Kako su Turci uz pomoć slepog italijanskog dečaka izbacili Špance sa Mundijala

Najslavnije bacanje novčića u istoriji fudbala odigralo se u polufinalu Evropskog prvenstva 1968. između Italije i Sovjetskog Saveza, a najtragičnije žrebanje svakako na rimskom Olimpiku četrnaest godina ranije

Pre nego što su početkom sedamdesetih godina penali prihvaćeni kao metod odlučivanja o tome koji tim ide dalje u nekom takmičenju, pre nego što je čak 1965. godine u Kupu pobednika kupova uvedeno pravilo gola u gostima koje do tada nije postojalo, i pre nego što je počela da se računa gol-razlika, postojalo je bacanje novčića i žrebanje.

Zapravo, bacanje novčića kao metod odlučivanja o pobedniku nekog dvomeča postojalo je sve do kraja šezdesetih godina, i primenjivalo se u slučajevima kada je rezultat bio identičan u obe utakmice pa ostao nepromenjen nakon produžetaka, čak i posle uvođenja pravila gola u gostima. U ranijim vremenima, novčić se bacao nakon što bi „majstorica“ bila bez pobednika (ako bi dva tima nerešeno odigrala obe utakmice, recimo 1-1 i 2-2, pa onda i treći meč na neutralnom terenu 0-0, bacao se novčić).

Preporučujemo

Postoji nekoliko izuzetno čuvenih bacanja novčića u istoriji fudbala, a mi ćemo ovde spomenuti tri prvorazredna slučaja, što zbog renomea takmičenja što zbog nadrealnih okolnosti. Zapravo, dva slučaja bacanja novčića i jedno žrebanje.

Prvi slučaj ima posredne veze sa nama. Naime, na završnom turniru Evropskog prvenstva nekada su učestvovale svega četiri nacionalne selekcije, i to sve do 1980. godine i prvenstva koje se održalo Italiji, kada je broj proširen na osam (na šesnaest timova biće uvećan tek u Engleskoj ’96). Prema tome, Euro koji se takođe održavao u Italiji ’68. imao je četiri ekipe koje su plasman obezbedile klasičnim kvalifikacijama.

Četiri zemlje-učesnice krenule su od polufinala: Jugosloveni su udarili na Engleze a Italijani na Sovjete. Italija (predvođena legendarnim levim bekom milanskog Intera Đakintom Faketijem, čovekom koji je čitavu svoju osamnaest godina dugu karijeru proveo kao interista) i Sovjetski Savez odigrali su dosadni meč koji je završen rezultatom 0-0. Mreže se nisu tresle ni nakon produžetaka, i sve se svelo na to famozmo bacanje novčića.

Sudija je oba kapitena, Alberta Šesternjova i Faketija, pozvao u stranu pa nominalnog i faktičkog domaćina zamolio da izabere: glava ili pismo. Faketi je rekao „pismo“, pismo je palo i „azuri“ su otišli u finale zakazano za 8. jun gde će sačekati Jugoslovene koji su par sati kasnije golom Dragana Džajića u 86-om minutu tukli Engleze.

Čak i sami Englezi kažu da smo tom pobedom nad njima osigurali da nas „Italijani pokradu u finalu“. Naime, poveli smo ponovo preko Džajića, i vodili sve do deset minuta pre kraja, kada je dosuđen slobodni udarac za „azure“. Dok su se naši igrači polako kretali na propisnu razdaljinu, Anđelo Domengini već je izveo slobodnjak i zabio za 1-1. U revanšu četiri dana kasnije tukli su nas 2-0.

Naredni najveći meč koji je u istoriji fudbala odlučen bacanjem novčića odigrao se u Kupu evropskih šampiona u sezoni 1964—65, kada su se u četvrtfinalu sreli Liverpul i Keln. Nakon dva bezgolna remija, i majstorice koja je odigrana na neutralnom terenu u Amsterdamu a završena rezultatom 2-2, morao je da se baca novčić. Kapiten Liverpula Ron Jits bio je bolji u toj igri na sreću, a Englezi se danas šale kada pričaju o tome, pa kažu „You'll Never Walk Cologne“. Zanimljivo, Liverpul je u polufinalu ukupnim skorom 4-3 izbačen od strane Intera koji je predvodio — Đakinto Faketi.

Naravno, nijedna priča o manjku sportske sreće nije potpuna bez Španije, kao ni bez Jugoslavije, a nju smo već pomenuli. „Crvena furija“ je ostala bez plasmana na Svetsko prvenstvo u Švajcarskoj ’54. nakon što je u dva meča protiv Turske ostvarila gol-razliku od 4-2. Zapravo, moramo biti precizni: te dve zemlje su sa Holandijom činile šestu kvalifikacionu grupu, ali pošto je Holandija odustala, samo su Španci i Turci odigrali svoje međusobne mečeve.

Španci su na stadionu „Santijago Bernabeu“ tukli Turke 4-1, dok su u uzvratnom meču u Istanbulu Turci slavili 1-0. Pošto gol-razlika nije postojala kao „tajbrejker“ (biće uvedena tek za Svetsko prvenstvo u Meksiku ’70), odigrana je majstorica na neutralnom rimskom Olimpiku; meč je završen rezultatom 2-2. Pobednik, koji je morao biti utvrđen jer se moralo popuniti mesto za Mundijal, rešen je dovođenjem 14-godišnjeg italijanskog dečaka Luiđija Franka Geme čiji je otac bio zaposlen na stadionu.

Postoje dve verzije priče. Prva glasi: Luiđi Franko Gema je bio slepi dečak. Druga glasi: Luiđi Franko Gema nije bio slepi dečak nego su mu stavili povez preko očiju. Šta god da je bio mali Luiđi, iz šešira je izvukao ime Turske koja se tako plasirala na Mundijal gde je upala u grupu sa Moćnim Mađarima i Zapadnom Nemačkom, koja će u finalu pobediti upravo Mađare i tako osvojiti prvu titulu. Ovaj poslednji primer nije „bacanje novčića“ već žrebanje, ali je i jedno i drugo igra na sreću. I dovoljno slično.

(P. L.)