FOTO-UBOD: Dok čekamo da Putin naredi juriš na Saudijsku Arabiju, setimo se sovjetskog tima koji je gledao njegov otac

U poređenju sa rezultatima koje tokom protekle dve i po decenije ostvaruje ruska fudbalska reprezentacija, ona prethodna sovjetska, slobodno se može reći, bila je svetska velesila, iako je objektivno bila daleko od toga, sa jednom titulom evropskog prvaka iz 1960. Ovo je kratka priča o njenim počecima

Neposredno nakon Oktobarske revolucije, na prostoru bivše Ruske imperije uspostavljene su četiri sovjetske socijalističke republike: Ruska, Transkavkaska, Ukrajinska i Beloruska. Tehnički, pravno, one su bile nezavisne države, premda međunarodno nepriznate; faktički, međutim, one su bile sateliti Ruske Sovjetske Federativne Socijalističke Republike, koja je bila najveća i najmoćnija (a koja će kasnije biti razbijena na više etničkih republika na prostoru Azije).

Preporučujemo

28. decembra 1922. godine opunomoćene delegacije svih republika stvorile su Savez Sovjetskih Socijalističkih Republika, ali su svoj prvi fudbalski meč „Sovjetskih XI“ igrali tri meseca ranije, protiv fudbalskog tima Sportske federacije finskih radnika, koja je bila na turneji po Rusiji. Sovjetskih XI (a zapravo „ruskih jedanaest“) slavili su 4-1 u Petrogradu (Lenjingrad je postao tek januara 1924), u prvom ikada međunarodnom sportskom kontaktu nakon revolucije. Maja 1923. Sovjetskih XI je tuklo ovaj finski tim sa 5-0 u gostima, da bi reprezentacija Ruske SFSR svoj prvi meč protiv nekog nacionalnog tima igrala avgusta te godine, kada su nadvladali Švedsku u Stokholmu rezultatom 2-1.

Međutim, prvi ikada formalno priznati međunarodni meč fudbalske reprezentacije Sovjetskog Saveza odigrao se tek godinu dana kasnije, kada je pobeđena Turska sa 3-0 na domaćem terenu. SSSR i Kemal-pašina sekularna republika bili su u izvrsnim odnosima dvadesetih i tridesetih godina, pa ne čudi što su još nekoliko puta u tom periodu igrali neslužbene prijateljske mečeve (priložena fotografija je iz 1927, kada je Putinov otac imao 16 godina; on je rođen u Petrogradu, ali se porodica njegova rano preselila u Tversku oblast, „trbuhom za kruhom“; već oženjen se vratio u Lenjingrad 1932. pa je vrlo moguće da je gledao neki od tih duela).

VIDEO: Jugoslavija 3-1 SSSR, ponovljeni meč osmine finala na XV Letnjim olimpijskim igrama u Helsinkiju 1952. godine

No, ta su dva susreta sa Turcima 1924. godine (igrao se i revanš u Ankari) bila jedina zvanična dva meča sovjetskog tima sve do Letnjih olimpijskih igara koje su se 1952. održale u Helsinkiju. U pretkolu Sovjeti su tukli Bugarsku 2-1, i onda u osmini finala naleteli na Jugoslaviju. Meč decenije! Igrao se nekoliko godina nakon krize sa Informbiroom, kada su odnosi nas i njih bili toliko zategnuti da smo neprestano bili na ivici strane invazije.

To se prenelo na teren. Tito našima a Staljin svojima, poslali su telegrame u kojima su im objasnili važnost utakmice. Jugoslavija je vodila 5-1, ali su Sovjeti na jedvite jade, koristeći se našim padom koncentracije u poslednjih petnaestak minuta, izvojevali konačnih 5-5. Igrao se ponovoljeni meč, i mi smo pobedili sa 3-1. Kakvo slavlje u Beogradu, Zagrebu, Sarajevu, Ljubljani, Titogradu i Skoplju! Kakva tuga i žalost u Moskvi, Kijevu i Minsku!

I ne samo tuga: kakav je bio taj totalitarni sistem Staljinov, najbolje se vidi po sudbini koja je zadesila FK CDSA, odnosno CSKA, koji je dao praktično čitav nacionalni tim: naređenjem br. 793 od 18. avgusta 1952. godine tim je rasformiran, njihovi bodovi u prvenstvu anulirani, a igrači raspoređeni u druge sredine. Selektor Boris Arkadijev čak je morao da se odrekne zvanja „mastera sporta SSSR-a“. Tek kada je Staljin umro, rad FK CDSA je mogao da se vrati u normalu.

VIDEO: Dejan Stanković sa tugom govorio o meču koji je Srbija 2010. igrala protiv Australije

(O. Š.)