Bizarni uzrok najvećeg rivalstva u engleskom fudbalu: Liverpulovi „radnici“ protiv „glamova“ Mančester-Junajteda

Suparništvo između dve najveće institucije engleskog klupskog fudbala duboke su, i povezane su sa istorijskim suparništvom između dva geografski bliska grada, ali mržnja koja postoji danas nastala je tek krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih, kada je Junajted bio prosečna ekipa a Liverpul gospodar sveta

Rivalstvo između Liverpula i Mančester-Junajteda sliči Tridesetogodišnjem ratu: 1648. godine kada su taj sukob privodili kraju, niko više nije mogao da se seti zbog čega su uopšte i počeli da ratuju. Iz današnje perspektive, sportska sukobljenost između dve najveće institucije engleskog fudbala, jedne sa Enfilda a druge sa Old-Traforda, ima logično i očigledno objašnjenje: radi se o dva najtrofejnija kluba u toj zemlji. Zašto bi uopšte pričali o uzroku rivalstva, kad je on jasan kao dan?

Stvari, međutim, nisu takve kakvima se čine. Eskalacija „neprijateljstva“ je počela davno pre Junajtedovih uspeha pod palicom sera Aleksa Fergusona, zbog kojih taj klub danas u percepciji ljudi ima ovaj položaj: onda kada se suparništvo zahuktalo, Junajted je bio daleko od ovoga što je sada, bio je u dubokoj senci Liverpula, nije bio trofejniji čak ni od Arsenala, Evertona i Aston Vile, a kamoli od, u tom trenutku, četvorostrukog šampiona Evrope sa Merzisajda.

Naime, 1992. godine, Junajted je imao svega sedam titula šampiona Engleske; Liverpul je posedovao suverenih 18, Arsenal 10, Everton 9, a Aston Vila 7 kao i Junajted, ali sa Kupom šampiona iz 1982. koji je vremenski bio znatno bliži od onog koji su 1968. osvojili „crveni đavoli“.

Postoji nekoliko važnih faktora koji su doveli do rivalstva između FK Liverpul i FK Mančester Junajted, a praktično nijedan nema veze s fudbalom. Prvo, dva grada su neverovano blizu jedan drugog jer ih deli svega 56 kilometara, što je samo po sebi više nego dovoljno.

Drugo, postoji istorijsko, ekonomsko rivalstvo između ove dve metropole: Mančester je u XVIII veku bio veći i značajniji, ali je Liverpul krajem tog stoleća postao najvažnija luka, presudna za razvoj severnjačkih pamučana (odnosno, fabrika pamuka), i sve do duboko u XX vek nazivan je „drugim gradom Britanske imperije“ (posle Londona).

Gradnja plovnog Mančesterskog kanala krajem XIX veka kojim je ovaj grad spojen s morem, čemu su se protivili liverpulski političari, unela je zlu krv. Tenzija između liverpulskih dokera i mančesterskih radnika počela je da se razbuktava 1894. kada je kanal dovršen: tri meseca kasnije FK Liverpul porazio je u plejofu mančesterski FK Njuton Hit i izbacio ga u Drugu diviziju. A Njuton Hit nije ništa drugo nego Mančester Junajted: klub je 1902. bankrotirao pa našao nove investitore koji su mu promenili ime. Danas se na grbu oba velika mančesterska fudbalska kluba nalazi stilizovani brod koji simbolizuje Mančesterski kanal koji je promenio sudbinu grada, jer se nakon Drugog svetskog rata situacija potpuno obrnula: Mančester je postao bogatiji i razvijeniji, a Liverpul je upao u krizu.

Interesantno je to, što je već od samog početka počeo da se javlja izvestan obrazac: kada je Liverpul bio jak, Mančester Junajted je bio slab, a kada je Junajted bio jak, Liverpul je bio slab. To je počelo već u prvoj deceniji XX veka: Liverpul je uzeo titule 1901. pa 1906, kada se Junajted vratio u Prvu diviziju; dve sezone kasnije, Liverpul je bio na sredini tabele a Junajted je bio šampion. Kada je fudbal ponovo počeo da se igra nakon Prvog svetskog rata, Liverpul je uzeo dve vezane titule a Junajted je ispao u drugu ligu.

