Bolna ispovest Stjepana Bobeka: Kako sam bežao od ustaša, šta mi je uradio čelnik Zvezde i kako me je izdao Partizan (VIDEO)

Imao je mnogo toga Bobek da kaže 1998. o svemu što se dešavalo od mladih do poznih dana

Legenda Partizana Stjepan Bobek imao je buran život i mladost, u vrtlogu rata, kada je fudbal predstavljao spas. Za nekadašnje TV Novosti, 1998. godine, pisao je o tome šta mu se sve dešavalo, a da danas to mnogi i ne znaju.

Preporučujemo

Iz pera Bobeka izašlo je to i kako je bio ogorčen zbog lošeg oproštaja koji mu je Partizan priredio, a ništa drugačije nije bilo ni u nacionalnom timu Jugoslavije.

- Od reprezentacije Jugoslavije sam se oprostio na bedan način u Beogradu 1956. godine, u utakmici koju smo izgubili od Mađara sa 3:1. Trneer me je ubacio u igru u poslednjih 15 minuta kada je meč već bio izgubljen. To je bio moj poslednji nastup u dresu reprezentacije za koju sam igrao već na prvoj utakmici u Pragu 1946. kada smo pobedili Čehoslovačku sa 2:0 - jadao se Bobek u maju 1998.

- I ne samo to, bio sam prvi igrač sa 25 mečeva u dresu reprezentacije, prvi sa 50 i 60 mečeva, a sa 38 golova sam i dalje najbolji strelac reprezentacije. A onda, dve godine kasnije, na isto tako bedan način sam se oprostio od Partizanovog dresa - nastavio je ispovest legendarni igrač crno-belih.

- Moj klub se poneo jako nekorektno i organizovao mi oproštaj na jednoj ligaškoj utakmici protiv nekog beznačajnog tima za koji se više i ne sećam kako se zvao, na polupraznom stadionu...

- A ja sam bio jedan od osnivača Partizana, legenda kluba, 468 zvaničnih utakmica, rekorder sa 403 gola... Te ljude koji su bili na odgovornim mestima u klubu treba da je stid.

- Eto, tako sam na jedan bedan način završio karijeru koja je kažu, bila među najblistavijim u jugoslovenskom fudbalu. A počelo je sa daleko više žara i nade.

Bobek je opisao kako se rodio u Zagrebu 1923. i da je imao tri brata i sestru, da se teško živelo i da su svuda bili jad i beda posle Prvog svetskog rata, ali da ga je nagon za fudbalom terao da po ceo dan juri za loptom, što mu je donelo spas.

- Kad je počeo onaj drugi rat imao sam 18 godina i moju generaciju su odvlačili u vojsku, jedne u domobrane, druge u ustaše. A mene je spasao fudbal.

- Počeo sam da igram sa još nepunih 13 godina, a poslednje tri godine pre rata sam igrao za Zagreb. Tu su me zapazili kao talentovanog i to mi je omogućilo da pređem u Ličanin. Kada je rat počeo, tu sam u klubu nailazio na ljude na važnim mestima, u svakoj upravi je sedeo domobran, ustaša, civil, nije važno, ali su mi omogućili da dođem u Ličanin i da ne idem u vojsku. Učio sam kao i neku školu, ali više onako, kao što je to bilo posle u Partizanu i ostalim većim klubovima. Vodio sam se da dolazim na predavanja, ali sam u stvari igrao fudbal.

Onda su Bobeku 1944. rekli da može da ostane u klubu ako hoće da obuče ustašku uniformu, Bobek je rekao da mora da razmisli.

- Tada je trener Građanskog, najvećeg hrvatskog tima, bio Martin Bukovi, veliko ime mađarskog i jugoslovenskog fudbala. Mi iz Ličanina smo trenirali na njihovom terenu i znali smo jedni druge. Tako sam ja ispričao da moram u vojsku, da je takva kritična situacija za Hrvatsku, da pozivaju sve ljude...

Bukovi je predložio da ga prebaci u Građanski, razgovarao je sa predsednikom kluba i prebacio ga 1944.

- Tu su me regrutovali u domobrane, išao sam svakih 15 dana po propusnicu... I ja, i Brozović, Glazer, Grubač... Sva velika imena ondašnjeg fudbala, svi smo obukli te domobranske uniforme, ali smo bili ovako... Samo smo se vodili kao domobrani i odlazili svakih 15 dana da uzmemo propusnice, a igrali smo za Građanski - navodi Bobek.

- Ali bio je, bogami, trenutak pred kraj rata, mesec ili dva, kada su nas zvali na front... Jer, bio je poslednji trenutak da se spašava hrvatska vojska. Pavelić je radio sve da mobiliše što više ljudi. A ja sa Vladimirom Firmom isto reprezentativcem, igrao je sa mnom, dogovorili smo se da dezertiramo, odnosno da nas ne pronađu. Tako smo jednog dana spavali na jednom mestu, a drugog na drugom... Nisu nikako uspeli da nam uđu u trag. I tako sam se izvukao.

