Zvezdino drugo polufinale Kupa šampiona i sve teorije zavere: „Grčka tragedija“ podno Akropolja odigrala se tačno dvadeset godina pre Barija
Četrnaest godina nakon što je generacija Rajka Mitića, Bore Kostića, Vladice Popovića, Beare i Šekularca stigla do polufinala Kupa šampiona, do iste runde stigla je i generacija Dragana Džajića, Zorana Filipovića, Coleta Jankovića i Stanislava Karasija. O revanšu protiv Panatinaikosa u Atini i dan-danas se govori
FK Crvena zvezda je svoje prvo polufinale Kupa evropskih šampiona igrala već u drugom izdanju tog takmičenja, godinu dana nakon što je Partizan stigao do četvrtfinala. O tome smo već opširno pisali. U međuvremenu, ovaj najveći rival tima iz Ljutice Bogdana stigao je do finala najelitnijeg evropskog fudbalskog klupskog takmičenja, i bio poražen sa 2-1 od madridskog Reala na Hejselu, nakon što je vodio. Tačno pet godina kasnije, crveno-beli su bili nadomak ponovljanja tog velikog, sve do 1991. godine i trijumfa u Bariju, „najvećeg uspeha jugoslovenskog klupskog fudbala“.
Zvezda je u sezoni 1969—70. osvojila titulu prvaka Jugoslavije sa 46 bodova, tik ispred Partizana koji je imao 44, te Veleža i Željezničara koji su imali po 43. Bio je to uobičajeni foto-finiš jedne neverovatne lige u kojoj se svake godine po pet ili šest klubova borilo za pehar, ali je na temelju te desete titule državnog prvaka, treće zaredom, Zvezda ponovo ušla u Kup evropskih šampiona.
Bila je ta evropska sezona 1970—71. po mnogo čemu revolucionarna i istorijska. Prvo, Uefina odluka da uvede penale kao metod odlučivanja o tome ko ide dalje u slučaju nerešenog rezultata nakon dvomeča, čime je konačno ukinuto bacanje novčića, iz korena je promenila istoriju fudbala. Drugo, Uefina odluka da eksperimentalno pravilo gola u gostima sada važi u svim kolima, a ne samo u prva dva, postigla je isti rezultat. Treće, ovo je bio prvi put da FK Real Madrid ne igra u Kupu šampiona, i to posle petnaest uzastopnih učešća u ovom elitnom takmičenju.
Još jedan kuriozitet bilo je i to, što se tih godina u pretkolu igrao samo jedan dvomeč. U slučaju sezone o kojoj danas govorimo, igrali su ga sofijski Levski i bečka Austrija; bugarski šampion je pobedio u prvom meču u Sofiji sa 3-1, ali ih je austrijski tukao u revanšu 3-0 i prošao dalje.
U prvom kolu, zapravo šesnaestini finala, italijanski prvak Kaljari (dobro ste čuli, prethodne sezone osvojili su svoju jedinu titulu, nakon što su prethodne bili drugoplasirani) pobedio je francuski Sent-Etjen sa 3-1 u ukupnom skoru, Atletiko Madrid tukao je Austriju sa 4-1, Bazel je prošao moskovski Spartak zbog gola u gostima (bilo je 4-4 u ukupnom skoru), Seltik je prokrstario kroz finski KPV rezultatom 14-0 (u prvom meču na stadionu „Seltik park“ bilo je 9-0), Borusija iz Menhengladbaha tukla je kiparsku Larnaku sa čak 16-0 (u revanšu na svom terenu dali su im deset golova), dok je Everton kao engleski prvak tukao islandski Keflavik sa 9-2.
Istočnonemački FK Karl Cajs Jena tukao je Fenerbahče sa 5-0 ukupnom skoru, Panatinaikos luksemburški Ženese-Eš sa 7-1, a Ajaks sa 4-2 albanski FK Tirana (koji se tada zvao FK 17 Nentori). Istovremeno, Crvena zvezda je pobedila mađarski FK Ujpešt. U prvom su meču Mađari slavili 2-0, golovima Lasla Nađa i Antala Dunaja u drugom poluvremenu, ali je jugoslovenski prvak u revanšu odigranom 30. septembra to više nego nadoknadio: golovima Zorana Filipovića, Džajića i Stevana Ostojića u prvom, te još jednim pogotkom Filipovića u drugom poluvremenu, Zvezda je pobedila sa 4-0.
