio toliko talenata sa Karaburme i kako ih je dovodio:

- Samo dobro oko. Ljudi moraju da shvate da shvate da ne možeš da vodiš klub ako nemaš dobrog sportskog direktora ili dobre skaute. Džabe ti sve ostalo. Tu se pravi razlika između uspešnog i neuspešnog - da dovedeš kvalitetnog igrača. A ja sam imao taj neki božji dar, imam ga i dalje, da mogu da prepoznam dobrog igrača.

- Sećam se Baše, na primer. Bio je među 22 igrača tamo na nekoj šljaci koji su došli na probu. Posle pet minuta sam rekao da ga sklone odatle i priključe prvom timu. A on došao kao špic iz Trstenika kod nas. I Baša je napravio tu karijeru koju je napravio. Žao mi je što nije igrao za reprezentaciju Srbije, jer ljudi u Srbiji nisu svesni kakva je to klasa od igrača. Najbolji štoper u poslednjih 20 godina kog su Srbija i Crna Gora imali.

Jedan od defanzivaca koji je produkt škole OFK Beograda, a koji je s uspehom igrao po Evropi i reprezentaciji, jeste i Duško Tošić. Terzić je za Telegraf otkrio kako je Tošića uopšte i doveo, ali i to da pomenuti igrač nije baš bio u Domu za nezbrinutu decu kako se pominjalo.

- Malo je to iskarikirano. To nije bio baš dom za nezbrinutu decu. On je iz Orlovata, sela kod Zrenjanina. Bio je iz jedne siromašne radničke porodice i nije mogao da putuje svaki dan, te su ga onda smestili u internat. Tamo je živeo, spavao, hranio se i igrao za Proleter iz Zrenjanina. Mi smo njega doveli, faktički, kao privezak uz malog Mihajlovića koji je u to vreme bio najtalentovanije dete u Evropi. Dali smo za njih 240.000 maraka za obeštećenje. To je ravno tome da danas daš milion evra. Obojica su tada bili reprezentativci Jugoslavije - rekao je Terzić i dodao:

- Mihajlović je bio klasična ''desetka'' i dominirao je u reprezentaciji. Kad smo došli po njega, u Proleteru su nam rekli: ''Pojačajte malo tu ponudu, pa uzmite i Tošića.'' Tošića nisam ni znao, ali sam se brzo raspitao kod trenera. Rekli su mi da je to jedan bik i da ima neverovatne fizičke predispozicije. Šparta po levoj strani, ne može da se umori. Doveli smo ga bez gledanja, samo na preporuku. Prethodno smo imali jedan dobar transfer, pa smo novac hteli da reinvestiramo u nove igrače. U ovom slučaju u Mihajlovića i Tošića. Mihajlović se skroz izgubio, dok je Tošić bio uporan i posvećen. Vrhunski profesionalac.

Poznato je i to da je Terzić otkrio Branislava Ivanovića i verovao u njega kada niko nije, ali nije to da su igrači OFK Beograda tražili da se Bane izbaci iz ekipe.

- Govorili su: ''Od ove bukve, ništa! Samo problem. Za šest meseci izgubili smo toliko bodova zbog njega, to je strašno.'' Ja sam im rekao tada: ''Momci, ovaj momak će biti reprezentativac i biće bolji nego svi vi zajedno.'' Nisam ih ubedio rečima, nego ih je Bane ubedio igrama. Sećam se da je tada desnog beka igrao neki Igor Radović, miljenik navijača. Međutim, bio je mangupčić i voleo je nesportski da živi, tako da je Bane igrao umesto njega - rekao je Terzić i dodao:

- Ja sam Baneta video u Mitrovici. Video sam fizičke predispozicije za koje sam rekao da ih nema nijedan beli igrač. Samo tamnoputi igrači. Kako skoči, kako se zagradi, kakvu fizičku moć ima, korak, startnu brzinu... ono prirodno seljačko zdravo dete. Doveo sam ga i istrpeo.

- Bane je imao malo problema na početku. U Mitrovici je igrao formaciju 3-5-2, nekog bočnog igrača, mi smo već prešli na četvoricu u liniji. Nije mogao da se snađe. Ali polako, za sve je trebalo vremena. Ako u nekog veruješ, onda moraš da ga istrpiš. I da prođu te neke dečje bolesti, a Bane ih je preležao. Trebalo mu je vreme da se navikne na novi klub, grad, sistem... On je sam po sebi onako malo introvertan. Stidljiv, ne priča mnogo. Nisu ga ni u svlačionici odmah dobro prihvatili, jer sam ga odmah stavio u prvu postavu i sklonio Radovića. Možda je malo osećao i nesigurnost i nedostatak samopouzdanja. Mnogo smo razgovarali. Priča, priča, priča, ali je na kraju Bane pokazao kakav je. Na kraju krajeva, bio je kapiten u Čelsiju i reprezentaciji.

Napravili ste desnog beka za Srbiju, ali ste napravili i levog - Aleksandra Kolarova. Poznato je da je igrao krilo i da ste ga uzeli Čukaričkom?

- Kad procenjuješ nekog igrača i projektuješ ga za velike stvari, on mora da ima nešto što ga izdvaja od ostalih igrača. Mora nekim kvalitetom da donosi prednost i stvara razliku za svoju ekipu na terenu. Puna je Evropa igrača koji imaju svega pomalo. Bane Ivanović je imao vanserijske fizičke predispozicije. Ta snaga i ofanzivni skok na prvu stativu su ga održali u Čelsiju. Koliko su Čelsi i reprezentacija Srbije dali golova zahvaljujući Banetovom skoku?

- Isto tako i sa Saletom Kolarovim. Sale je imao takvu levu nogu. Takav prekid, korner, slobodan udarac... On mora da napravi karijeru samo na levoj nozi. Sve ostalo ćemo ispraviti i nadograditi. I Kolarov je napravio veliku karijeru na toj levoj nozi. Gde god da je igrao. Nema ništa, nema ništa, a onda se namesti neki korner ili faul i Sale reši.

- Znam da se Čukarički godinama ljutio na mene, međutim, oni su brljali. Kolarov potpisao blanko, oni menjali izbeljivačem. Te potpisao u junu, pa ističe u decembru... Onda su ljudi u Komisiji za igrače shvatili o čemu se radi. Znate kako je danas u svetu. Dođeš sa dva svedoka koji će da posvedoče da su se dve strane dogovorile i to je validno. A mi danas u sve sumnjamo. Mi smo jedina zemlja u Evropi koja kod notara moraš da overiš ugovor igrača sa klubom. Ko je taj pametnjaković koji je to smislio? To je neustavno. Volja dve strane se mora priznati, makar se na salveti potpisali. Ili uz dva svedoka... Ali tako je i kod Kolarova. jedno je dogovoreno, jedno potpisano, a posle su nešto menjali. Sale je potom došao u OFK Beograd i posle napravio veliku karijeru.

Imao je Terzić i objašnjenje na pitanje kako to da je Zvezdi promakao Kolarov, odnosno da su ga proglasili netalentovanim.

- Možda ga nisu proglasili za netalentovanog. Svake godine iz omladinaca Zvezde izađe 20 dečaka koji više nemaju pravo da igraju. A nisu svi za prvi tim. Ima i onih igrača koji su ''kasna voćka'' koji kasnije sazru, a Zvezda je veliki klub koji nema vremena da čeka. Zato je dobro što sada imamo filijalu da sve igrače možemo da stavimo tamo i sačekamo.

Za jednog fudbalera OFK Beograda je mislio da će napraviti veliku karijeru, ali...

- Mislio sam da će Petar Divić da napravi veliku karijeru. A nije. On je bio neverovatan, jedan od najboljih centarfora OFK Beograda u poslednjih 20 godina. Međutim, u inostranstvu ništa nije napravio. Dve godine zaredom je bio prvi strelac lige. Inteligentan, u međukoraku je sve hvatao, ta tehnika, glava...Opet, moguće je da nije imao fizičke predispozicije za ''top level.''

Priznao je i da mu je drago što se bivši igrači OFK Beograda druže. Baš nedavno je Terzić bio na ručku s njima.

- Volim kada vidim da se bivši OFK-ovci druže. Imali su neki mali fdubal, pa su išli na večeru u Maderu. Zvali su, eto, i mene. Mnoge igrače nisam ni prepoznao. Dosta godina je prošlo. I volim kad ih vidim. Svi su ostvareni ljudi, porodični i situirani. Zaradili su novac u inostranstvu, investirali u neki biznis. Puno mi je srce kada vidim da su izašli na pravi put. I to smatram nekom svojom životnom satisfakcijom kada znam odakle sam ih sve doveo. I dao im šansu.

Dotakli smo se i transfera iz perioda kada je Terzić bio u OFK Beogradu. Interesovalo nas je koji od njih je najslađi, da li žali za nekim koga nije doveo, ali i zašto nije toliko prodavao Zvezdi i Partizanu.

- Najslađa prodaja je ona koja se desi kada su vam pare najpotrebnije. Dešavalo se da čekamo poslednji dan da nekog prodamo, Jer, OFK Beograd je živeo isključivo od transfera i za godišnje funkcionisanje nam je trebalo od 1.5 do 1.7 miliona. A vi ako se zakucate i dve godine ne prodate ništa, vi ste minimum tri miliona u minusu. I to ne kao ovi koji su vodili Zvezdu pre mene, pa je Zvezda bila dužna. U slučaju OFK Beograda ja sam privatno bio dužan. Jer, ja sam pozajmiljivao novac da bi se OFK finansirao. Ovi što su vodili Zvezdu, oni su zaduživali Zvezdu. Niko nije svojom ličnom imovinom garantovao dugove.

- Dok sam bio u OFK Beogradu, nisam imao para da konkurišem Zvezdi i Partizanu. Ja sam morao da budem brži od njih. Da pre vidim igrača i to sam radio. Kad zakasnim, jednostavno nisam finansijski mogao da im konkurišem. Što se tiče Zvezde, ima par igrača za koje mi je žao što ih nisam doveo na Marakanu. Ne mogu da prežalim Adama Marušića što je igrao u Voždovcu, a sada nosi dres Lacija, kao i Radeta Krunića koji je trenutno član Empolija. To su dva igrača koja su mi se jako svidela. To je kao kada u ergeli vidite kvalitetno ždrebe koje se razlikuje od ostalih. I kako trči i kakvu moć ima… Njih dvojicu sam hteo da dovedem čim sam došao u Zvezdu. To su bili igrači koji su tada vredeli 250 ili 300.000 evra. To je ništa, jer sada vrede milione. Međutim, Zvezda je bila u takvom kanalu tada da nisi mogao ništa da uradiš - rekao je Terzić, a potom se osvrnuo na transfere koji su ''zaobilazili'' Autokomandu:

- Nisam ja bio protiv toga da igrači idu u Zvezdu ili Partizan, ali bolje platiše su bile u inostranstvu. Pjanovića smo, eto, tada prodali Zvezdi za milion i po maraka što je bio najveći transfer u istoriji tadašnje Jugoslavije. Ali jednostavno - imao sam dobre kontakte u inostranstvu i imao sam kvalitetnu robu. Nije bilo potrebno da idu negde, nego sam igrače direktno iz OFK Beograda prodavao.

