Zašto su klinci osvojili planetu, a Orlovi dresove Brazila? Kovač svetskog zlata sa Novog Zelanda otkrio suštinsku razliku i problem našeg fudbala!

U fudbalu sitnice prave ogromnu razliku. A mi to nikako da naučimo...

Gde smo pogrešili, šta smo propustili, zbog čega neki novi klinci nisu stupili na scenu? Srbija se na Mundijalu nije proslavila, iako je mogla više. Opet smo se pomirili sa sitnicama i samim učešćem, iako smo pre samo tri godine bili svetski prvaci u omladinskoj konkurenciji. Deo odgovora na ta pitanja dao je Milan Kosanović, nekada važan član stručnog štaba Veljka Paunovića, sada asistent Vladana Milojevića u Crvenoj zvezdi.

Kosanović je fanatik kada je u pitanju rad sa mladim igračima, mnoge je izveo na veliku scenu i trasirao im put ka seniorskom fudbalu, ali to je samo delić onoga što je radio sa Paunovićem ili Milojevićem.

Preporučujemo

Naravno da niko nije očekivao svetsko zlato u Rusiji samo zato što smo bili svetski prvaci u mlađim kategorijama, ali je zaboleo pomirljiv ton sa ispadanjem iz grupe i prosečnošću, bole padovi koncentracije pred finiš meča protiv Švajcarske, činjenica da u poslednjih 20 godina Srbija pravi samo štopere i defanzivce, dok se mučimo da stvorimo one koji tresu mreže, dele asistencije i konačno pune tribine.

Takođe, u Srbiji je izgleda sramota obratiti se psihologu ili zatražiti pomoć, iako se u svetu ova usluga nemerljivo ceni. Tu dolazimo do jedne stavke rada sa Paunovićem, koji je znao da okupi ekipu u zajedničkoj molitvi pred meč, gde zapravo čak i nije važno koliki je ko vernik, već koliko će se poistovetiti sa ekipom u tom zajedničkom ritualu jedinstva.

- Sa Veljkom kada sam počeo da radim, odmah sam video psihološki pristup deci, dugo sam radio sa njima… Radio sam i sa prvim timom, pa se vratio na decu, ali sam kod Veljka video jedan poseban nivo psihologije i razgovora sa igračem, veštinu i nauku koja je često ovde zapostavljena - počeo je Kosanović u razgovoru za Telegraf da evocira uspomene.

- A to se često vidi na vrhunskim takmičenjima. Tu se pravi razlika. U domaćem takmičenju to možda nije toliko neophodno, ali kada vidite ovo, shvatite da je nešto posebno. Tu su igrači počeli da mu veruju. Znate kako, igrači u Srbiji su pod uticajem mnogo interesnih grupa – menadžer, roditelji, treneri, oni mnoge stvari ne mogu da sublimiraju, to je veoma teško kada vam pune glavu sa pet strana, a nemate mogućnost i iskustvo da sve to apsorbujete. Dolazite do momenta – koja je prava odluka, šta da činim?

Tu je važnu ulogu doduše igrala i distanca Srbije u odnosu na Novi Zeland od skoro 18.000 kilometara.

- Vrlo je bitno što smo tamo bili zatvoreni, daleko, pre toga smo imali evropsko takmičenje u Mađarskoj kog se ljudi jako retko sećaju. To je bio prvi naš korak, u polufinalu smo izgubili na penale od Portugala. Ljudi su to brzo zaboravili, šta nam se desilo. Odemo bez dva igrača, nismo računali na najbolje, ali su svi pratili jer smo bili blizu.

Malo kasnije, na Novom Zelandu baza verujućih u uspeh je bila mala.

- Na Zelandu nismo imali nikog osim direktora Mrkele, Save Miloševića i Lakovića, dva tri čoveka iz Srbije, nije bilo medija jer nije niko očekivao veliki rezultat. Sećam se prve utakmice protiv Urugvaja, kakve sam poruke dobijao posle meča. To je bila naša najbolja utakmica, najraznovrsnija u formaciji 3-5-2, najviše šansi smo stvorili, poseda i svega, nismo pobedili i bilo je ono “ma da, vratiće se oni brže nego što su otišli”.  Na kraju je bilo “a znali smo mi”.

Da ne bi i igrači upali u zamku dobrog, starog srpskog mentaliteta, pobrinuo se stručni štab. Na način kakav nismo do sada viđali u seniorskom timu ni u tragovima.

- Mi smo ovde imali jednog važnog čoveka, Vladu Borkovića, koji je radio psihološki specijalizovani aspekt na preozbiljnom nivou. Radi za FIFA, a nama je doneo neprocenjivo. A mi bežimo ovde od tih stvari. Šta će ti pomoćnici, asistenti, kad ti sve možeš sam? Ovde su štabovi svedeni na minimum, jedan čovek i još jedan. Samo da bi se smanjilo, a ne znaju šta znači kad svako obavi svoj deo posla koliko to posle imaš benefita. Da li treba da bude više ljudi u štabu ili u administraciji - zapitao se Kosanović.

- To je nešto što je Paunović doneo iz Španije i velikih klubova gde je igrao fudbal. Ne možeš reći da je Siti spremniji od Liverpula, ali psihološki aspekt i momenat kako si spremio ekipu, kako si uklopio 10 umetnika u Realu, kako te sujete pomiriš, igrače koji ne pričaju… E tu smo mi najtanji i bežimo od napretka i novih saznanja. A nećemo da čujemo nove priče, samo se držimo nekog komfora.

