Zvezdino prvo polufinale Kupa šampiona: Podvig generacije Rajka Mitića, Bore Kostića, Beare, Šekularca i Vladice Popovića pao u zaborav

FK Crvena zvezda je u svojoj bogatoj istoriji imala čak četiri polufinala Kupa evropskih šampiona, mada je samo jednom uspela da prođe dalje, onda kada je ovo takmičenje osvojila. Ali prvo polufinale danas retko ko pamti i pominje

Inauguralna sezona Kupa evropskih šampiona — do koje je došlo nakon što je Vulverhempton krajem 1954. godine pobedio tada svemoćni Honved pa ih arogantna engleska štampa proglasila prvacima sveta, što je iznerviralo ostatak Evrope koja je ukazala na činjenicu da je naš Partizan tukao isti taj Honved mesec dana ranije i da niko nije zbog toga Partizan proglasio prvakom sveta, posle čega je francuski list „L’Ekip“ pokrenuo realizaciju svoje stare zamisli o kontinentalnom kupu prvaka — bila je uspešna, čak i preko očekivanja.

Preporučujemo

U toj prvoj sezoni, zbog želje da se takmičenje od starta valjano isprofiliše i popularizuje, igrali su klubovi sa posebnim pozivnicama, a ne nužno prvaci svojih zemalja. Partizan je igrao iako nije bio prvak, ali je igrao odlično, prošao je u dvomeču FK Sporting Lisabon (prvi meč ikada u Kupu odnosno Ligi šampiona igrali su tada upravo naši crno-beli) pa je zamalo ispao u četvrtfinalu od Reala iz Madrida koji je te sezone započeo svoj niz od pet uzastopnih titula (Madriđani su pobedili 4-0 na stadionu „Santjago Bernabeu“, dok je Partizan na JNA slavio sa nedovoljnih 3-0).

Naredne sezone 1956—57, u drugom izdanju Kupa evropskih šampiona, FK Crvena zvezda otišao je korak dalje i stigao do polufinala, doduše uz dramatično više sreće pri žrebu od crno-belih. Zaboravljenog polufinala, koje danas pamte samo oni stariji, polufinala koje je u senci Barija i jednog slavnijeg, tragičnijeg i vremenski znatno bližeg polufinala. Ali, da krenemo redom.

Ne samo što je naš predstavnik u ovom elitnom takmičenju ponovo igrao na vrhunskom nivou, nego je i generalno ovo takmičenje postalo kompetitivnije jer je zbog uspešne prve sezone još nekoliko zemalja odlučilo da učestvuje. Među njima je na prvom mestu bila Engleska, ali uključile su se i Čehoslovačka, Turska, Bugarska, Rumunija i Luksemburg.

Interesantno je međutim to, što je Fudbalski savez Engleske prethodne sezone zabranio Čelsiju da igra KEŠ jer je smatrao da je to „skretanje pažnje“ sa onoga što je bitno (državno prvenstvo); zabrana je zapravo i dalje bila na snazi, ali se ovoga puta Mančester Junajted oglušio i, suprotno željama čelnika saveza, odlučio da igra (čime je postao prvi engleski klub u evrokupovima).

Kao prvak Španije igrao je FK Atletik Bilbao, dok je Real Madrid kao aktuelni prvak Evrope dobio pozivnicu za drugu sezonu nakon što je jedno mesto ostalo upražnjeno, budući da se okupirana Sarska oblast ujedinila sa Zapadnom Nemačkom (tokom prve sezone, oblast Sara je predstavljao FK Sarbriken). Tek posle će osvajač Kupa šampiona imati zagarantovano mesto u narednoj sezoni. Takođe, Honved ovoga puta nije propustio priliku da učestvuje i predstavljao je svoju Mađarsku, za razliku od prethodne godine kada su odbili pozivnicu pa je umesto njih igrao FK MTK (tada pod imenom FK Vereš Lobogo).