DOLAZAK NA ČELO FSS, PARTIZANOV AMIN, LOBIRANJE ZA PLATINIJA I KAKO JE NA AERODROMU DOŠAO DO KLEMENTEA

A upravo su ga Zvezda i Partizan predložili za predsednika FSS.

- To je bilo jedno veliko priznanje i lična satisfakcija. Jednoglasno sam izabran, što se nije nikada desilo u istoriji saveza. Tomislav Karadžić i Nebojša Leković su se povukli kada su mi Zvezda i Partizan dali podršku. Nisam ja imao ideju da radim u Savezu, ja generalno volim klub. To je dinamičnije i 24 sata si angažovan. U Savezu je to malo bilo penzionerski. Međutim... Bila je to neka jesen 2004. godine kada se razmišljalo ko bi mogao da bude na čelu Saveza. Ja sam bio kod Dragana Džajića kući. On se u oktobru te godine povukao iz Zvezde posle meča sa Zenitom. Imao je nekih problema sa leđima, a ja sam se sa Džajom pre te utakmice dogovarao da dođem i budem direktor Zvezde. I tad sam bio najbliži da dođem u Zvezdu. I sećam se da me je tad zvao - ''dođi, dođi…dođi kod mene kući.’’ Sećam se da je bio četvrtak. I kaže: ''Ja se povlačim iz Zvezde, ti treba da je preuzmeš.’' Rekao sam mu: ‘’Šta ću ja u Zvezdi bez tebe? Ti treba da budeš predednik, ja direktor.’’ I onda nije bilo realno da dođem u Zvezdu, ali tada se negde rodila i ideja za mesto predsednika Saveza. Kod njega kući.

- Potom je zvao Mišu Marinkovića i Vujina da dođu kod njega da se izdogovaramo. Tad mi je rekao: ‘’Pođi kod Zeke i Nenada u kancelariju i popričaj s njima. Bilo bi dobro da ne uđemo u neki ‘fajt’ bezveze.’' Ja sam otišao kod njih tada i dobio sam podršku.

- Pazite, ja sam uvek bio svoj. Nisam bio ni Zvezdin ni Partizanov, iako sam oduvek bio zvezdaš. Malo ko zna, ali prvi dogovor da preuzmem Zvezdu bio je 1999. godine posle Cvetkovića, ali se nismo dogovorili.

- Imao dobre odnose i sa Zvezdom i sa Partizanom. Ja sam krajem tih 90-ih pokazao da sam svoj. I kao takav sam došao u Savez. Imao sam 38 godina. Bio sam najmlađi predsednik u Evropi. Brzo sam ušao u sve strukture UEFA i FIFA. U martu 2008. bio bih izabran za člana Izvršnog komiteta UEFA da mi se nije izdešavalo to što mi se izdešavalo, kada sam morao da odem iz Srbije. Napravio sam dobre odnose sa Platinijem i Sepom Blaterom. Sa Đanijem Infantinom sam imao fenomenalan odnos. On je tada bio šef pravne službe tamo.

Kružila je priča da je upravo Terzić bio taj koji je pomogao Mišelu Platiniju da postane prvi čovek UEFA.

- Pa, jeste. Izbori su bili u Dizeldorfu, a mi smo nekih 15 dana pre izbora, Platini, Blater i ja, bili u Moskvi sa ruskim blokom. Ruski blok je tada nosio 11 glasova, a glasale su 52 ili 54 zemlje. Ne mogu sad da se setim. Elem, 26 ili 27 glasova je praktično donosilo pobedu, a ruski blok je davao 11. Zato je bilo potrebno da se izlobira sa prostora Jugoslavije, onda Grčka i KIpar i ti su tu - blizu! Tajno glasanje, a glas Malte i Lihtenštajna je isto kao i glas Engleske… Mislim da su se ovi okupljeni oko Lenarta Johansona malo uspavali. Bili su arogantni i prepotentni. Sećam se, sedimo Dejo Savićević i ja, pijemo kafu posle doručka i krećemo na glasanje, a tadašnji generalni sekretar Olson nas vidi i samo u prolazu kaže ‘’Zdravo momci.’' Nije našao shodno ni da priđe, popije kafu i porazgovara. Tada je lobiranje igralo ulogu, ali su oni bili ubeđeni da će da pobede. Za njih je bio šok tada što su izgubili. A sve je bilo u dva ili tri glasa. Mrtva trka.

- Johanson jeste tada bio star, ali su sav posao za nega radili njudi oko njega. Meni su sva četiri potpredsednika poslali pismo (molbu) da glasamo za Johansona. Oni su čuvali svoje pozicije tada, ali se to ne radi tako. Mogli su da dođu pa da vidimo šta konkretno nude. Platini je došao. On je svoju kampanju započeo u Beogradu. I otvoreno mi je rekao: ‘’Terza, ako ja pobedim ti ćeš biti član izvršnog komiteta UEFA! Molim te, podrži me!’'

Jedno od logičnih pitanja jeste i ono gde bi danas bio srpski fudbal da je Terzić u martu 2008. upao u IO UEFA.

- Ne bih to mogao da vam kažem. Znate kako. Kada uđete u UEFA, mnogo toga može da se pomogne sa stanovišta infrastrukture, projekata, fondova koji vuku pare. Ne možeš da lobiraš da reprezentaciji bude bolje ili da imaš dobro suđenje - rekao je Terzić i potom se osvrnuo na Zorana Lakovića:

- Danas imamo sreću da u UEFA imamo Zorana Lakovića koji je bio moj generalni sekretar. On je moj produkt i veoma sam ponosan na to što je postao jedan ozbiljan igrač. Kao što sam ponosan na fudbalere OFK Beograda koji su se ostvarili u životu. Laković je bio veoma mlad i potpuno nepoznat sportskoj javnosti kada sam ga postavio za generalnog sekretara. Ali mi je odavao taj neki utisak da može od njega da se napravi vrhunski administrativac, kao kada sam kao direktor OFK Beograda prepoznao Baneta Ivanovića. Odavao mi je utisak kvalitetnog i pametnog momka.

Prisetio se Terzić dana kada je obavio taj razgovor sa Lakovićem.

- Mislim da je pio petak 2. mart 2007. godine kada je tadašnji gensek Milan Rajić preminuo. Odmah su krenula lobiranja, svako je gurao svog kandidata. Mislim sam u sebi - taj film nećete gledati. U subotu popodne sam zvao Lakovića na razgovor. Visok, gleda te u oči kad priča. Konkretan, koncizan, objasi ti sve u tri rečenice. Dobar operativac.

-  Ja sam ga tada pitao da li je spreman da bude generalni sekretar Savez, a on kaže - jesam!

- Ali da znaš, težak sam za saradnju. Nije me lako pratiti. Opet je ostao pri svom stavu da je spreman i već sutradan sam ga postavio na tu poziciju. Zoran je postao najbolji sportski radnik u Srbiji i moj prijatelj za ceo život. Ima neverovatnu socijalnu inteligenciju, ima neku prirodnu mudrost, a zna i da razdvoji bitno od nebitnog.

- I danas je Zoran Laković realno treći čovek UEFA. Mnogo je uticajan. Uticajniji nego bilo koji član Izvršnog komiteta. Ima dobru nameru i želju da pomogne srpskom fudbalu. I mlad je, tako da je pred njim jedna sjajna karijera.

Osvrnuo se Terzić generalno i na te dane u Savezu.

- Mi smo stvarno tada modernizovali Savez. Kompjuterizovali ga. Renovirali kancelarije. Doveli smo mnogo mladih i obrazovanih kadrova koji nose sve to. Šta ću ja kao predsednik Saveza, ako nemam kvalitetne ljude oko sebe da me prate? Ja mogu strateški da razmišljam i izdajem naređenja, ali ako oni to ne mogu kasnije da sprovode i da mi donose pregršt ideja na sto, onda ja ne mogu napred. Jer, suština dobrog rukovođenja jeste da se okružiš pametnijim od sebe. To mi je oduvek bila ideja, toga se držim sada i u Zvezdi.

- Savez je funkcionisao kao najbolja mašina. Imali smo vrhunsku administraciju, profesionalce u njemu. Laković se fenomenalno snašao i sve je besprekorno funkcionisalo. I upravo je Laković taj koji je nosio Savez na svojim leđima kada sam ja otišao. Velik hendikep za srpski fudbal je to što je Laković otišao.

Terzić je bio na funkciji u FSS kada je reprezentacija Srbije i Crne Gore doživela debakl na SP u Nemačakoj, ali nije imao previše dodirnih tačaka s nacionalnim timom. Pre svega zato što je FS SCG imao predsednika.

- Ja sam 2005. u januaru izabran za predsednika FSS. Dejo Savićević je bio prdsednik FS CG, a Dragan Stojković Piksi je bo prvi čovek FS SCG. Izbori za predsednika FS SCG tada nisu postojali nego je Srbija predlagala predsednika, a Crna Gora generalnog sekretara. Dejo, Piksi i ja smo dobro funkcionisali zajedno, sve dok Piksi nije otišao da bude predsednik Zvezde. I onda ja, iako je za mesto predsednika figurirao veliki broj imena, predložim da to bude Tomislav Karadžić koji je u to vreme bio moj potpredsednik u FSS. Onda je Dejo imao onu saobraćajku sa motorom i nije baš tada funkicionisao. U međuvremenu se nagoveštavao onaj referendum i otcepljenje Crne Gore, te je Dejo bio i nezainteresovan - rekao je Terzić i nastavio:

- Ilija Petković je bio tada selektor, a ja sam bio na EP za mlade u Portugaliji. Otišao sam tamo da vodim, dok su oni bili na pripremama u Austriji. Tek posle SP smo se razišli sa Crnom Gorom. Ja sam postao predsednik FSS, a Tole je bio moj zamenik ponovo. Vraćam se hronološki kako bih vam objasnio, a ja nisam ni bio s njima kada su se te ružne stvari dešavale. Oni su već otišli za Nemačku kada sam se ja vratio.