VIDEO: FK Crvena zvezda 4-0 FK Ujpešt Doža, prvo kolo Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970—71.
Najveće iznenađenje svojim je navijačima, ali i čitavoj fudbalskoj Evropi, priredio holandski Fejenord, u tom trenutku aktuelni šampion Starog kontinenta. Prethodne sezone su u finalu odigranom na San Siru slavili protiv Seltika 2-1, i to golom u 117-om minutu, ali su sada zbog gola u gostima ispali od FK UTA Arad, zahvaljujući tome što su Rumuni u prvom meču u Roterdamu odigrali 1-1, dok je u Aradu bilo 0-0. Zbog čega toliko pažnje baš tom meču dajemo? Jer je u osmini finala Zvezda nabasala upravo na UTA Arad.
Može se u neku ruku kazati da je imala i sreće, jer je rumunski prvak svakako bio daleko lakši protivnik od Fejenorda, koji u meč sa našim šampionom ne bi ušao na isti neozbiljni način kao protiv rumunskog, imajući u vidu odličnu reputaciju koju je naš klupski fudbal u to doba uživao.
Crveno-beli su posao završili već u prvom meču odigranom 21. oktobra na Marakani, kada su sa 3-0 slavili golovima Filipovića u 18-om, Kuleta Aćimovića u 50-om i Ostojića u 53-em minutu. U uzvratnom meču u Aradu, Zvezda je povela u 51-om ponovo preko Filipovića, izjednačio je Ladislav Brosovški u 56-om, ali je Zvezda do pobede od 3-1 stigla novim golom Filipovića u 67-om te Slobodana Jankovića u 78-om minutu.
VIDEO: FK UTA Arad 1-3 FK Crvena zvezda, drugo kolo Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970—71.
Četvrtfinalno megdančenje svedočilo je Atletikovom napadu na poljsku Legiju, Ajaksovom napadu na viceprvaka Seltika, Evertonovom na Panatinaikos te Zvezdinom na Karl-Cajs-Jenu. 9. marta 1971. godine prvi su snage odmerili Everton i PAO; Grci su poveli na Gudisonu u 81-om minutu preko Antonijadisa, ali je domaćin izjednačio u poslednjim sekundama preko Dejvida Džonsona. Dan kasnije igrale su se ostale utakmice. Atletiko je Legiju pobedio golom Adelarda u 22-om, dok je Ajaks u Amsterdamu bio ubedljiv protiv škotskog velikana golovima Krojfa, Berija Hulshofa i Pita Kajzera.
Međutim, Crvena zvezda je izgubila meč u bratskoj Istočnoj Nemačkoj, ali se zbog rezultata sa velikom dozom optimizma čekao revanš na Marakani. Naime, domaćin je preko Štrempela u 16-om te Petera Dukea u 21-om minutu vodio sa 2-0. ali je Zvezda smanjila na 2-1 preko Jankovića u 42-om, pa potom i izjednačila preko Džajića u 58-om. Ipak, Istočni Nemci slavili su novim golom Dukea u 86-om minutu.
Zvezda je sahranila Karl Cajs u revanšu: bilo je 4-0. Goleadu je otvorio Milovan „Bata Đora“ Đorić kada je u 15-om minutu bio siguran sa bele tačke, a na 2-0 je povisio (ko bi drugi nego) Filipović petnaest minuta kasnije. Za 3-0 zabio je Ostojić u 60-om, a konačni rezultat postavio je Stanislav Karasi u 70-om. Tog 24. marta odigrani su i ostali revanš-mečevi: varšavska Legija tukla je Atletiko na svom terenu sa 2-1 (prošao Atletiko zbog gola u gostima), Seltik je sa 1-0 dobio Ajaks (prošao Ajaks), dok su PAO i Everton odigrali bezgolni meč na Leoforosu, starom stadionu grčkog velikana (koji je otišao dalje zbog gola u gostima).
VIDEO: FK Crvena zvezda 4-0 FK Karl Cajs Jena, revanš četvrtfinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970—71.