Do Drugog svetskog rata, nijedan klub nije ništa više osvojio, a „crveni đavoli“ su čak tri puta bili u nižem rangu. Posle rata, Liverpul uzima novu titulu 1947. godine ali se onda uloge ponovo menjaju: „crveni“ 1954. ispadaju u Drugu diviziju (nakon 50 sezona zaredom u Prvoj) dok se „đavoli“ napokon stabilizuju pod palicom Mata Bezbija i uzimaju FA-kup 1948. pa tri titule prvaka i Čeriti-šildsa pedesetih godina. Liverpul za to vreme tavori u nižem rangu, i tavoriće sve dok uprava ne bude šutnula Fila Tejlora 1. decembra 1959. godine i na klupu postavila Bila Šenklija, do tada menadžera Hadersfilda.

Anegdota iz tog perioda lepo ilustruje ondašnji položaj dva velikana engleskog klupskog fudbala. Naime, predsednik Liverpula Tom Vilijams pitao je Šenklija: „Da li biste želeli da vodite najbolji klub u zemlji?“ na šta mu je Šenkli odgovorio: „Zašto? Da se to Mat Bezbi možda ne pakuje?“ Ipak, prihvatio je ponudu zbog potencijala koji je video u Liverpulu i zbog nedostatka ambicije u Hadersfildu. Šenkli je došao, otpustio 24 igrača, a ostavu za kopačke pretvorio u sobu u kojoj je sa trenerima mogao da raspravlja o strategiji i taktici: tako je sa Bobom Pejzlijem, Džoom Faganom i Rojbenom Benetom krenuo da gradi novi tim.

Trebale su mu dve pune sezone da „crvene“ vrati u Prvu diviziju, kada su se dva kluba po prvi i poslednji put put našla u direktnom dvoboju: Liverpul je osvojio naslov prvaka 1964, Mančester 1965, Liverpul 1966, Mančester 1967, da bi naredne godine uzeo i prvi engleski Kup šampiona. Ovo se praktično nikada više nije ponovilo, ovaj stepen suparništva na terenu.

Nakon toga, Liverpul je nastavio svoj uspon pod Šenklijevim naslednikom Pejzlijem, koji će dovesti do četiri titule evropskog i 11 engleskog prvaka, tri Kupa UEFA, tri Superkupa Evrope i 19 domaćih kupova. Za Junajted, pak, počeo je dramatičan pad koji je kulminirao ispadanjem u Drugu diviziju 1974. Brzo su se vratili, ali osim nekoliko kupova ništa nisu osvajali tokom sedamdesetih i osamdesetih godina. Prelomni momenat se odigrao 6. novembra 1986, kada je, nakon što je postalo jasno da će se klub boriti za opstanak u elitnom rangu, otpušten Ron Etkinson a doveden Aleks Ferguson (nepotrebno je objašnjavati zbog čega je momenat preloman).

Ipak, već krajem sedamdesetih i početkom osamdesetih nešto se desilo sa klubom, što nije imalo mnogo veze s fudbalom, a što je zapravo stvorilo ovo savremeno rivalstvo između dva kluba, i mržnju koja postoji: naime, Junajted je razvio glamurozni imidž ali nije imao terenske uspehe da ga isprati, dok su navijači Liverpula smatrali da su igrači „crvenih đavola“ miljenici medija kojima se posvećuje preterana pažnja, što je izazivalo bes i frustraciju.

Dominantni utisak u samom Liverpulu je tada bio, kaže fudbalski sociolog Džon Vilijams, da su veliki uspesi profesionalnih i „radnikolikih“ (onih koji liče na radnike) momaka sa Enfilda uvek nekako u senci zvezda sa Old-Traforda. Zato su ih na Merzisajdu posprdno zvali „glamovi“, a spuštanje tih „medijskih starova“ na njihovo mesto u direktnim okršajima počelo je da dobija na posebnoj snazi i draži.

„Ne mogu da podnesem Liverpul“, rekao je jednom prilikom devedesetih godina Gari Nevil. „Ne mogu da podnesem ljude, ne mogu da podnesem ništa što ima veze s njima.“

Mančester se istinski vratio u sezoni 1992—93, kada je osvojio titulu nakon 26 godina dugog posta, baš u vreme kada je Liverpul počeo da se slama: sada je već prošlo 28 godina od poslednje titule engleskog prvaka koja je stigla na Enfild, dok je na Old Traford u međuvremenu došlo 13 najvažnijih pehara čime su prestigli rivale po broju naslova državnog prvaka. Oni sada imaju 20, a „crveni“ su i dalje na 18: na istom onom broju do kojeg su došli u sezoni 1989—90.

(O. Š.)