- Imali smo tada, ruku na srce, tešku grupu. A ni ekipa nije bila nešto jaka. Više je to Petko na svoj entuzijazam vodio na SP. Ja sam tada zagovarao da se na SP vodi jedan broj igrača iz mlade reprezentacije, jer sam se plašio da će biti upravo onako kao što je bilo. Moj predlog nije prošao zato što je Petković imao obavezu prema određenim igračima s kojima se plasirao na SP. Otišli u tamo, izdešavalo se to što se izdešavalo. Malo je i Petko pogubio konce, možda izgubio i autoritet…

Promena selektora pred kvalifikacije za EP 2008 je bio logičan sled događaja. Ali, otkud baš Havijer Klemente?

- Kada smo primili šest golova od Argentine, sve je puklo. Desilo se da ja sada treba da biram selektora, ali u tom trenutku nisam video nikoga u Srbiji koji bi imao autoritet i koji bi doneo neku novu energiju.

- I tražio sam neka rešenja. Razmišljao sam o Manćiniju i Siniši Mihajloviću. Mnoga inostrana imena su bila u opticaju, a ideja za Klementea se slučajno javila. Tačnije, na aerodromu sam slučajno sreo jednog agenta čiji prijatelj je bio Klementeov agent. I on mi tada kaže: ‘’Vidi, što ne dovedeš Klementea?’'

- Kog Klementea - upitao sam.

- Pa onog Klementea, bivšeg selektora Španije.

- Pa što bi on došao u Srbiju? Bio je selektor Španije, potukao sve rekorde.

- A on će ti meni: ''Pazi, Klemente je trener Atletika iz Bilbaa, ali se posvađao sa predsednikom jer mu je ovaj potrošio novac za budžet za jednog igrača. Napustio je pripreme. Slobodan je i interesuje ga da radi kao selektor.''

- Ja seo na avion, otišao u Španiju i dogovorio se s njim. Klemente je jedan sjajan tip. Dobro smo počeli. Od 12 bodova on je uzeo 10. Kiksnuli smo u Kazahstanu, to je bila neoprostiva greška koja nas je koštala neodlaska na EP. Ali smo podmladili reprezentaciju i tad su počeli da igraju svi ovi koji su odveli Srbiju na SP 2010. godine. Imali smo 2007. prvenstvo Evrope u Holandiji za mlade i Klemente je polako uvukao sve te igrače u A tim.

Međutim, plasman na EP nije ostvaren. Kiks protiv Kazahstana je i te kako zaboleo.

- Klemente je malo potcenio Kazahstan. Protiv njih smo igrali 24. marta čini mi se, a četiri dana kasnije smo čekali Porugaliju. I on je rekao tada: ‘’Ako bez ovih četiri ili pet igrača ne mogu da dobijem Kazahstan, onda i ne treba da idem na EP.’’ Hteo je da sačuva ekipu. Odmarao je Krstajića, Dragutinovića i još par igrača koji su imali kartone i kojima je pretila suspenzija za Portugaliju. A onda smo protiv te iste Portugalije odigrali jednu od najboljih utakmica reprezentacije u poslednjih 15 ili 20 godina.

HAJKA, HAPŠENJE, KO JE KRIV I KAKO JE PROVODIO DANE U ZATVORU: OSETI MALO KAKO JE KADA NEMA SVETLA, KADA JE HLADNO, A U SAMICI 10 DANA SAMO TI I PACOVI

Od tog trenutka, za Zvezdana Terzića kola kreću nizbrdo. Kao što bi rekli - od bajke do hajke! Zvezdin sadašnji direktor, a tada prvi čovek Saveza, suočio se sa ozbiljnim optužbama, a za Telegraf je ekskluzivno otkrio ko je stajao iza svega toga.

- To je bila politički pripremljena hajka. Mi smo šest meseci pre toga znali šta se sprema u slučaju da se reprezentacija ne plasira na EP. To je bila hajka kako bi se skrenula pažnja sa nekih stvari koje tadašnja politička garnitura nije uspela da reši. Koštunica i ti ljudi oko njega.

- Od tri ključne stvari sa političke platforme, oni su tada već dve izgubili - bili su za to da se sačuvaju Srbija i Crna Gora, a Crna Gora je proglasila nezavisnost, hteli su da se sačuva Kosovo, a Kosovo se priprmalo tada da proglasi nezavisnost i da izglasaju dvotrećinskom većinom preambulu Ustava. Oni su hteli da skrenu pažnju javosti sa tih stvari i mi smo znali da od hajke nema ništa ukoliko se plasiramo na EP. Znali smo tada da će se Koštunica, Tadić i ta ekipa trkati da se slikaju sa Angelom Merkel, Sarkozijem, Kameronom, Berluskonijem…

- Znali smo od leta 2007. šta nas sve čeka. Da se pakuju neke TV emisije, i to u kabinetu direktora UKP-a (Uprava kriminalističke policije). Znali smo, ali nismo mogli da sprečimo. Imali smo dodatni pritisak u tim kvalifikacijama upravo zbog toga što smo znali šta nas čeka. Ali, to je Srbija. To su isprepletani odnosi kao što sam ranije već pomenuo. Navikli smo na to.

- Sve je to za živog čoveka. Ako misliš da si predodređen za velike stvari, ne može da ide sve kako treba. Ceo život je jedna dugačka priča sastavljena od lepih i ružnih epizoda. Posle sunca dođe kiša, pa onda opet sunce i tako. Jednostavno, bilo je tada mnogo lepih stvari i došlo je vreme za one ružne. I ja sam to tako prihvatio. Ništa, idemo dalje. Proći će sve.

Terzića je odluka o hapšenju dočekala u Zagrebu. Dok se u zazgovoru za Telegraf prisećao tih dana, u glasu se jasno video da ga je ta nepravda bolela.

 - Bio je 28. januar i bio sam na UEFA kongresu. Sećam se da smo bili na večeri sa Ivom Sanaderom kada su mi javili - Nemoj da se vraćaš, uhapsiće te!

- Zašto - upitao sam.

- Ne znamo. Politički momenat je takav - dobio sam odgovor.

- I ja se nisam ni vratio. Otišao sam sa suprugom na skijanje početkom februara, kada su mi javili da je Džajić uhapšen. Trebalo je 8. februara da idem u Ameriku, ali sam tri dana ranije pao i polomio rame. Stvarno je trebalo da provedem mesec dana na jednom univerzitetu u Americi. Već ranije je sve to bilo dogovoreno.

- Hteo sam da se sklonim četiri nedelje dok ne vidim šta će ovi ludaci da rade. I kada sam video da su uhapsili velikog Dragana Džajića, sve mi je bilo jasno. Onda sam otišao na neke destinacije koje više i nisu za novine. Učestvovao sam jedno dva ili tri meseca još u radu Saveza, a onda sam tamo u aprilu podneo ostavku.

A na mestu prvog čoveka FSS zamenio ga je, logično, Tomislav Karadžić.

- Tole i ja smo se viđali. Dolazio je Tole kod mene tamo u Londonu ili Americi, gde sam već bio. Dogovarali smo se kako da odradimo izbore da Tole bude izabran za predsednika. Bio sam za njega.

Posle toliko godina u izgnanstvu, Terzić se policiji predao u novembru 2010. godine.

- Ja sam dosta vremena bio u Beogradu pre nego što sam se predao. Rekao sam: ''Ljudi, 'ajde da više to završavamo! Prođe toliko vremena.''

Iznenađenje ili ne, ali Terziću pritvor nije toliko teško pao.

- Znate kako kažu u Srbiji: Kakav je to muškarac koji nije bio u zatvoru? Nedavno sam dao intervju francuskim medijima, gde sam shvatio da je percepcija javnosti ovde i tamo potpuno drugačija po mnogim stvarima. Nedavno sam čitao i intervju Gorana Bregovića koji je jasno opisao naš mentalitet ovde. Ovde kada hoćeš nekoga da pohvališ kažeš mu ''lopove jedan.'' U pozitivnom smislu. To jasno olikava naš, mentalitet, našu kulturu, naš sistem vrednosti. Ovde moraš da se dovijaš na razne načine da bi opstao. Pričali smo o tim 90-im godinama.

- Moramo da budemo svesni da živimo u jednom ambijetnu koji se zove Balkan. Koji je pun nepravde. Ko god idealizuje život ovde, on je u velikom problemu. Meni kada je najbolje bilo, kada sam bio predsednik Saveza sa 38 godina, živeo u luksuznim hotelima, putovao od Rija do Tokija, obišao ceo svet, biznis klase i sve ostalo, znao sam da to nije relan život. Ipak mi živimo u Srbiji. Svi smo deca nekog socrealizma, odrastao sam u normalnoj porodici... A istorija je najbolja učiteljica života. Mi smo svedoci šta se dešavalo u Srbiji, Crnoj Gori i Hrvatskoj i pre i posle mene. Ne možeš ti da budeš srećan u nesrećnoj zemlji. Ovo je nesrećan ambijent. Ovde nikad nije, ne deda unuku, nego otac sinu ništa ostavio. Ovde se sve završavalo nekim revolucujama, atentatima, ubistvima, prevratima. Uvek!

- Od Karađorđa i Miloša do Majskog prevrata, do 1945. godine kada su partizani došli kao kolaboracionisti pa pobili i oduzeli sve kuće, vile trgovicima, biznismenima... Onda i posle Drugog svetskog rata do isporučivanja predsednika države Hagu, ubistva Đinđića. To je Balkan, to je Srbija. Isto tako je i u Hrvatskoj. Pre neki dan sam se čuo s Mamićem i pričamo kada smo onomad 2012. išli zajedno na skijanje. Sve sam mu nacrtao šta će se desiti. Spominjao sam vam i Sanadera koji je bio najuticajniji predsednik u regionu, demokrata, predavač na Univerzitetu u Njujorku... I na kraju su ga vezali. Ne samo njega, nego i Todorića kao najuspešnijeg biznismena, Mamića kao najuspešnijeg sportskog radnika na ovim prostorima... To je tužna sudbina ovog podneblja.

- Ovde se svašta dešavalo sa nekim biznismenima i političarima. Na jednog su pucali, drugog su proterali, trećeg hapsili... Ne daju ti da budeš srećan. Moraš da shvatiš da je to tako i da jednostavno tako namestiš glavu.

Nastavio je Terzić onako rezonski, racionalno, da govori o tim danima u pritvoru i kako se s njima izborio.

- Moraš da budeš svestan da u životu dolaze ružne epizode i kada je došlo to moje bekstvo ja sam u glavi potpuno bio spreman da je to onaj ružni deo. Ko sam ja da se meni dešavaju samo lepe stvari? Čime sam ja to zaslužio? Život je previše surov da bi se meni dešavale samo lepe stvari. I ako je to neka cena koju moja porodica treba da plati, onda sam ja srećan čovek. Da se to nije reflektovalo na neke moje članove porodice. Na decu. Moj dobar prijatelj je sahranio dete od 14 godina zbog leukemije. Život je generalno mnogo surov da bih se ja sada pitao što se to meni desilo. Ja zdrav i srećan što su svi zdravi. Čak je i moja baka Ljubica tada bila živa sa 96 godina. Nas 15 u porodici. Otac, majka, žena deca, brat... svi zdravi. Naravno da sam srećan čovek. To što sam u bekstvu? Neka, šta ima veze.

