Momčad, vratar i nogomet: Mislimo da su ovo hrvatske reči, a ne znamo da su nekada bile naše

Iznenadiće vas fudbalska terminologija koja je tokom međuratnog perioda u Kraljevini Jugoslaviji korišćena u srpskoj štampi, toj večitoj riznici ondašnjeg i sadašnjeg našeg govornog jezika

Od raspada SFR Jugoslavije i izbijanja Rata u Hrvatskoj pa naovamo, na prostoru Republike Srbije nesvesno deluju sile koje uništavaju srpski jezik lovom na takozvane hrvatske reči. One uništavaju srpski jezik zato što ga sakate i osiromašuju: ljudi se plaše da izgovore srpsku reč da nekome ona ne bi zazvučala „hrvatski“.

Preporučujemo

Da li je to stav većine ljudi ili samo glasne manjine, nije toliko važno koliko su važne posledice toga: čak i u komentarima na našem portalu upotreba srpske reči „stoleće“ zna da izazove salvu negodujućih komentara, da ne govorimo o upotrebi čisto srpske fraze „zabio gol“, samo zato što nekome to zvuči „onako kako ne treba“.

Reči kao što su „momčad“ za ekipu, ili „vratar“ za golmana danas nam nisu ni na radaru, ali ako pogledamo srpsku međuratnu štampu, onu iz perioda Kraljevine Jugoslavije, videćemo nešto posve drugo.

Izabrali smo primere iz jednog teksta koji je beogradski dnevnik „Vreme“ objavio na 8. strani izdanja od 16. jula 1930. godine, ali samo zato što je u pitanju izveštaj sa prvog meča Jugoslavije na Svetskim prvenstvima, one velike mundijalske pobede nad favorizovanim Brazilom koju smo ostvarili dva dana ranije u Montevideu; ali generalno je isto u svakom tekstu, i mogli smo nasumice izabrati bilo koji drugi. Da vam prenosimo čitav izveštaj sa te utakmice bepostrebno je iz perspektive ove današnje priče, tako da ćemo se koncentrisati samo na njegove delove koji se tiču našeg ondašnjeg fudbalskog vokabulara.

Tako njihov dopisnik iz Montevidea javlja, da „naša momčad izlazi u plavim dresovima sa našim grbom“ dok „brazilijanska izlazi sa svojim zelenim i belim grbom, u čijem se krugu nalazi sunce i zvezde“. Na stranu što će se ovo dopasti onima koji zagovaraju povratak fudbalske reprezentacije na tradicionalne plave dresove, ovde vidimo da smo za „tim“ ili „ekipu“, umesto tih engleskih i francuskih reči, nekada koristili srpsku: „momčad“. Momak je, napokon, srpska reč, a grupa momaka je momčad.

Dan kasnije, „Vreme“ prenosi kolumnu našeg najstarijeg „futbaliste“ inženjera Danila Stojanovića zvanog Čika Dača (da, to je ONAJ Čika Dača), koji za „ekipu“ koristi i reč „četa“, što je takođe simpatično.

Ovde bismo mogli napomenuti i to, da smo nekada za prvu ligu govorili „prvi razred“, da je reč „nogomet“ korišćena paralelno sa „futbalom“ („Zbor nogometnih sudija održaće večeras u 7 časova redovnu sednicu uprave. Umoljavaju se članovi da neizostavno prisustvuju večerašnjoj sednici“, piše „Vreme“ na dan 18. jula te godine), da smo pored reči „polufinale“ govorili i „semifinale“.

Da li smo defanzivce umesto te tuđice nazivali po srpski „braničima“ nismo uspeli da ustanovimo jer se u svim izveštajima govori o konkretnim pozicijama igrača na terenu (bekovi, halfovi i tako dalje) ali nije nemoguće i verovatno je to bilo u govornom jeziku. Nakon Drugog svetskog rata dugo smo koristili i reč „navala“ za napad, paralelno sa tom koja je danas uobičajena; „navala“ je nažalost postala folklorna retkost, ali je moguće spasiti je.

„Najzad, u sred bučnog navijanja publike za Braziliju (publika se drži uopšte prema Evropljanima prilično neprijatno) u 23 minuti jedan prekrasan prodor B. Marjanović—Tirnanić, zatim sekantan put Tirnanića prema golu, okretan dribling levog beka i sa 12 metara nisko pucana lopta Tirketova otsela u jednom uglu, prošavši ispod palog vratara. Gol je bio neodbranjiv, 1:0 za Jugoslaviju.“

Iz ovoga vidimo da smo gol i tada nazivali golom, premda verovatno ima slučajeva da se govorilo i „vrata“ pošto smo golmana definitivno nazivali vratarom. „Gol“ je ipak među Srbima više korišćen, i za sam objekat i za pogodak (u daljem tekstu se recimo kaže: „nekoliko njegovih karakterističnih trikova pred samim golom“). Takođe, iz prethodno citiranog dela izveštaja se vidi i da nam je „minut“ nekada bio u ženskom rodu, kao što je danas u Bosni i Hrvatskoj — „minuta“.

Ali, da poenta cele priče bude još jača, u istom tekstu se može videti i da je korišćena reč „golman“, paralelno i ravnopravno sa „vratarom“. Šta na to govori? Da je srpski jezik bogat i svojim rečima i tuđicama i da ne treba da se sakati. Ne kažemo mi da sada treba da se pređe sa tima na momčad i sa golmana na vratara, već da ljudi koji opsesivno, zbog opterećenosti Hrvatima, vrše progon takozvanih hrvatskih reči iz srpskog, treba već jednom da prestanu da uništavaju, sakate i osiromašuju sopstveni jezik.

„Povezane linije odmah su donele ploda. Napad radi sjajno, blagodareći upotrebljivim i precizno pucanim forovima halfova“. Ovde je umesto reči „zahvaljući“ upotrebljena reč „blagodareći“; nema veze sa fudbalskom terminologijom ali ima sa spasom raznovrsnog srpskog jezika.

Ponekad, umesto da kažemo da je „Srbija osvojila još jedno vaterpolsko zlato zahvaljući borbenosti igrača i geniju selektora Savića“ mogli bismo reći da je „Srbija osvojila još jedno vaterpolsko zlato blagodareći borbenosti igrača i geniju selektora Savića“. Recimo. Barem ponekad. Da bi nam sutra potomstvo blagodarilo.

(O. Š.)