Tako su bila zakazana dva polufinalna odmeravanja snaga, jedan između FK Atletiko Madrid i FK Ajaks te drugi između FK Crvena zvezda i FK Panatinaikos. Kao što rekosmo, bilo je to drugo Zvezdino polufinale, a nakon prvog meča na Marakani već su bili viđeni na Vembliju. Naime, pred oko 100.000 gledalaca tukli su Grke tog 14. aprila sa 4-1, het-trikom Ostojića u 14-om, 46-om i 69-om minutu, te golom Jankovića u 40-om. Jedini gol za goste zabio je Aristidis Kamaras u 56-om. Istovremeno, Atletiko je dobio Ajaks sa 1-0, golom Irurete u 44-om.
Ajaks je bio ubedljiv u revanšu, jer je golovima Kajzera u osmom, Vima Surbira u 80-om i Johana Neskensa u 85-om minutu slavio sa 3-0. Istim rezultatom PAO je tukao Zvezdu, golovima Antonijadisa u prvom minutu (tačnije, u pedesetoj sekundi) i 55-om te Kamarasa u 64-om. Ali način na koji se to desilo sporan je, i postoji bezbroj teorija zavere. Do „Zvezdine grčke tragedije“, do „Zvezdinog Kosova“, kako su nazvali taj poraz, došlo je zato što su fudbaleri jugoslovenskog kluba prodali meč za televizore u boji: o tome je zapravo brujala čaršija odmah nakon njihovog povratka u Beograd.
„Najgore od svega je to što se pronela priča da smo utakmicu namestili za televizore u boji! Dobili smo televizore i tu nije ništa sporno, ali dobili smo ih od ’Filipsa’. Na dan naše utakmice 28. aprila, u Grčkoj je krenula televizija u boji. Bila je to premijera, veliki dan za njih. Filips je sve to organizovao, popunjavali smo uoči meča neke formulare i kasnije su nam uručili te televizore. Obična je glupost da smo na taj način prodali utakmicu“, rekao je Karasi za „Mocart sport“ pre četiri godine.
VIDEO: FK Crvena zvezda 4-1 FK Panatinaikos, prvi meč polufinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970—71.
Druga verzija događaja kaže da su bili drogirani od strane Grka. Od ranije se već znalo da Džajić neće igrati u Atini, a da stvar bude još gora, Karasi je posle prvenstvenog okršaja sa Dinamom u Zagrebu nekoliko dana ranije, zaradio neku infekciju, zbog čega je protiv Panatinaikosa u Grčkoj igrao pod temperaturom.
„Zbog te infekcije bio sam odvojen od čitavog tima. U Atinu smo stigli u nedelju, tri dana pre meča. Odseli smo u ’Hiltonu’, u centru grada. Smestili su me na potpuno izolovan drugi sprat, da ne bih još nekoga zarazio. Nisam jeo isto što i ostatak tima. Saigrači su mi posle pričali kako uopšte nisu ručavali odvojeno, u salonu kako je uvek bio običaj, već u hotelskom ekspres-restoranu. Sve je to bilo dosta čudno“, pričao je Karasi za „Mocart sport“.
Sve je bilo dodatno čudnovatije ako se uzme u obzir da je klub sa sobom u Atinu poveo kuvare i konobare, koji nisu ni kuvali ni konobarisali nego išli turistički. Prosto neverovatno!
„Sada, kada sa ove distance sagledam sve, mogu slobodno da kažem da su bili drogirani. Ništa na terenu nije izgledalo normalno! U 90. minutu, pri rezultatu 3:0, šutnuo sam sa oko 30 metara. Video sam da lopta ide u gol, podigao ruke i skoro počeo da se radujem, ali je golman vrhovima prstiju zakačio loptu i skrenuo je u korner. Jurili smo taj jedan gol, potrčao sam napred, stavio loptu u ugao i video da nemam kome da centriram. Svi su stajali! Potpuno nenormalna situacija. I sudija je tada odsvirao kraj“, dodao je Karasi.
VIDEO: FK Panatinaikos 3-0 FK Crvena zvezda, revanš polufinala Kupa evropskih šampiona u sezoni 1970—71.