- Moraš samo da spremiš glavu da živiš u ovom podneblju. Šta ako sam bio u zatvoru? Pa i Tito je bio u zatvoru. Svi su ovde nešto progonjeni, hapšeni, ubijani... Ja sam i sada svestan da će doći ružne stvari. Svetstan sam da živim u Srbiji. Ne daju ti bezbrižan život, ne praštaju ti uspehe.

Viđenje zatvora i te celokupne situacije polako se pretočilo u život i probleme u Crvenoj zvezdi.

- Sad treba u cipelu staviti ozbiljan kamen da te žulja. Ne kamenčić, nego kamen. Gde god da se mrdneš, svi pričaju o Zvezdi. Kako je to Terza uradio. To izaziva ljubomoru i ja sam toga svestan. Zato često i bežim od intervjua. Ja znam da moje pojavljivanje u medijima, bilo kakva priča, čak i slika, samo mi donose neprijatelje. Šta će mi to? Svestan sam da me funkcija koju obavljam obavezuje da s vremena na vreme nešto kažem o Zvezdu, ali neću stalno da se pojavljujem i idem u Jutarnji program. Nisam ja animir dama. Tu su Mijailović, Mrkela, Džajić, Milojević... I oni su Zvezda! Idite, pa pričajte.

- Opasno je kada tvoj lik postane personifikacija firme u kojoj radiš. A ja jesam verovatno zbog svoje jačine i harizme koju sam imao. U OFK Beogradu - to je Terza, u Savezu - opet Terza. Šta god napišu o Savezu, oni kače moje slike. Sada to isto rade i u Zvezdi.

- Zato ja bežim od intervjua, bežim od slikanja. Šta god da se sada desi u Zvezdi, oni kače moju sliku. PSŽ - Zvezda, nigde mene ni u jednoj istrazi, a oni kače Terzinu sliku. Postao sam personifikacija šta god da se dešava, dobro ili loše. Zvezda prihodovala 60 miliona, opet Terzina slika… Moji najbliži mi kažu - sklanjaj se iz medija! Šta da se sklanjam kada i ne idem tamo. Prosto, kada se pomene Zvezda misli se Terza. A to je mnogo opasno. Zato se i sklanjam, jer sam svestan ambijenta u kom živim. Ne praštaju uspeh. I zato sada skromno, što skromnije. Zvezda zbog uspeha nikad više nije imala neprijatelja nego sada. I ne sekiram se ja zbog toga. Ne nerviram se, jer je to prosto tako. Nemaju oni ništa protiv Terze, nego je to u ljudskom mentalitetu na ovim prostorima. I to moraš da pihvatiš kako takvo i da se mudro ponašaš i mudro praviš poteze - jasan je bio Terzić.

Nije drugo trebalo i vrlo brzo smo se ponovo vratili na te zatvorske dane.

- Sve je to za živog čoveka i to je strašna škola. Ja bih svakog muškarca poslao u CZ (Centralni zatvor) barem nekih mesec dana. Da vidiš kako je kada te zaključaju, kada je čučavac, kada nema svetla, kada je hladno, kada ti kroz ono prozorče ubace malo hleba, paštete i sardinu… Oseti malo život. A ja sam bio spreman na to. Svaki pravi muškarac mora da prođe kroz to da bi sagledao život iz jedne drugačije perspektive i cenio ono što ima. E, kada te zatvore deset dana u samicu, a tamo samo ti i pacovi. Međutim, jesi li muškarac? Jesi li predodređen za velike stvari? Pa, prođi to!

- Šta, lako je biti jak kada putuješ biznis klasom od Rija do Tokija, obilaziš restorane na Menhetnu i večeraš sa Naomi Kempbel… To je super, je li? Ako si spreman na to, onda moraš biti spreman i na ovo drugo. Znaš kako kažu - ne možeš da ustaneš ako pre toga ne padneš!

Vreme je provodio uz šah i svoju veliku ljubav - trening i knjige!

- U zatvoru je glavna igra šah. Karte mislim da su zabranjene ili ih oni sami prave, ali ja to nisam ni igrao. Ozbiljnih igrača u šahu je bilo. Pazite, vi se u zatvoru nagledate svega i svačega. Tamo ima najviše ljudi iz biznisa, iz privrede, koji su neko odgovorno lice, pa do haških optuženika kada je Ratko Mladić bio. Ili ubica, policajaca koji su zloupotrebili službeni položaj…svega i svačega.

- CZ je mesto gde sretneš ljude iz različitih društvenih struktura i da budeš svestan da svako može da se nađe tamo. Neko udari nekoga na pešačkom i dođe u zatvor, ili si odgovorno lice u nekoj firmi pa te privedu jer možda nešto nije u redu sa porezom pa dok se to ne utvrdi…

- Da bi se sve to prevazišlo - samo trening i knjiga! Ja imam tu olakšavajuću okolnost što volim da čitam i što volim da treniram. Dobar trening, dobro se izmoriš, i onda umeš i čitaš knjigu. I dani brzo prošu u zatvoru ako možeš da namestiš svoj um da provodiš vreme tamo. Ako počneš da razmišljaš kako je napolju i šta mi rade ovi ili oni, to nije dobro. Samo glavu fokusiraš: trening-knjiga, trening-knjiga, trening-knjiga…

DOSTOJEVSKI, SELIMOVIĆ, AJN REND I OGROMNA LJUBAV PREMA KNJIGAMA: NAPISAĆU JE JEDNOG DANA, ALI TO NEĆE BITI ISKRENA AUTOBIOGRAFIJA

S obzirom na to da Terzić ima oko 3.500 knjiga u svojoj biblioteci, interesovalo nas je otkud tolika ljubav prema knjigama.

- Ja sam odmalena voleo da čitam knjige. To mi je bila pasija i mislio sam da ću da studiram kNjiževnost. I hteo sam da upišem, dok me otac nije upitao - Sine, od čega ćeš živeti? Ne možeš sa književnošću da budeš u biznisu! A ja sam stvarno, još kao dete, iščitao sve francuske i ruske klasike. Voleo sam da čitam. Volim ruske klasike, volim modenu književost. Tolstoja sam čitao u srednjoj školi… Ja danas kad kažem da pamtim sve junake iz ‘’Rata i mira’’, oni me nemo gledaju. Ili iz Remarkova ‘’Tri ratna druga’’. Ali kad nešto voliš, prosto ti sve ostaje u glavi. Volim sve da čitam. Dok sam bio u izgnanstvu, mislim da sam pročitao 253 knjige i o svakoj napisao po jedan kratki esej. Imao sam vremena. Sačuvao sam to i planiram u nekoj budućnosti i da publikujem te stvari koje sam pisao, kao i neke dnevnike. Međutim, sada još nije vreme za to.

Eventualan naslov knjige koju bi napisao još nije izabrao.

- Nemam ideju, ali priznajem da često razmišljam o naslovima knjiga kad ih vidim. Kad ih pročitam, onda razmišljam zašto je naslov takav i kakav bih ja dao. Ali trenutno nemam ideju. Takođe, ne bi mogla da bude iskrena autobiografija. Ne bi smela. Ima stvari koje nisu za pisanje i koje ne bi smele da se nađu u knjizi. Ali bih voleo da napišem neku romansiranu autobiografiju sa izmenjenim likovima i imenima.

Omiljeni pisac mu je Dostojevski, a ''Braća Karamazovi'' najbolji klasik ikad napisan. Zanimljivo, i Dostojevski je deo života proveo u zatvoru.

- Dostojevski je izvođen pred streljački vod, pa su mu smrtnu kaznu preinačili u doživotnu i na kraju ga oslobodili. Sve je to za živog čoveka. Pa Tito je proveo toliko godina u zatvoru pa je postao predsednik. I više od toga.

Terzićevih pet knjiga koje bi svako morao da pročita su...

- Morao bih pažljivo da razdvojim klasike od moderne književnosti. Da pravim pet ovih i pet onih.

- Kao što sam rekao, ‘’Braća Karamazovi’’ su mi najbolje napisana knjiga ikada. Zatim ‘’Očevi i sinovi’’ od Turgenjeva, ‘’Čarobni breg’’ od Tomasa Mana se mora pročitati, ‘’Parmski kartuzijanski manastir’’ od Stendala obavezno i peta od tih klasika je ‘'Rat i mir’’.

- Volim i modernu književnost. Volim Murakamija i njegovu ‘’Norvešku šumu’’, volim Džonatana Frenzena i ‘’Slobodu’’, volim Ljosu i sve njegove knjige, volim Orhana Pamuka, volim Frederika Begbedea i njegov ‘’Francuski roman’’ koji je napisao u zatvoru. I za jedan rođendan sam na poklon dobio primerak te knjige na francuskom sa njegovim potpisom.

- Za mene najbolje dve knjige ikad napisane su od Ajn Rend - ''Veličanstveni izbor'' i ''Pobunjeni atlas’’. Malo ljudi u Srbiji zna za Ajn Rend, ali to je jedna Ruskinja izbegla iz Sankt Peterburga i nastanjena u Americi. Pisala je na engleskom jeziku i njena književnost je postala pokret. I ta dva njena dela su promenili svetsku književnost. Obimna su dela. Recimo, u najavi za ‘’Pobunjeni atlas'' kažu da je najuticajnija knjiga u istoriji sveta posle Biblije.

Domaći autori?

- Najbolja domaća knjiga za mene je ‘’Tvrđava’’ od Meše Selimovića. Volim Mešu, volim i njegovu knjigu ‘’Derviš i smrt’’. Volim i Ivu Andrića, naravno ‘’Na Drini ćuprija’’. Zatim, volim ‘’Knjigu o Milutinu’’ od Danka Popovića. To je jedna fantastična knjiga gde niko nikad tako nije oslikao targediju srpskog seljaka kroz ratove. Onda ‘’Očevi i oci’’ od Slobodana Selenića. U toj knjizi ima jedna strašna rečenica vezana za politiku: ‘’Uvek dovoljno blizu vatre da se ogreješ, nikad prviše blizu nje da se opečeš.’’