Krenulo se od pretkola, koje je jugoslovenski šampion preskočio. Tu dolazimo do još jedne zanimljivosti: prvaci jedne Španije (Atletik Bilbao), jedne Nemačke (Borusija Dortmund), Engleske (Mančester Junajted), Francuske (Nica), Portugalije (Porto), Belgije (Anderleht), Rumunije (Dinamo Bukurešt), Turske (Galatasaraj), Danske (Arhus), Poljske (Legija) i Čehoslovačke (Slovan), morali su da igraju kvalifikacije, dok je prvak Jugoslavije zajedno sa šampionima Italije (Fiorentina), Mađarske (Honved), Škotske (Rendžers), Bugarske (CSKA Sofija, tada CDNA Sofija), Austrije (Rapid) i Švajcarske (Grashopers), igrao direktno od osmine finala. Ali, ne zbog nekog koeficijenta, ako ste to na mislili, već zbog puke sreće pri žrebanju.

Pretkolo su prošli Borusija Dortmund (5-5 u dvomeču protiv FK Spora Luksemburg, 7-0 u majstorici), Dinamo Bukurešt (4-3 u dvomeču protiv Galate), Slovan Bratislava (4-2 protiv Legije, koja je tada nastupala pod imenom FK CVKS Varšava, odnosno „Centralni vojni sportski klub“), Mančester (12-0 protiv Anderlehta), Nica (6-2 protiv Arhusa) i Atletik Bilbao (5-3 protiv Porta).

Nijedan od tih klubova nije pri novom žrebanju dopao Crvenoj zvezdi, već holandski prvak Rapid JC iz Kerkradea, koji je takođe preskočio pretkolo i koji će se šest godina docnije ujediniti sa lokalnim FK Roda Sport i obrazovati FK Roda JC.

VIDEO: FK Crvena zvezda 3-1 FK CDNA Sofija (FK CSKA Sofija), četvrtfinale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1956—57.

Crveno-beli su bili ubedljivi u ukupnom skoru, iako su prvi meč u Holandiji dobili s tesnih 4-3. Zvezda je preko Bore Kostića povela već u četvrtom, da bi četiri minuta kasnije Rapid izjednačio golom Huberta Jansena. Ivan Toplak vratio je Beograđanima prednost u 42-om, a da bi Kostić povisio na 3-1 u 75-om. Samo tri minuta kasnije bilo je 3-2, nakon što je za domaće zabio Bišops. Holanđani su do izjednačenja došli u 81-om minutu autologom Lazara Tasića, ali su crveno-beli odmah nakon što su izveli loptu sa centra postavili preko Antuna Rudinskog konačnih 4-3 za goste. U revanšu odigranom pred mršavih 15.000 gledalaca na stadionu JNA bilo je 2-0 za domaće, a golove su postigli Toplak u 32-om te Kostić u 84-om minutu.

U ostalim mečevima tog prvog kola, Mančester Junajted je slavio u dvomeču protiv Borusije iz Dortmunda sa 3-2, CSKA Sofija sa 10-4 protiv Dinama iz Bukurešta, Grashopers i Fiorentina sa 2-1 protiv Slovana odnosno Norčepinga, dok je Atletik Bilbao pobedio 6-5 favorizovani Honved. To je bio jedan od najuticajnijih dvomeča u istoriji evropskog fudbala, ali ne zbog fudbala. Naime, nakon 3-2 za domaćine u Španiji, revanš se igrao na Hejselu i meč je završen 3-3.

Radi se o tome, što su igrači Honveda odbili da se nakon Bilbaoa vrate u svoju zemlju u kojoj je izbila antisovjetska revolucija što je dovelo do vojne intervencije snaga Varšavskog pakta koji je poslao tenkove na budimpeštanske ulice i okupirao Mađarsku. U preostala dva megdana, Nica je nakon majstorice izbacila Rendžers (3-3 nakon dve utakmice pa 3-1 u trećoj), dok je Real Madrid nakon majstorice izbacio FK Rapid Beč (5-5 nakon dve utakmice pa 2-0 u trećoj).

VIDEO: FK Crvena zvezda 0-1 FK Fiorentina, polufinale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1956—57.