Kada se rat završio, kapetan Marijan Matančić, poznati internacionalni sudija, obratio se Bobeku. Bio je komesar u vojsci posle rata i Titovog dolaska na vlast.

- Pošto je znao da sam bio korektan za vreme rata i da sam bio poznato fudbalsko ime, rekao mi je: Ja ću da te mobilišem da budeš Titov vojnik i da formiraš jedan armijski fudbalski klub. I tako smo napravili jedan jako dobar vojni tim u kom je bilo mnogo bivših domobrana, mobilisanih posle rata u vojsku, u KNOJ. Putovali smo po zemlji i igrali, tako sam prvi put došao u Beograd.

Usledilo je prvo prvenstvo Jugoslavije 1945. i učestvovale su reprezentacije Hrvatske, Srbije, Vojvodine, Makedonije, Kosova i JNA, a tada su prema Bobekovim rečima pozvali sve vojne fudbalere u Beograd i Dom garde. Formiran je armijski tim koji je dospeo u finale i izgubio od Srbije sa 1:0.

- Posle te utakmice došao mi je major Mađarić, Varaždinac, rekao je da je namera Generalštaba i armije da se formira klub poput onih u Sovjetskom savezu i pitao me je da li bih došao u Beograd i igram za klub koji bi se zvao Partizan.

- A ja kažem - Znate šta, ja sam vojnik, služim vojsku u Zagrebu. Ako me Generalštab pozove i dobijem prekomandu, dolazim.

Ispostavilo se da je Bobek tri puta dobio telegram Generalštaba, nadao se da će se tim sastaviti i bez njega, ali to nije dočekao.

- Nije mi bilo lako, plakao sam, jer sam rođeni Zagrepčanin i nisam bio u svetu, nisam znao kakav je život van svoje kuće... Uzeo sam kofer i u vojničkoj uniformi stigao u Beograd. Javio sam se nekom kapetanu Žikici Jovanoviću, koji me je uputio u Dom armije. Od tog dana sam postao građanin Beograda. Uklopio sam se, upoznao buduću ženu Olgu Janković, ćerku bivšeg generala Radivoja Jankovića, koji je potpisao kapitulaciju Jugoslavije... I eto, do današnjeg dana sam ovde, imam dve ćerke, obe u Americi.

Bobek je prvo živeo godinu dana u Domu, pa je dobio garsonjeru u Dositejevoj. Nekoliko najboljih igrača postavljeno je za vojne službenike kako bi imali prihode, a niko nije mogao da ode u drugi klub.

- Bez obzira što smo u inostranstvu proneli slavu jugoslovenskog fudbala, jer našu generaciju su u svetu prozvali "Evropski Brazilci", niko od nas nije dobijao nikakve pare za to. Mi smo igrali za Tita i Jugoslaviju. To je bilo tako. Bili smo finalisti dve Olimpijade i ne sećam se da smo išta dobili. Ko je u svemu tome imao najviše koristi - zapitao se Bobek.

SRAMOTA ZBOG 200 MARAKA

Bobek je opisao i jednu aferu zbog koje je poželeo da ode zauvek iz zemlje.

- Zebec, Boba Mihajlović, Herceg, ja i još poneko, kupili smo pre odlaska na jednu utakmicu u inostranstvo po 100-200 maraka, ovde u hotelu. Da imamo da si kupimo nešto kad stignemo, za žene, devojke...

A onda je taj čovek uhapšen i on je rekao da je prodao devize Zebecu, Bobeku, Čajkovskom... I zamislite, organizuju nama javno suđenje u MAsarikovoj, puna sudnica... Ma, jedna neviđena sramota.

Želeo sam tada da ostavim fudbal i Jugoslaviju, da ne čujem više za one koji su provocirali celu ovu stvar. Politika je tada opširno o tome pisala jer je glavni urednik bio čovek iz Zvezde, pa je želeo da nas tako kompromituje i pomogne svom klubu. Razmišljao sam, koji su to bednici i jadnici, koji su to dozvolili, čak i odgovorni ljudi iz Partizana, da nas javno blate, da onaj sudija kaže: Bobek je osuđen na sedam meseci zatvora zbog toga i toga. Zbog 200 maraka!

- Ja sam već mislio u sebi: Sedam meseci u zatvoru zbog 200 maraka, a milione maraka sam odbio da bih ostao patriota u ovoj zemlji. Jeb.. ti Boga! Pa ipak, kada bih mogao proživeo bih život ponovo ovako.

VIDEO - Stojković: Protiv Bešiktaša je sve moguće

(Yugopapir.com)