O eventualnom uvođenju prakse da fudbaleri moraju da čitaju kjnige, Terzić je rekao:

- To je Duško Vujošević svojevremeno pokušao. Ja često svojim prijateljima kupujem knjige. Ne verujem da im se primilo, a šteta. Čitanje je zadovoljstvo. Ja volim da putujem da daleke destinacije, jer onda pored sebe nemam telefon i provešću sedam, osam ili deset sati biti sam sa knjigom. Ti tada pobegneš iz nekog svog realnog života u život glavnog junaka iz ugla onog tamo pisca. Nemamo mi baš privilegiju da sedimo često sa pametnijim od sebe, osim preko knjiga. Ti da bi shvatio kako Ljosa razmišlja, ili ranije Remark i Dostojevski, ti kroz knjige upoznaješ njihov sistem vrednosti.

- Ja i dan danas razmišljam o ‘’Braća Karamazovi.'' O starom Fjodoru i o sinovima Dimitriju, Ivanu i Aljoši. To je takva karakterizacija likova da i dalje ne znam ko mi je najpozitivniji lik. Svako je na svoj način. To rivalstvo braće, njihovo nerazumenvanje i na kraju ljubav koja rezultira Dimitrijevim bekstvom iz zatvora… Onda ona završna reč advokata. To bi trebalo izučavati na fakultetima.

- Kako ti možeš da radiš na sebi ako kroz čitanje knjiga ne saznaš kako su najbriljantniji svetski umovi kroz te knjige postavljali stvari? Nije to samo ‘’pričam ti priču’’, nego ti on kroz priču postavi sistem vrednosti. Odluke, emocije, perspektive… Šta treba, da idem u kafić i slušam kako se mlati ista priča? Tu čovek ne može ništa novo da nauči. Zar nije lepše čitati knjigu i susresti se sa nekim briljantnim umom toliko puta kroz njegovu knjigu?

Terzićeva ljubav prema knjigama, kao bivšeg fudbalera, podsetila nas je i na životnu priču Ivana Ergića koji takođe voli da piše i čita. A upravo je Ergić igrao za nacionalni tim kada je Terzić bio predsednik Saveza. Pričalo se i to da je u jednom trenutku odlučio da ne igra više za Srbiju, jer nije mogao da se srodi sa ostalim fudbalerima.

- Ivan Ergić je prepametan, preinteligentan i preobrazovan čovek da bi se uklopio u milje ostalih fudbalera. On je neshvaćeni genije. Iz te njegove genijalnosti vuče neka, malo blaga, asocijalnost. Niti on može da razume njih, niti oni mogu da razumeju njega. Čitao sam posle te njegove kolumne koje je pisao. A šteta, bio je vanserijski igrač.

''SA ČOLOM SE DRUŽIM, BIJELO DUGME U MENI BUDI EMOCIJE, KAKO NEKO MOŽE DA SLUŠA ŠABANA U AUTU?''

Sa knjiga, odnosno Terzićeve ljubavi prema njima, prešli smo na muziku. ''Kvin'' mu je omiljena grupa, odrastao je na pesmama ''Bijelog dugmeta'' i Zdravka Čolića, ali ne beži ni od dobre narodne muzike.

- Muzika zavisi od raspoloženja. Ako sam u kafani, volim Šabana, Sinana i Ljubu Aličića. Ali to mi je za kafanu. Ne mogu da verujem, na primer, da neko vozi auto i sluša Šabana Šaulića. Ja u automobilu slušam ono za šta sam raspoložen u datom trenutku.

- Kad smo već kod muzike, bio sam nedavno u Sava centru na rok operi. Ne mogu da verujem da naši ljudi mogu takav spektakl da naprave. Filharmonija je radila, SNP iz Novog Sada, dirigent, bilo je skoro 100 ljudi na sceni... Sve najveće rok stvari su izveli, fantastično je izgledalo. I upravo su pevali ono što ja volim. Fredi Merkjuri i Kvin, Led Cepelin, Gansi, Pink Flojd… Tu rok operu svakom preporučujem, a u principu ja tu muziku volim. Volim i Bitlse i Stonse - rekao je Terzić i nastavio:

- Mene generalno muzika diže. Najbolja pesma za mene je ‘’Another brick in the wall’’ od Pink Flojda, iako mi je Kvin omiljena grupa. Od njih volim sve, ali bukvalno sve. Bio sam jednom u Londonu u Domino teatru i slušao sam onaj mjuzikl ‘’We will rock you’’ koji je potukao sve rekorde. Fenomenalna stvar.

- Generalno, Fredija je teško pevati. Jednom prilikom sam od trenera Rebera, onog Nemca, dobio na poklon CD koncerta koji je održan ispred palate u Londonu povodom nekog obeležavanja smrt Fredija Merkjurija gde su svi najveći pevači pevali njegove pesme. Koliko to jadno izgleda u njihovoj izvedbi, jer je njegov glas bio magičan.

Priznao je Terzić da ne obilazi toliko konceret, ali jedan je jednostavno morao da izdvoji.

- Onaj koji pamtitm jeste koncert Bijelog Dugmeta na Hipodromu. Njih takođe volim da slušam. Odrastao sam uz njih. Svaka pesma u meni budi neku emociju. Gde sam bio, da li sam bio zaljubljen u neku devojčicu, gde sam pronalazio sebe… Kao i uz Zdravka Čolića. I dan - danas ja to volim da slušam.

Ne pravi razliku između Bebeka, Tife i Alena Islamovića, ali ima svog favorita.

- Generalno ja najviše volim Bebeka, mada su i Alen i Tifa otpevali fenomenalne pesme. Možda je Bebek najmoćnije mogao da iznese ono što je Bregović hteo, ali je Bregović mnoge najbolje pesme napisao za Alena i Tifu.

- Bregovića ne poznajem lično, ali duboko poštujem sve to što je uradio. Čola je veliki zvezdaš, On često dođe na Marakanu i njega baš volim. Volim da povodim vreme s njim. Pozitivan je, pun energije, jako dobar lik. Ne voli da se eksponira.

Postoji i muzika koju Terzić ne može da ''svari'', za šta je imao objašnenje.

- Ne volim taj rep, hip-hop i tehno. Ni u jednoj situaciji to ne volim. To mi nije muzika, Ne razumem reči. Ti da bi pesmom probudio emociju, moraš da razumeš reči. Pesma je tekst, melodiziran tekst.

''MORA DA SE NAPRAVI BLOKBASTER O BOJU NA KOSOVU, DA GORI SVET! TEK TADA BI LJUDI SHVATILI ŠTA KOSOVO ZNAČI ZA NAS!''

Knjige, muzika... red je došao i na filmove koje je Terzić detaljno ''analizirao'' dok je bio u izgnanstvu. Toliko da je o mnogima promenio mišljenje, ali i shvatio koliko film može da bude ''moćno'' oružje.

- Imao sam zadovoljstvo da, dok sam bio u izgnastvu, odgledam mnogo filmova. Moj brat ima prijatelja filmofila koji mi je snimio 100 najboljih filmova sveta. Američka akademija za film svakih deset godina pravi tu listu, a tada nije bilo Netfliksa i tih stvari, nego se moralo snimati na CD-ove.

- Od tih 100 filmova, čak 70 su crno-beli. Spori… Ali, kada imaš toliko vremena onda možeš da odgledaš i dosadan film koji ima umetničku vrednost. Kad sedim tako sa filmofilima, onda shvatim koliko mi u stvari ne razumemo filmove. Oni kažu da je ''Građanin Kejn'' i dalje najbolji film svih vremena, a ja ga i dan-danas ne razumem. Šta su hteli da kažu? Ali, eto, i dalje je neprikosnoven kad se pravi lista. Tek onda idu ostali: Let iznad kukavičijeg gnezda, Bekstvo iz Šošenka, Kum… Generalno sam tada naučio da volim i cenim i te crno-bele filmove i tadašnje glumce. Marlona Branda u ‘’Na dokovima Njujorka’’, Orsona Velsa, Stiva Mekvina, Li Marvina…

Ima tri omiljena filma, a jedan od njih mu je toliko ''otvorio oči'' da se zapitao zašto Srbija nikada nije napravila moćan film o ''Boju na Kosovu.''

- Moja tri omiljena filma su ‘’Blistavi um’’ sa Raselom Krouom, ‘’Gladijator’’ takođe sa njim i ‘’Hrabro srce’’ sa Melom Gipsonom u glavnoj ulozi. Kada smo već kod filmova, reći ću da mi je prosto žao što Srbija nije ozbiljno investirala i napravila ozbiljan film o Kosovu. Jer, posle ‘’Hrabrog srca’’ meni se u glavi promenila slika istorije Engleske i istorijat sukoba sa Škotskom. Koliko na gledaoca film ostavi neki upečatljiv utisak, bolje nego bilo kakav marketing ili lobiranje.

- Skoro sam čitao ‘’Alternativnu istoriju Srbije'' koju su napisali Čedomir Antić i Predrag Marković, gde se u jednom delu pojavljuje da su ''Srbi nesrećan narod i da jedini slavimo bitke.'' Kao, recimo, ''Boj na Kosovu.''

- Nije to izgubljena bitka nego slavljenje ljudskosti i ljubavi prema otadžbini i spremnosti na žrtvu. Kao što je Gibson bio u filmu. Škoti su izgubili taj rat, ali tu posvećenost ideji slobode ne može niko da ti uzme. Voleo bih da se odvoje ozbiljna sredstva i da se snim blokbaster o Boju na Kosovu. Da gori planeta. Da se na pravi način sve prikaže… Pazite, malo-malo pa neko snimi film gde su Srbi zločinci. Ljudi onda ne shvataju našu dušu i ponos na slavnu istoriju i šta smo mi u stvari spremni da uradimo za tu slobodu i ponos.

- Ko je najbolji režiser za to? Ridli Skot? Pa, dovedite njega i napravite ozbiljan blokbaster.

- Mislim da bi to u velikoj meri promenio sliku u percepciju sveta o značaju Kosova za nas. Isto kao što je ‘’Hrabro srce’’ promenilo moju percepciju o nekim stvarima.

Naveo je Terzić jedan dobar primer za to.

- Da li je to baš bilo tako ili nije bilo tako kada se u Krstaškom ratu menjaju vojske u Jerusalimu između Saladinovih Arapa i naših krstaša? Ali je napravljen film da su Arapi ispali pozitivci, a ne naši. Jeste Vatikan bio ljut da je u svet otišla ružna slika, ali je ona otišla. Dođu ti pregovarači u kuću, ti ih pobiješ. Nije hrabro, nije etički, nije muški. A tako su prikazani. A onda ti uđu Arapi i kažu ‘’Nemoj da je ko slučajno pipnuo žene i decu’’. A ovi naši sve pobili. A možda je bilo obrnuto.

- Hoću da kažem da film može toliko da promeni sliku svetsi o nama. Bolje će film da promeni neke stvari i bolje je da se uloži u pravi film, nego da se pare troše na raznorazna lobiranja. Mislim da bi dobar film dosta toga promenio u korist onoga ko ga pravi.