Slučaj je hteo da u četvrtfinalu Crvena zvezda udari na sofijski CSKA, i da ih prođe ukupnim rezultatom 4-3. Bio je to uzbudljiv dvomeč. Prva utakmica igrala se u Beogradu, pred 33.000 zvezdaša koji su sada znatno bolje popunili stadion Jugoslovenske narodne armije. Zvezda je ponovo došla do ranog vođstva, preko Bore Kostića već u šestom minutu, a on je zabio i za 2-0 u 25-om, nakon čega je na 3-0 povisio Vladica Popović u 53-em. Taman kad su Bugari bili prežaljeni i otpisani, slavlje je Beograđanima pokvario Krum Janev koji je u 88-om postavio konačnih 3-1.

Revanš je bio dramatičan. Pred oko 50.000 gledalaca na stadionu „Vasil Levski“, domaćin je poveo golom Boškova iz penala u 22-om, ali je Zvezda izjednačila sedam minuta kasnije, takođe sa penala, preko Lazara Tasića. Šest minuta pre odlaska na odmor, Panajot Panajotov je vratio prednost bugarskom šampionu, ali do kraja utakmice mreže su mirovale. Da su kojim slučajem Bugari dali treći gol, igrala bi se majstorica, kao što su je u osmini finala igrali Real Madrid i bečki Rapid te Nica i Rendžers.

I ostala četvrtfinala bila su puna uzbuđenja. Bilbao je u prvom meču tukao Mančester sa 5-3, ali je na Old-Trafordu pukao sa 3-0 pa je Junajted otišao dalje ukupnim skorom 6-5. Fiorentina je Grashopers pobedila sa 3-1 na stadionu „Artemio Franki“, koji se tada zvao stadion „Komunale“, dok je u revanšu bilo 2-2. Real je bio jedini ubedljiv: Nicu je u Madridu pobedio 3-0, a zatim 3-2 u Francuskoj, što će reći ukupno 6-2.

VIDEO: FK Real Madrid 2-0 FK Fiorentina, finale Kupa evropskih šampiona u sezoni 1956—57.

Prvi meč polufinala Kupa šampiona te sezone igrao se na stadionu JNA dana 3. aprila 1957. godine (čitavih osam dana kasnije Real i Mančester su odigrali svoju prvu utakmicu, u kojoj je „kraljevski klub“ tukao „crvene đavole“ sa 3-1).

Zvezda je dočekala italijansku Fiorentinu, ali čak 40.000 okupljenih zvezdaša nije imalo nikakvog razloga za slavlje. Bilo je neizvesno do samog kraja, i već kada su svi mislili da će se na revanš u Firencu otputovati sa nulom, Maurilio Prini postigao je gol dva minuta pre poslednjeg sudijskog zvižduka. Presudna je bila povreda Toplaka koji se u protivničkom kaznenom prostoru sudario glavom sa jednim igračem Fiorentine, pa je Zvezda dobar deo meča igrala sa desetoricom (zamene su uvedene tek šezdesetih).

Zvezda je na noge „violi“ otputovala 18. aprila, ali 70.000 gledalaca na stadionu „Komunale“ nije videlo niti jedan jedini pogodak, što znači da je dalje otišao firentinski klub, a pridružio mu se Real koji je sa Junajtedom igrao 2-2 na Old-Trafordu (Madriđani su na poluvremenu vodili 2-0).

Finale se igralo na stadionu „Santjago Bernabeu“, što je već ranije bilo odlučeno, tako da je Real zapravo svoje drugo uzastopno finale igrao na domaćem terenu (prethodne godine igralo se na Parku prinčeva). Predvođeni Alfredom Di Stefanom, legendarnim Argentincem kojeg mnogi drže za najvećeg svih vremena, znali su tu prednost da iskoriste. Pobedili su 2-0, i to upravom golom Di Stefana sa bele tačke u 69-om minutu te Henta u 75-om (koji će deset godina kasnije igrati i finale protiv Partizana i biti kapiten), čime su u delirijum bacili 120.000 ljudi. Navijači Zvezde će na tu radost morati pričekaju.

(P. L.)