Zašto smo mi Srbi majstori da ''upropastimo'' sve dobre stvari u fudbalu?

Umesto da ''jašemo'' na uspehu Zvezde, Partizana i reprezentacije došli smo do toga da nas sudije, manjak navijača i čudne odluke vuku u ''zonu sumraka''

Na papiru, srpski fudbal u poslednje dve godine doživljava pravu renesansu što se tiče uspeha klubova u Evropi i rezultata reprezentacije!

Preporučujemo

Crvena zvezda i Partizan su prethodne sezone sve iznenadili i plasirali se u nokaut fazu Lige Evrope (zajedno prvi put u istoriji), da bi crveno-beli već ove napravili veliki uspeh i iz prvog kola kvalifikacija ušli u grupnu fazu Lige šampiona. I ne samo ušli, već su posle četiri kola osvojili isto toliko bodova i pobedom protiv Liverpula poslali lepu poruku u svet.

Zatim su Orlovi kao prvi završili kvalifikacionu grupu i plasirali se na Svetsko prvenstvo, iako su u tu istu grupu ušli iz četvrtog šešira.

Tamo su bili blizu podviga i plasmana u nokaut fazu, ali je u Kalinjingradu usledio onaj bolan poraz od Švajcarske. Ko zna šta bi bilo da je nemački sudija Feliks Brih svirao penal za Srbiju pri rezultatu 1:1, a svedoci smo da je napravio očiglednu grešku. Uostalom, to je priznao i prvi čovek UEFA Aleksander Čeferin.

S druge strane, Švajcarska je realno jača selekcija nego Srbija i trebalo bi postaviti pitanje šta smo mi uopšte i očekivali na tom meču. A koliko je jaka govori i podatak da su nedavno demolirali Belgiju sa 5:2 i obezbedili učešće na završnom turniru najjačih selekcija Lige nacija.

Kada već pominjemo Ligu nacija, mi smo istu uspešno završili. Plasirali smo se iz Lige C u Ligu B i prvom mestom u grupi obezbedili smo učešće na F4 u martu 2020. godine. Orlovi će igrati protiv Norveške, a drugi par čine Škotska - Finska. Pobednik će ići direktno na EP.

Osim toga, Srbija je kroz ovu Ligu nacija poprilično uigrala ekipu za kvalifikacije koje ih očekuju (podsetimo da je žreb za grupe početkom decembra) i uz minimalno ''šminkanje'' ovoga puta tačno znamo čime raspolažemo i pre polaska u akciju. A znamo i kada je u pitanju mlada reprezentacija koja je obezbedila plasman na EP.

Kada na to dodamo sjajnog Milorada Mažića i njegov sudijski tim, odnosno činjenicu da su besprekorno sudili finale LŠ, Superkup Evrope, finale Kupa Konfederacija, da bi verovatno sudili i finale SP da u njemu nije igrala Hrvatska, onda bi neko sa strane verovatno došao do zaključka da je situacija u srpskom fudbalu idilična.

I - prevario bi se! Jer, kada malo više ''zagrebemo po površini'' shvatićemo da je srpski fudbal istovremeno i u zoni sumraka.

Krenućemo upravo od sudija kojima smo završili nabrajanje dobrih stvari.

Sem Mažića i njegove ekipe, vredan pomena je još samo Srđan Jovanović koji uredno sudi utakmice u Ligi Evrope i one reprezennative. Podsetimo, Telegraf je o njemu već pisao.

Ostali - velika nula! Tolika da iz kola u kolo urušavaju iole normalnu sliku Super lige. Ponekad se stiče utisak da se sudije međusobno takmiče ko će više grešaka napraviti, iako većina njih verovatno nenamerno greši. Ali dovoljno da bace sumnju na kompletno takmičenje.

U sredu popodne smo imali situaciju sa meča Crvena zvezda - TSC kada je pomoćni sudija ''digao'' ofsajd za goste uprkos tome što je defanzivac domaćeg tima Marko Gobeljić vratio loptu golmanu Popoviću. To navodimo kao svež primer sudijske greške, a ovi naši iz SL ih svakako imaju dosta na svom kontu. Imena im nećemo pominjati, a ako pratiti fudbal vrlo dobro znate o kome se radi.

Mažića, nažalost, ne možemo klonirati, ali svi ostali sasvim sigurno mogu dosta toga da nauče od jednog od najboljih svetskih sudija. Pitanje je samo da li hoće? I oni, a i Sudijska komisija? Jedno je sigurno - sudije će ovakvim ponašanjem da nam ogade fudbal u Srbiji i sa tribina oteraju i ovo malo ''crkavice'' što dolazi na stadione. Uostalom, svi ste videli šta se desilo u Novom Sadu...

Tribine koje smo malopre pomenuli su posebna priča. I na klupskom i na reprezentativnom nivou. Navijača nema, pa nema.

Zvezda za nijansu odskače u odnosu na ostale klubove, ali bi i crveno-beli trebalo da imaju veću podršku s obzirom na rezultate koje postižu. Protiv TSC-a je viđen sramotno mali broj ljudi na tribinama, mada opravdanje donekle možemo tražiti u lošem vremenu i satnici.