Kada smo se već dotakli Kosova, nastavili smo u istom pravcu. S tim da je ideju o filmu zamenila trenutna politička situacija.

- Moguće je da ljudi, ophrvani svijim ličnim svakodnevnim teškoćama i problemima, kažu: ‘’Jao, pusti me. Samo mi još fali Kosovo.’’ Ali, s druge strane, kada se svako od nas zapita malo, onda kaže sam sebi: ‘'Stani malo, onde ti je postojbina. Onde su ti koreni. Ti si bez toga niko i ništa.''

- Jesu sada političke prilike takve da je teška situacija. Da te pritisla Međunarodna zajednica, da su unazad vekovima veliki odlučivali o sudbinama malih… Sve to treba uzeti u obzir - rekao je Terzić, a potom nastavio:

- Sada da me pitate kako bih ja postupio, rekao bih - ne znam! Ima onih pametniji od mene koji bi trebalo da donesu odluke i nije im lako. Ja samo pokušavam da budem racionalan i razmišljam. A šta bi da se oni predomisle i kažu da hoće s nama? Meni oni ne trebaju u mojoj zemlji. A kako bi onda rešili problem dva miliona Albanaca u Srbiji? Nije to baš tako lako kada se sve sagleda. Neću da mi kupuju zemljišta, sede u parlamentu, odlučuju…Pogledajte šta su uradili u Makedoniji.

- S druge strane, mi smo mnogo emotivno i istorijski povezani sa Kosovom. Odrasli smo na pesmama o Kosovskom ciklusu i ponosni kao deca bili na Kosovski boj. Kao deca smo se igrali mačevima i vikali ‘’E, sad ću da te posečem kao Miloš Murata.’’ Izgrađivali smo sebe kao muškarci pričama o Milošu Obiliću.

Rečenicom ‘’Mali sam ja da bi se o meni snimao film’’, Terzić je jasno odgovorio na pitanje koga bi izabrao da ga glumi, ali se istovremeno složio da odgovori na pitanje koga bi voleo da vidi u ulozi Zvezdana Terzića kada bi se snimao film o uspesima Zvezde u poslednje dve godine, odnosno o ulasku u Ligu Evrope i Ligu šampiona.

- Recimo ovaj mali Miloš Biković. I zvezdaš je - odgocorio je Terzić, nakon što se malo zamislio.

Pozorište je nešto za čim direktor Zvezde malo žali. Barem smo takav utisak stekli tokom razgovora.

- Voleo bih da idem češće, ali ne stižem od obaveza. Zvezda je takva, ona melje. Kada odem u pozorište, ja ne smem da ugasim telefon na dva sata. I onda me žena udara laktom tokom predstave, jer mi telefon zasvetli u mraku. A za ta dva sata svašta može da se izdešava kada generalno kontrolišeš sve. Ali, ponavljam, stvarno bih voleo mnogo više da idem u pozorište. Da imam više vremena.

Terzić važi i za čoveka koji, gde god da se pojavi, odmah privuče pažnju. Ta njegova elegancija i stil oblačenja... ma naširoko je poznat po tome. Priznao je da već 15 godina ima krojača u Italiji i da mere uopte ne menja.

- Generalno, volim elegantno da se oblačim. Voleo sam i pre nego što sam postao direktor da se elegantno obučem. Ali kada sam postao direktor, to mi je istovremeno postala i radna uniforma. Funkcija koju obavljaš obavezuje te da ne reprezentuješ samo sebe, nego i firmu u kojoj radiš. Ti nisi samo Zvezdan Terzić kad se negde pojaviš, nego si i generalni direktor Crvene zvezde. Imaš obavezu da predstavljaš klub na ozbilljan način. Pa je onda važno kakve cipele imaš, kako odelo, kravatu i sat imaš. Sve je važno.

- Kažu da odelo ne čini čoveka, a ja ću vam reći da ga i te kako čini. Pođi negde neuredan, prljav i neobrijan na sastanak pa ćeš videti. Zašto onda postoji ''dress code'' u svetu? Ti na utakmicama Premijer lige ne možeš da uđeš u VIP salone bez kravate i odela. To bi onda, na neki način, bilo nepoštovanje događaja. Nepoštovanje spektakla i utrošene energije tih ljudi. Nije to imidž Zvezdana Terzića, kao što neki kažu, nego poštovanje firme u kojoj radim.

DRUŽENJE SA KOKEZOM, DVA RAZGOVORA SA ALEKSANDROM VUČIĆEM I KAKO JE ZVEZDA IZBEGLA TREĆU LIGU

Umetnost i Terzićevo viđenje iste je ostalo iza nas. Red je konačno došao i na Crvenu zvezdu. Zvezdu koja je za sadašnjeg generalnog direktora došla kao ''treća sreća'' s obzirom na to da mu je ''izmakla'' 1999. i 2004. godine.

- U tom periodu sam se intezivno družio sa Slavišom Kokezom. Mnogo pre nego što će on doći u Zvezdu. Provodili smo dosta vremena zajedno i jeste on želeo da ja dođem u Zvezdu. O tome smo često pričali, s tim da meni u tom trenutku Zvezda nije bila prioritetna opcija. Moja želja je bila da se vratim u FSS na mesto predsednika, jer to jeste bila neka moja životna satisfakcija s obzirom na to da mi je ta funkcija oteta. Hteo sam fotelju koja mi je pripadala.

- Međutim, negde još 2013. godine pozvao me je Aleksandar Vučić u svoj kabinet i rekao mi ‘’Terza, voleo bih da dođeš i da napravimo jednu dugoročnu priču i da vratiš Zvezdu tamo gde joj je mesto.’' Bogami, prošlo je jedno 10 meseci od toga kada me je ponovo zvao i rekao ‘’Terza, ne pitam te da li hoćeš ili nećeš. Znam da imaš neke dileme, ali prosto Zvezda te zove! A znaš kako kažu stari ljudi - Kad komadant zove, samo kažeš ‘’Gospodaru, zapovedaj.’'

Gori trenutak za dolazak nije postojao. Zvezda je bukvalno bila na aparatima koji su pretili da budu isključeni. U razgovoru za Telegraf, Terzić se prisetio tih prvih dana i otkrio nam šta se stvarno dešavalo.

- To je stvarno bio najteži trenutak u istoriji Zvezde. Ne samo zbog gubitka Evrope. Tad se stvarno razmišljalo da Zvezda ide u treći rang takmičenja. Da se pravi UPPR. (Unapred pripreljen plan reorganizacije). To se razmatralo unutar UO kluba i bilo je veoma blizu te odluke. To je bilo pre mog dolaska. Da se naredne dve godine samo ostane u ligi, da se bude šesti… Pazite, tad je revizorska kuća UEFA rekla da Zvezdi nema spasa, da je klinički mrtva i da mora da ide u bakrot po svim parametrima - počeo je Terzić:

- Ja kada sam došao u Zvezdu te 2014. godine, kad ste me sačekali ispred stadiona, vrlo dobro se sećate da sam rekao da nisam Koperfild. Klub je tada bio u 150 sudskih sporova, blokada računa na 54 miliona, svi igrači su mogli da odu preko Arbitraže… Šta očekujete sad od mene? Niko dinar nema, nemamo za autobus, ne znamo gde ćemo na pripreme, isključili nam struju… Nisam znao odakle da krenem.

- Prvo sam rekao da se svi igrači okupe. A onda me je trećeg dana sačekao štrajk zaposlenih. Zvali me u Medija centar, njih 140 zaposlenih, sedam meseci nisu primili platu. Čekajte! Vi od mene tražite platu? Ja juče došao, ne znam gde udaram, a vi od mene hoćete platu. I onda sam opet povukao neke riskantne i hrabre poteze.

- Nažalost, možda nije demokratski da govorim sada, ali sam tada rekao: ‘’Ljudi, vi ste doveli ovaj klub u tešku finansijsku situaciju, nisam ja. Vi ste godinama bili deo Zvezde koja je dužna 54 miliona evra. Treba da se ugasite, svi na ulicu da idete. Bio sam možda malo drzak, ali istovremeno i revoltiran. Od starta sam imao negativnu energiju. Onda me dočekao naslov u novinama ‘’Otišao Džaja, došao Terza.’’ Ko sam ja, mali Terza, da menjam jednog Džaju?

- Međutim, imao sam sreću da sam okupio kvalitetne ljude oko sebe koji su me pratili i verovali. Možda nisu razumeli moju biznis ideju, ali je bilo bitno to što su mi verovali. I sada kada sednete sa Stefanom Pantovićem, on će reći: ‘’Terza, ja pojma nisam imao šta si ti hteo.’'

- Pazite, fudbal je mnogo specifičan biznis. Ja sam tada nešto prepoznao i odmah sam rekao da mi ne trebaju pare, ali mi je potrebno vreme. Samo mi dajte malo vremena i ja ću napraviti od Zvezde nešto.

Nije bilo lako, ali je Zvezda na kraju preživela i opstala. Međutim, ponovo se ''tražila krv''. Kompletna uprava, zajedno sa Terzićem, bila je na udaru navijača.

- I posle godinu dana mog bitisanja tribine su povikale ‘’Uprava napolje.’’ Pa šta da uradimo za godinu dana u toj situaciji? Kažu gde je titula. Kakvu titulu kad ste pre 10 meseci pričali o trećoj ligi? Ta moja prva godina je bila iskorištena da se promovišu onih pet klinaca koje sam ja nazvao ‘’Projekat Zvezdina deca.’’ Tu mislim na Rajkovića, Jovanovića, Grujića, Ristića i Jovića na kojima je Zvezda zaradila 16 miliona evra i to je bila finansijska injekcija da krenemo napred. Ponavljam, meni je samo bilo potrebno vreme da napravim od Zvezde ozbiljan klub i na kraju smo uspeli.

Ipak, osipanje na Marakani je krenulo. I sam Terzić je čekao 12. oktobar 2015. da ''razduži'' crveno-belu opremu.