Dolazimo sa istog podneblja na kom je Hrvatska, koja očigledno ima više toga da pruži na ofanzivnom aspektu, uigranosti i zajedništvu.

- Ne mogu da čitam o hrvatskim fudbalerima, kao to je mentalitet, bore se za sebe. Čekajte, zar se košarkaši i vaterpolisti ne bore za naciju? U fudbalu odlučuje KVA-LI-TET. Da ne nabrajam, za Hrvate igraju igrači iz naj svetskih klubova, Real i Barsa u veznom redu. Neću da nabrajam broj titula i pehara koje su osvajali hrvatski igrači i broj naših. Imamo i nekoliko igrača koji su se borili za opstanak.

- Kvalitet pravi razliku, lažna je priča da Hrvati više vole svoju naciju koja pije ovde vodu. Ja sam bio na Novom Zelandu i znam koliko svi ti momci vole svoju zemlju, i doneli su joj veliku radost. Šta, hrvatski košarkaši ne vole svoju naciju pa gube od nas? Postoje kvalitet, homogenost i timski rad.

Zanimljiva je i sličnost između uspeha naših Orlića i Hrvatske na Mundijalu. Oba tima su se kroz nokaut fazu pokazala karakterno vrhunski kroz neizvesnosti, produžetke ili penale. Ipak, jedna stavka ovog poređenja nervira Zvezdinog stručnjaka.

- Kada nama Zeland hoće da ospore, kažu „igrali ste na penale i produžetke“. Pa čekaj, i Hrvati su sada. Upravo je poenta u tome da si ti sve to izdržao, to je taj mentalni aspekt kada niko neće da izađe iz igre. Pa onda pričamo „ima lovu, voli splavove“. Pa i ovi imaju lovu i vole splavove, dovode muzičare iz Srbije u Hrvatsku, a mi uvek nađemo neki najgluplji razlog.

- Ja tvrdim da sad moramo da napravimo ozbiljan kvalitet jer ti momci sa Novog Zelanda moraju da se iskoriste. Belgija je iskoristila '92 godište, koje je sada napravila sada bum. Naravno, neće moći svi da budu deo toga, nisu ni svi Čileanci uspeli, 7-8 ih je, bilo je i prosečnih igrača jer je to period razvoja. Ali baza postoji.

Hoće li tako nešto biti moguće ako već godinama izbacujemo samo štopere i defanzivne vezne igrače? Ovde samo jedna stvar mora da se promeni - hrabrost trenera da u radu sa mlađima stvaraju igrače, a ne instant rezultate.

- Pogledajte samo vezni red Hrvatske, napad, stalno pričam o trenerskom nivou. Ovde ćete najlakše da se odbranite sa 9 igrača i kažete „igrao sam konkurento utakmicu“. Ponosan sam što sam iza sebe imao jednog Miću Ivanića, Sergeja, Mijata, Kosovića, naravno druge poput Melega, jer Srbiji fale vezni i napadači. Sada kad na klupskom nivou treba da dovedeš špica, svi vičemo "kojeg ćemo stranca". Ne možemo domaćeg, zato mi je krivo što Luka Jović nije ostao da da sada 30 golova. Nemamo strpljenja.

Klinci su 2015. izlazili na megdan Brazilu sa željom da sruše najfudbalskiju zemlju sveta, naši fudbaleri su posle duela sa njima u Rusiji priznali da su izašli sa željom da što skuplje prodaju svoju kožu, da časno ispadnu. Da li je tako nešto bilo zamislivo vama kada ste gradili onaj tim?

- Komentarisao bih samo Zeland jer sam tamo bio na licu mesta, ne znam da li je iko tamo menjao dres jer su svi držali do sebe. Ne ideš ti tamo da uzmeš dres od nekog, nego da se boriš i igraš. Dres možeš da kupiš sutra. Te priče o uspomenama, to je uspomena ako pobediš, meni nije drag dres ako izgubim.

Tu je napravljena i mala digresija, jer se Kosanović setio veoma upečatljivog momenta sa Zvezdine utakmice protiv Arsenala.

Crveno-beli su tada konačno uspeli da u Evropi odigraju protiv vrhunske ekipe iz Top 5 liga, i to na ravnopravnom nivou, ali je jedna boljka ostala.

- Sve ovo sam i rekao igračima kada su ušli u svlačionicu Arsenala i tražili dresove. To je dokaz si niži i manji a to ne smeš da pokažeš. Ti možeš da razmeniš dres na terenu, ali kad dođeš i tražiš od njih, oni smatraju da tebi sad čine uslugu, a ti treba da stigneš na taj nivo da tebi traže dres. Kad pobediš i onda uzmeš dres, to je kao da nosiš štit i koplje kao trofeje. Kad im kažeš sve ovo, odgovore „daj, čime se sad bavi ovaj“.  A to je vrlo bitna stvar, postoji čitava nauka od pravljenja pobedničkog mentaliteta, stava da niko nije bolji od tebe. 

Kako je sa Milojevićem radio na Zvezdinom mentalitetu, evropskom usponu, transferu Nemanje Radonjića iz talentovanog mangupa u profesionalca, i još mnogo toga, možete pročitati u opširnijem intervjuu sa Kosanovićem u utorak na našem portalu.

VIDEO - Slavlje ispred severa, fudbaleri Zvezde tradicionalno sa navijačima obeležili drugu pobedu u sezoni

(B. Vinulović)