Na priču Mileta Novkovića da se ničega nije sećao, da mu je otac po povratku opalio šamarčinu a majka šest meseci sa njim nije pričala, Karasi kaže: „Pa naravno da se ne sećaju kada su svi bili mrtvi pijani! Vraćali smo se čarterom. Uništili su sva sedišta, napravili haos. Jednostavno, sve je to bilo skroz nenormalno. Nikada se nismo tako ponašali.“
Već tih sedamdesetih godina počele su da kolaju priče kako je Zvezda morala da izgubi zbog pritiska vlasti, da je navodno došlo do dogovora između Tita i pukovnika Georgiosa Papadopulosa, predvodnika vojnog puča koji je izvršen nekoliko godina pre toga, i u tom trenutku de fakto grčkog diktatora.
Pre desetak godina, ondašnja supruga pomenutog Papadopulosa u jednom je intervjuu za grčku televiziju kazala sledeće: „Sve nam je polazilo za rukom do tog polufinala sa Crvenom zvezdom. Sećam se da smo igrali odlično. Pošto smo u prvoj utakmici u Beogradu doživeli težak poraz, delovalo mi je kao da nemamo šanse da prođemo u finale. Kada sam sela u svečanu ložu, okrenula sam se ka tadašnjem predsedniku Panatinaikosa i rekla mu da sam jako zabrinuta. U istom trenutku osetila sam ruku svog supruga na kolenu. Poluglasno mi je rekao: ’Nema potrebe da se brineš. Kupili smo utakmicu. Zar misliš da smo imali pravo da stvar od državnog interesa prepustimo slučaju? Zvezda će dobiti veliki novac za to što će nas danas pustiti.’“
Dragan Džajić to negira, i ističe da je ondašnji klupski predsednik Nikola Bugarčić, inače zloglasni upravnik Golog otoka, bio najpošteniji predsednik kojeg je Zvezda ikada imala. On kaže da su bili previše opušteni u Atini, te da je to uzrok poraza, dok Karasi pak evocira ponašanje trenera Miljana Miljanića koji je sve vreme utakmice potpuno miran sedeo na klupi: „Po meni, nelogično je bilo da dvometraša Antonijadisa, koji će nam dati dva gola, čuva Miki Novković, a da na klupi ostane Petar Krivokuća.“
U skladu sa tom teorijom zavere, do svega toga je navodno došlo zbog nekakvih depoa za naftu u solunskoj luci koje je Jugoslavija dobila zahvaljujući vezama između hunte i ondašnjeg vlasnika Panatinaikosa, krupnog brodovlasnika. Zvezda je dobila plastični prekrivač za teren, prvi u zemlji, kao i reflektore: to su dva glavna ishoda ove teorije zavere. Na sve to dolazi i nestvarni podatak da je španski sudija Ortis Dembedi, iako njegovo suđenje nikada nije bilo sporno, bio tada zet Ferenca Puškaša, trenera Panatinaikosa. Ali, možda je ipak svaka priča o prodaji suvišna.
„Ta tri dana u Atini bila su paklena. Nismo mogli da spavamo noćima od muzike koja je treštala pod prozorima hotela. Saigrači su mi pričali da je na našem poslednjem treningu bilo 15.000 Grka koji su pljuvali, psovali i gađali ih pomorandžama. A šta je tek bilo uoči same utakmice... Da vam ne pričam. Na teren sleću dva helihoptera iz kojih izlaze tri prelepe devojke. Fudbaleri zaboravili na zagrevanje, jurili su ženske u toplesima. Potpuno ludilo. Sećam se da je Cole Janković bio užasno besan po ulasku u svlačionicu pred početak meča. Uzeo je kopačke i tresnuo ih o pod: ’Pa kakvo je ovo zagrevanje?! Umesto da mislite na utakmicu jurite devojke po terenu’. Eto, u takvim uslovima smo izašli na teren na kome nije bilo trave. Obična zemlja!“ zaključio je priču Karasi.
Dakle, u finale na Vembliju zakazano za 2. jun umesto beogradskih crveno-belih otišao je Panatinaikos, gde je udario na moćni Ajaks, amsterdamske crveno-bele koje je kao kapiten predvodio Velibor Vasović. „Kopljanici“ su ih pred oko 90.000 gledalaca tukli rezultatom 2-0, golovima Dika van Dajka u 5-om minutu, te Arija Hana u 87-om. Ajaks je tako osvojio prvu od svoje četiri titule evropskog prvaka, i prvu od tri uzastopne.
(P. L.)