- Otišli su svi koji su na bilo koji način bili vezani za neke državne kompanije i javna preduzeća. Otišao je Ćulibrk iz Telekoma, Aleksandar Antić je bio ministar, Radujko iz NIS-a, Kokeza, Tončev, Bane Đurđević iz EPS... Njih sedam ili osam ukupno. Ostali su samo oni stari zvezdaši. Toza Mijailović, Petar Škundrić, pokojni Cerović, Kule Aćimović…

- I ja sam tada podneo ostavku i raspisali smo izbore za 11. oktobar 2015. godine. Rekao sam da ću ostati u klubu sve dok neko ne dođe, do tog 11. oktobra, i da već 12. neću više dolaziti na posao i kraj. Međutim, niko se nije javio tog 11. oktobra. Sad mogu da pričaju da je bilo ovako ili onako, da je bila opstrukcija ili da nije bila, ali ti ako želiš ti se onda pojaviš i dođeš. Samo jedan čovek da se pojavio, da dobije glas, međutim, nije niko - priseća se Terzić i nastavlja:

- Rok je bio do 6. oktobra, ali kada smo videli da se niko nije prijavio već 7. smo seli da vidimo šta ćemo dalje. Razmišljao sam ja i tada da se 12. ne pojavim na posao, ali gde ću? A onda su i navijači rekli ‘’Pa, ostanite kad se niko nije prijavio.’’ A niko se nije prijavio, jer niko nije imao petlju da se upusti da rešava probleme Zvezde koji su bili nerešivi.

A pod te probleme Terzić je mislio na:

- Mi da nismo prodali procente za Luku Jovića, Zvezda bi tada bila izbačena. Sa ove vremenske distance to deluje drugačije, ali… Sećam se, 15. novembar je bio rok da se plati 800.000 evra. Rok koji smo dobili od FIFA, rok da se plati Bronovicki, glasio je da se Zvezdi oduzima šest bodova ako ne plati i daje se novi rok od 30 dana da se ponovo uplati. Ako se ni tada ne plati. Zvezda ide u niži rang takmičenja.

- Mi smo 11. novembra dakle četiri dana pre roka, prodali procente za Luku Jovića da Zvezdi ne oduzmu šest bodova i da je ne izbace u niži rang. Svaki dan smo ‘’hendlovali’’ neke aveti iz prošlosti. Svaki dan neki sudski sporovi. Ne možeš da dovedeš nikoga, jer ti nijedan igrač ne veruje. Ne veruju ti klubovi i neće da sarađuju. Ja sam u martu 2017. založio svoj stan i stan svojih roditelja da dobijemo licencu. Stavio sam hipoteku da bi dobili kredit za licencu.

Taj Terzićev projekat ''Zvezdina deca'', gledajući iz ove perspektive, umnogome je podigao klub i verovatno trasirao put ka uspesima koji su ostvareni.

- Prvo sam verovao u ove klince - Jovića, Jovanovića, Ristića, Rajkovića i Grujića - i znao sam da moramo da ih isforsiramo jer imaju ozbiljan potencijal i naplatićemo se na kraju. I jesmo, naplatili smo se. Tako je i krenulo. Prvu godinu smo bili u blokadi i baš smo se mučili. Niko da nas pita odakle vam gorivo da odete na utakmicu, kako ste otišli na pripreme? To je van pameti bilo kako smo funkcionisali.

- I onda smo poslednjeg dana prelaznog roka 2015. prodali golmana Rajkovića. Prethodno smo od procenata za Jovića uspeli da preživimo, a od ta tri miliona za Rajkovića da konačno krenemo. Zanimljivo, sasvim slučajno se pojavila ponuda Makbija za Rajkovića. Ne smem ni da razmišljam šta bi bilo da ga nismo prodali, ne smem ni da razmišljam. Mislim, verovatno bi opet presipali iz šupljeg u prazno do januara, pa bi u januaru nešto prodali.

- Ja sad kad pomislim šta smo mi preživeli za ovih pet godina, u kakvoj smo situaciji bili, šta nam je prolazilo kroz glavu… - ostao je Terzić nedorečen, dok mu se u očima jasno videlo da mu nije prijatno prisetiti se tih problema koji su mučili Zvezdu.

U međuvremenu je pokazao i zahvalnost državi koja je pomogla crveno-belima kod Gasproma.

- Ljudi sa strane, pa čak i navijači, ne znaju kakve mi probleme unutra imamo. A onda se desi, tu nam je stvarno država pomogla, u maju 2015. da Gasprom godinu i po dana unapred uplati sponzorstvo od šest miliona evra. I mi smo u danu vratili šest miliona evra za stare dugove, ali smo onda imali teške okolnosti, jer smo narednih godinu i po živeli bez Gasproma. Gasprom nam je svakog prvog u mesecu po slovu sponzorstva uplaćivao 333.000 evra koji su odmah išli u deblokadu.

- I što kaže jedan bankar na proslavi neke godišnjice - ovo što je uprava Zvezde uradila, to treba izučavati na univerzitetima! I ekonomije i sporta! Kako ste iz ničega napravili pravu stvar.

- Mi smo te prve godine bili srećni da dovedemo jedan Udineze na Marakanu na prijateljsku utakmicu, pa se osećamo onako bitno. Nešto ti je lepo. A posle četiri godine smo doveli Ligi šampiona. Što kažu: Liverpul da bi odigrao u Kini prijateljski meč, taj Kinez mora da ga plati pet ili 15 miliona evra. A mi ga doveli da igraju LŠ, i pobedili ga. Mi još nismo svesni šta smo uradili, ali kažem vam - Ne da Zvezda opuštanje! Mi se i sada svako jutro budimo sa nekim problemima. Podigla se ta lestvica, podignuta su očekivanja javnosti…

Pitanje je samo kolika su ta očekivanja, mada je Terzić uveren da su navijači realni po tom pitanju.

- Svesni su da je teško da se ovakva sezona ponovi. Mi smo u plej-ofu izbacili bolju ekipu od sebe. Na neko ludilo, energiju i hrabrost. Salcburg je ekipa koja definitivno pripada Ligi šampiona. Pokušaćemo i ove godine, ali treba da se poklope neke kockice. taj Salcburg godinama ulaže stotine milione evra i ne može da uđe u LŠ. Nemaju sreće, ne poklapaju im se kockice.

- Ne bi bio smak smeta da Zvezda ne uđe u grupnu fazu sledeće sezone. Nije Zvezda igrala 10 godina neku grupnu fazu, pa je živela. Mi ćemo uraditi sve da bude grupna faza, i to LŠ, ali opet možeš dosta da uložiš i da ne uđeš. Kao Salcburg, čiji vlasnik je 49. najbogatiji čovek na planeti. Ne pita za pare, ali ne može da uđe.

ISTINA O TOME KAKO JE MILOJEVIĆ ZAVRŠIO NA MARAKANI I DA LI SE PLAŠI DA NE ODE NA LETO

Jeste Terzić svojim potezima bio jedan od najzaslužnijih za ulazak Zvezde u LŠ, o čemu smo već ranije pisali, ali velike zasluge idu i na račun trenera Vladana Milojevića. Vratio se Zvezdin direktor u leto 2017. kada je doveo Milojevića na Marakanu, a istovremeno je priznao da je razgovarao i sa drugim kandidatima.

- Kad razgovaraš s nekim, to ne znači da je on vaš konačan izbor. Jesam razgovarao sa Matijaševićem da bude sportski direktor, jesam i sa Lalatovićem da bude trener, i sa Ivicom Jovanovićem iz Dubaija, i sa Vladom Milojevićem…Moja obaveza je da razgovaram sa svima, a moje pravo da odaberem pravo rešenje za Zvezdu.

- Darko Kovačević mi je predložio Vladana Milojevića. Zvali smo njegovog agenta Iliju Ivića, on je rekao da je Milojević spreman, Dragan MIlošević i ja smo seli u avion, otišli u Atinu. Uveče večera, ujutru doručak. Ispričali se, pogledali jednu utakmicu, ja se vratio i rekao UO da mislim da je on pravo rešenje.

Jedno od pitanja bilo je i da li se plaši da Milojević možda na leto ne ode iz Zvezde?

- Ne plašim se, jer su odlasci Zvezdina neminovnost. Sportska neminovost. On ima ugovor do 2020. i ne verujem da će do tada otići. Ja ću svakako biti protiv toga da ide. Bez obzira što uvažavam i njegove lične interse u smislu da treba da se naplati i finansijski obezbedi.

- Ne može Zvezda konkurisati finansijski na ponude koje će on negde nekada dobiti. Ali, jednog dana će otići i mi moramo da dovodimo prave zamene za sve. I za igrače i za trenere. Zvezda je veća od svih nas. Kad je Grof bio, štampali su slike s njegovim likom i vikali da je Bog. Otišao Grof, došao je Milojević koji je još bolji. Otići će i on jednog dana, otići će i Terzić jednog dana. Mora u Zvezdu da dođe još bolji od Terzića, ali ponavljam - odlasci su neminovnost.

Nastavio je Terzić u istom tonu, u pokušaju da objasni da je Zvezda veća od svih.

- Otišao Le Talek, došao Degenek. Otišao Degenek. došao Milunović. Važno je da Zvezda funkicioniše kao jedan organizovan sistem gde se zna red, rad i disciplina, a svi smo mi neki mali šrafovi. I Milojević i Terzić i Mrkela i Degenek, sutra Ben, bilo ko…

Što se tiče samog sistema, planovi u Zvezdi se prave minimum šest meseci unapred.

- Ali minimum, što znači da već sada razmišljamo o letu. Ali u principu razmišljamo i 12 meseci unapred. Šta ćemo ako odu Boaći i Pavkov? Tu je, na primer, Joveljić. Onda, Vukanovića smo doveli, iako nam u ovom trenutku ne treba. Puni smo na tim pozicijama. Međutim, Zvezda nema takav luksuz da ispusti tako dobrog igrača. Nema. Ta njegova brzina, s tom brzinom - on je zver! Otiće ti jednog dana Simić i Ben i ti moraš da imaš u tim trenutku igrača koji je već adaptiran na zahteve Zvezde. Imaš Jirku i Vukanovića po bokovima, a to su ozbiljne zveri. A u ovom trenutku možda nijedan nisu prve opcije zbog Bena i Simića.

- Moraš dugoročno da razmišljaš. Ako sutra ode Marin, možda će tu biti Ivanić. Otišao je Krstičić, stigao je Vulić. Zvezda uvek mora da ima spremen zamene i da ni jednu sezonu ne sme da uđe slabija nego što je bila. Uvek mora da bude jača. A sudbina nam je da prodajemo igrače. Uvek moramo da prodajemo skupo dovodimo jeftino kako bi od te razlike živeli. A istovremeno da zadržimo kvalitet.

Nije suština vođenja kluba samo u dovođenju i prodaji igrača i Terzić je toga svestan. Da bi klub bio zdrav i da bi lakše delova, potrebno je uložiti dosta u infrastrukturu. A Zvezda je pare od LŠ počela pametno da troši.