Meč se igrao od 15.00 časova, a to je vreme kada su mnogi ljudi ''puni obaveza''. Pretežno poslovnih, jer većina ljudi u Srbiji i okruženju radi do 15 ili do 17 časova. Opet, s druge strane, zašto je Zvezda dozvolila da igra meč u tom terminu? Logičnije je bilo da su u sredu veče igrali od 19.00 ili 20.00 časova, a da svoje utakmice vikendom prebace na popodnevni nivo.

Srpski šampion u Evropi ima podršku vrednu divljenja, ali je tužno da isti ti momci koji su obezbedili LŠ ne dobiju adekvatnu podršku i u domaćem takmičenju. Pogotovo što Delije pred svaki meč dobiju poruku u vidu molbe od trenera Vladana Milojevića.

U Humskoj je situacija još tužnija. Iz dana u dan sve manja i mnaja poseta, a nedavno smo bili svedoci da Jug nije bio pun ni na večitom derbiju.

Doduše, navijači Partizana su na jednoj od utakmica optužili upravu kluba da namerno zakazuju mečeve u čudnim terminima (čitaj: ranije) kako bi što manje gledalaca došlo i kako se ne bi pevalo protiv čelnika.

Partizan retko može da sakupi više od dve ili tri hiljade navijača na domaćem terenu i evidentan je odliv navijača sa tog stadiona. A čak i oni koji su još na tribinama nemaju obzira prema fudbalerima i tretiraju ih kao neprijatelje.

- Naravno da ne mislim na verne navijače Partizana, već na Zapadu postoji grupa od 20-30 ljudi koja nam konstantno vređa porodice. To što smo mi balvani, drva, majmuni... to i možemo da svarimo, ali kada vam vređaju članove porodice, majku i sestru i poređaju sve "živo i mrtvo", to ubija u pojam tokom igre. Na praznom prostoru se sve čuje. Niko od nas nije to zaslužio. Pośtujemo svakoga ko kupi kartu i naravno da očekuju od Partizana pobede, a sva kritika na račun igre može da se iznese bez vređanja članova porodice - izjavio je nedavno napadač crno-belih Nemanja Nikolić i na taj način još jednom potvrdio da su stadioni prazni.

Humska je nedavno bila prazna i kada je reprezentacija Srbije igrala odlučujući meč u Ligi nacija. Samo 2.500 ljudi je gledalo meč protiv Litvanije, mada se stiče utisak i da je ta brojka ''navučena.''

Da, jeste padala kiša! Da, jeste duvao vetar! Da, jeste protivnik neatraktivan, ali se na utakmice valja ide da gledaš svoj tim,a  ne protivnika. A ovaj tim koji je u Ligi nacija vodio Krstajić ostvario je kakav takav uspeh. Barem smo u nečemu prvi i to prvo mesto možda nas na kraju odvede na EP posle 20 godina.

Ni protiv Rumunije i Crne Gore navijači se nisu proslavili. Svega 15 i kusur hiljada je bilo na tribinama! Jednostavno - moralo je više! Moralo je, jer su to igrači Srbije zaslužili. Iako je jedan od njih, Aleksandar Mitrović, donekle i stao u odbranu tih navijača. Nije smeo...

- Da sam navijač, ni ja ne bih došao na utakmicu. Bilo je mučno za igru,a  kamoli za gledanje. Hvala svima koji su došli - rekao je Mitrović koji u Engleskoj često igra po hladnom i kišnom vremenu, dok su tribine krcate. Dakle, nema opravdanja. Činjenica je da smo u onom navijačkom smislu razmaženi i da bi svest ubrzo trebalo da se promeni. To je naša država i naša reprezentacija - drugu nemamo!

Iako je to možda i najviše bitno, probleme sa selektorima smo namerno ostavili za kraj!

Da li je moguće da se Srbiji posle samo godinu dana ponavlja ''slučaj Muslin'' koji je u smiraj 2017. dobrano uzdrmao srpski fudbal?

Da li je moguće da se dan posle uspeha u Ligi nacija priča najpre o smeni Mladena Krstajića, a tek onda o rezultatima Orlova. Ako se uopšte o istim i govori. Trenutno nisu bitni, iako bi trebalo. Trenutno je glavna tema ime potencijalnog Krstajićevog naslednika.

Zašto nikoga ne interesuje to što je Aleksandar Mitrović najbolji strelac LN ili što je Andrija Živković drugi asistent? Verovatno smo za to svi pomalo krivi. I javnost i mediji, ali i pojedinci iz FSS.

Isto tako prošle godine nismo pričali o velikom uspehu koji smo ostvarili plasmanom na Mundijal, nego o činjenici da smo smenili selektora odmah posle kvalifikacija. Istorija će pisati da li je to bila greška ili ne.

Vredelo bi se potrduiti da se istorija, barem ova vezana za srpski fudbal, u jednom trenutku baš ne raspiše toliko. Da se njene reči, one negativne, minimalizuju koliko je to god moguće.

A za to je potrebna čvrsta ruka za jak udarac po čelu i odluka da se spašava šta se spasiti može. Ko zna, ako ovako nastavimo, možda uskoro nećemo imati šta ni da spašavamo.

VIDEO: Zagonetni Krstajić u emotivnom rastrojstvu posle Litvanije

(M. M.)