- Otići će Terzić jednog dana, ali će ostati nešto iza Terzića. Renoviraćemo zapadnu tribinu, kancelarije na stadionu… Evo, stvarno je sramota. Pre neki dan mi je bila delegacija koja je stigla sa Putinom, došli u posetu u kancelarije, a mene je bilo sramota kako one izgledaju. Čim su otišli, rekao sam: ‘’Slušajte, od sutra se svi izmeštamo na neku alternativnu lokaciju da se sve ovo sredi.’' Ne mogu gosti da se primaju u onakvim kancelarijama - uzbudio se Terzić kada se prisetio te posete:

- Ove godine kreće rekonstrukcija zapadne tribine. Imaju tu faze koje moraju da se ispoštuju, imamo dva derbija na našem stadionu. Čim prođe ovaj prvi početkom marta, kreće rekosntrukcija zapadne tribine.

- Pravimo mediko bolk, teretanu, internat za omladinsku školu… Napravili smo češljeve na ulazu, reflektore, terene, parking, plato ispred severne tribine. Mnogo novca smo uložili u renoviranje i sve to iz tekućeg poslovanja. Dinar kredita nismo uzeli. Sve smo sami uradili. I kad strovalite dva, tri ili četiri miliona evra iz tekućih poslovanja u infrastrukturu, to je ozbiljan investicija. To niko u svetu ne radi, svako uzme namenski kredit za takve stvari.

Iako se pominjalo da su svlačionice daleko, Zvezda zbog njih nema nikakvih problema.

- Svlačionice se neće izmeštati. Nema UEFA primedbe. Bila je neka priča, ali nemam gde da ih stavimo. Ne može ispod tribine, jer ima dosta podzemnih radova. To je trusno, pitanje je i kako su šipovi urađeni. Za sada nema ništa ni od ukljanjanja atletske staze i ukopavanja.

Otkrio je Terzić i jedan zanimljiv detalj iz svlačionice, odnosno da rukovodstvo crveno-belih na dan meča prisustvuje sastanku igrača kako bi im pružili podršku.

- Ja na tim sastancima ne govorim, samo prisustvujem. Samo Milojević priča. Ja sam prisutan samo zbog toga da ekipa vidi da smo s njima. Da im damo podršku, da ih ohrabrimo. Da vidim kako gledaju Milojevića, kako Milojević gleda njih.

- I ta priprema utakmica, sve je to jednom novo iskustvo za nas. Šta da kažeš igračma koji treba da igraju protiv Nejmara? Da im kažemo: ‘’Koji bre Nejmar, ti si bolji igrač, lupi mu šamar!’'

- A možeš i ovako: Recimo da je Nejmar najbolji igrač na svetu. Ali, videli ste protiv Kostarike da ne može baš da bude najbolji na svetu kada mu igrač stane malo prljavo i bezobrazno. A i taj desni bek Kostarike nije baš bolji od tebe Žule ili Gobelja. Ali u tom trenutku je na teren izašao sa više samopouzdanja i hrabrosti, drskosti i bezobrazluka.

- Jesi Nejmar, jesi najbolji na svetu, ali ću da ti otežam da pokažeš da si najbolji na svetu. Možda nećeš imati dobar dan, možda ću te malo udariti, možda ti saigrači neće davati toliko lopte… Svega tu ima. Nego se Nejmaru u Parizu protiv nas potrefilo da da ona dva gola iz slobodnih udaraca, posle na 10 mečeva nikad nije dao gol iz slobodnjaka. Prosto, sve ih je išlo na tom meču.

TUŽBA ZBOG NATPISA L'EKIPA, ŠTA STOJI IZA TE IGRANKE I ODAKLE JE DOUŠNIK UEFA

Taj meč u Parizu povlači i aferu koja se kasnije pojavila. Aferu koju je L'ekip plasirao i poprilično uzdrmao srpski klub koji je optužen da je ''štelovao'' rezultat protiv PSŽ-a. Stvari se, u međuvremenu, polako otkrivaju u korist crveno-belih, doks e čelnici najtrofejnijeg srpskog kluba nisu tada oglašavali.

- Zato što smo zauzeli stav da niko ne ide u medije. Niko nije smeo da se oglašava. Ni igrači, ni stručni štab, ni rukovodstvo. To su nam odmah predložili advokati, a uzeli smo najbolju francusku advokatsku kancelariju. Svako naše oglašavanje samo bi rasplinilo priču. Ovako, neka svi oni ispričaju tu priču dva ili tri dana i kraj.

- Mi smo insitsirali da idemo da nas saslušaju. Poslali smo dopis. Bio sam u Parizu sredinom decembra i mi smo tražili da odemo da damo, a oni su rekli - zvaćemo mi vas!

- Mi smo tu kolateralna šteta. Čisti kao suza, nemamo veze s tim. To je verovatno neka veća igranka. Hteli su malo da ‘’načnu’’ predsednika PSŽ-a. Katar, Amerikanci, Svetsko prvenstvo…To su neke informacije koje su došle do nas - jasan je bio Terzić.

Naravno, Zvezda je podnela tužbu.

- Podneli smo tužbu protiv NN lica iz UEFA, jer je naneta velika šteta. A sada čekamo da Tužilaštvo u Francuskoj zaključi istragu da bi mogli da bilo šta drugo da radimo. Očekujemo da će se to brzo zatvoriti. Do kraja januara, eventualno do kraja februara. Istraga tapka u mestu - istakao je Terzić, a potom prokometarisao i doušnika:

- Jeste neki doušnik dojavio Šefu za istrage UEFA, ali oni ne žele da otkriju ime. Rekli su samo da nije iz našeg regiona. Ali je navodno kredibilan, jer je do sada davao dobre informacije. Inače, oni koriste taj neki softver koji registruje promene na tržištu u slučaju nekih uplata. A nigde nisu registovane, ni legalno ni nelegalno, promene na tržištu. Baš nigde!

Kao bivšeg predsednika Saveza, ali i kao sportskog radnika, interesovalo nas je i Terzićevo mišljenje o reprezentaciji.

- Što se tiče SP, pobedio si Kostariku, izgubio si od Brazila, što je očekivano. Malo je bio neočekivan taj poraz od Švajcarske. Javnost je više neazdovoljna nego zadovoljna, ali generalno mislim da je uspeh ostvaren plasmanom na SP. Mislim da Srbija ima kapacitet da stalno ide na EP i SP. Ali treba imati i malo sreće prilikom žreba, utakmica, kvalifikacija. Ova grupa je po meri. Tu nema nijedna ekipa koja je jača od nas.

O ''slučaju Luka Milivojević'' Terzić je rekao:

- Šta god selektor izabere, treba stati iza njegove odluke. Samo mi dajemo sebi za pravo da komentarišemo selektora. On uvek ima razloge zašto to čini.

Nedavno se pojavila i informacija da su se Zvezdan Terzić i Slaviša Kokeza, prvi čovek FSS, izmirili i da više nisu na ''ratnoj nozi.''

- Zakopane su ‘’ratne sekire’’, uozbiljili smo se. Najveći problem je bio što se nikada nismo ni svađali. Mi smo se jednostavno udaljili. Družili smo se nekih pet ili šest godina, bili najbolji prijatelji. Njemu je negde bio povređen ego što je on otišao iz Zvezde, a ja sam ostao. Ali, to nije bila moja volja. tako se namestilo. I onda smo se udaljili, nismo se svađali. Osim od onog momenta kada zbog tog udaljavanja i zahlađenja odnosa sam negde osetio da je radio protiv interesa Zvezde, pa smo se onda preko medija prepucavali.

- Tada sam mislio da je on vodio Savez na štetu Crvene zvezde. I onda, kada je Zoran Laković dobio ćerku, sreli smo se i izljubili kao da se nikad nismo ni svađali. Od tada se viđamo, družimo i čujemo. A onda se Tole Karadžić malo našalio i rekao: ‘’Znate do kada će trajati ova ljubav? Dok je Zvezda prva’’ - kroz osmeh je rekao Terzić.

''NE POSTOJI PRVENSTVO U KOM SE NE NAMEŠTAJU UTAKMICE - ZVEZDA NEMA NIŠTA S TIM''

Za kraj smo ostavili priču o regularnosti i podsetili smo Terzića na njegovu izjavu od pre 12 ili 13 godina kada je rekao da nema prvenstva u svetu u kom se ne nameštaju mečevi.

- Naše prvenstvo je regularnije nego što je bilo ranije. Ima samo šampionata gde se manje priča o nameštanju, a nema onih gde se ne namešta. Pa i u Španiji i u Italiji. I dan-danas.

- Zvezda u tome ne učestvuje i Zvezda nu svakoj utakmici ide na pobedu. Da li ima 15 ili 30 bodova više, svejedno je. I ne interesuje nas to nameštanje. Nama je samo cilj da imamo kvalitetan tim i da pobeđujemo. Šta se radi u drugim klubovima i u nižim ligama, stvarno ne znam.

Objasnio je Terzić i to kako su ga etiketirali kao čoveka koji je nameštao utakmice i kako ima veze sa kladionicom.

- Nikad nisam popunio tiket u životu, niti sam ikad ušao u kladionicu, niti znam kako se onlajn kladi. Ja ne znam ni kako se igra. Kažu, ima neki hendikep. Pojma nemam šta znači taj izraz.

- Meni su taj glas prikačili kako sam ja u nekim periodima od pre 15 godina nameštao utakmice. Ja jesam imao neki specifičan odnos, privatan, sa tadašnjim predsednikom Sutjeske i ti odnosi Sutjeske i OFK Beograda su bili bratski. Sve ostalo nema veze s mozgom. Iz tog perioda su ljudi pravili onu emisiju ‘’Insajder’’, te gluposti, a ti isti ljudi nisu nikad prošli pored stadiona. Ne znaju odnose. A pravili su s neke druge vremenske distance…

- Onaj baršunasti glas, ona muzika u pozadini, mraćne face… Alo bre, devojčice! Nisi prošla pored stadiona i ti da znaš kad se šta radilo. Pogotovo deset godina kasnije od stvarnih događaja. Ti ljudi su bili institucija, autoriteti, država u državi… Što nisi tad pisala o tome? Što tad nisi pravila emisiju? Nego kada su svi pomrli, završili u Hagu, pobijeni i izašli iz fudbala. Nego sada praviš emisiju i pričaš neke gluposti na osnovu onoga što ti je neko u policijskom kabinetu servirao zato što mu je to tada odgovaralo - završio je Terzić svoju životnu ispovest za Telegraf.

Onako kao je i rekao na početku - bez tabu tema i da možemo da pričamo o svemu! A kao što smo već rekli, tri sata smo ''češljali'' raznorazne teme i opet nismo uspeli sve da kažemo. Da smo imali barem još tri sata, da čujemo ''još neku pametnu'' od Terzića.

Ali, nadamo se da će uskoro biti prilike. Dolazi proleće, dolaze utakmice, a ni evropske kvalifikacije nisu toliko daleko...

Novinari: Mario Marić i Dušan Uštević

Fotograf: Marko Jovanović

Snimatelj: Jovica Vučković

(Piše: Mario Marić)