Engleske fudbalske anegdote zbog kojih Premijer-liga ima posebno mesto u našim srcima

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, Pol Gaskojn je igrao za Totenhem. Tokom jednog treninga lopta je preletela ogradu, a popularni Gaza je rekao: „Ne brinite, ja ću da je dohvatim“. Preskočio ju je i do kraja dana ga niko više nije video. Sutradan, nekih 24 sata nakon tog događaja, Gaskojn je preskočio ogradu sa druge strane i vratio se na teren, skupa sa loptom, pa mrtav ’ladan rekao: „Evo je!“

Fudbal je savremena religija, mnogo je puta rečeno i ponovljeno, ali to nije puka fraza, što zna svako ko tu igru istinski drži blizu srca. Zato, reći da se fudbal voli, nije u potpunosti adekvatno: fudbal se obožava. A obožava se zbog lepote, uzbuđenja i oduševljenja koje izaziva dok utakmica traje, ali i zbog onoga što se dešava van terena.

Anegdote su iz te vanterenske kategorije verovatno najvažnije, zato što su zabavne, zato što su lične, zato što kod zaljubljenika u igru stvaraju utisak neposredne povezanosti i familijarnosti sa ljudima o kojima je reč: praktično ih iz sfere nedodirljivosti spuštaju u naš život, smeštaju u našu dnevnu sobu, pretvaraju ih u naše prijatelje sa kojima možemo da zamislimo da ispijamo pivo.

Što se tiče Premijer-lige, engleski fudbal je uvek imao, ima i uvek će imati posebno mesto u životima svih fudbalskih fanatika. Nekima od njih to možda nije najomiljenija liga, možda čak uopšte nije ni omiljena, neki možda više vole Seriju A, Bundesligu, Primeru, ali niko ne može da ospori da „Englezi“ poseduju nešto sasvim posebno, neku notu tradicionalnosti i saživljenosti sa fudbalom, kakva nigde ne postoji. Fudbal je u mnogim zemljama deo kulture, ali nigde to nije izraženo u takvom totalnom obliku kao kod njih.

Zbog toga vam donosimo osam anegdota iz engleskog fudbala koje će vas zabaviti, nasmejati i učiniti da ne možete da dočekate novu sezonu.

1.

Finalni meč Kupa UEFA u sezoni 1999—00. odigrao se na stadionu „Parken“ u Kopenhagenu 17. maja, a protivnici u borbi za pehar bili su turski Galatasaraj i engleski Arsenal. Dakako, ekipa iz severnog Londona bila je favorit, ali taj status nije opravdala budući da je izgubila posle slabijeg izvođenja penala (bilo je 0-0 nakon produžetaka).

Dok su Turci slavili u svojoj svlačionici, iznenada je neko jako zakucao na vrata. Kada su ih otvorili, imali su šta i da vide: bio je to Arsen Venger sa dve boce šampanjca, po jednoj u svakoj ruci. „Kupio sam ih misleći da ćemo pobediti, ali pošto ste vi pobedili, zaslužili ste ih.“ Kakav majstor!

2.

Kada je Roman Abramovič kupio Čelsi 2003. godine i, slobodno se može kazati, totalno promenio istoriju engleskog fudbala, jedan od najboljih igrača tog kluba ikada, legendarni Đanfranko Zola, vratio se u Italiju i sklopio verbalni sporazum sa tada drugoligaškim Kaljarijem, želeći da tu, na svojoj rodnoj sardinijskoj grudi, okonča karijeru.

Još jedan razlog zbog čega je otišao bio je taj, što mu je pretilo smanjenje plate po novom ugovoru koji mu je nudila stara uprava: problem koji nije postojao za Abramoviča, koji mu je ponudio blanko-ček. Ali, ovaj nije hteo ni da čuje, jer nije želeo da pogazi reč datu Kaljariju. Ruski oligarh je toliko poludeo da je navodno pokušao da kupi ceo klub sa Sardinije, kako bi vratio Zolu. Od toga, međutim, nije bilo ništa: Đanfranko je vratio Kaljari u Seriju A, a onda odigrao još jednu sezonu. Za kraj.

3.

Dankan Ferguson je Škot koji je dobar deo devedesetih i dvehiljaditih proveo na Gudison-parku: uz dvogodišnji prekid tokom kojeg je bio u Njukaslu, dres Evertona je nosio deset godina. Sa njim nije bilo šale: bio je agresivan i prljav fudbaler, čovek koji je u karijeri zaradio devet crvenih kartona (osam u Premijer-ligi, što je rekord koji deli sa Patrikom Vijerom i Ričardom Danom) kao i tri meseca zatvora 1994. zbog fizičkog napada na Džona Meksteja iz FK Rejt Rovers, koji se desio na terenu, na utakmici između tog kluba i Rendžersa, za koji je Ferguson tada igrao.

Očigledno je da dva čoveka koja su 2001. godine odlučila da mu opljačkaju kuću u Liverpulu, pojma nisu imali u šta se upuštaju. Ferguson im se suprotstavio i napao ih, ali mu je jedan pobegao. Drugi nije bio te sreće pa je sledeća tri dana proveo u bolnici. Sada je jasno zbog čega su ga zvali „Veliki Dank“ i „Dankan Nesređeni“ (eng. Duncan Disorderly).

4.

FK Sanderlend je te 2002—03. imao najkatastrofalniju sezonu u svojoj istoriji, ne samo što se tiče ere Premijer-lige, nego uopšte. Pod menadžerskom palicom Hauarda Vilkinsona uspeo je tim sa „Stadiona svetlosti“ da skupi „rekordnih“ 19 bodova iz 38 utakmica, uz samo četiri pobede, sedam remija i urnišućih 27 poraza, sa 21 datim i 65 primljenih golova.

Vilkinsonov asistent bio je te sezone Stiv Koteril koji je večito tokom utakmica nešto zapisivao u svoju beležnicu, gotovo isključen iz stvarnosti. Naravno, beležio je ono što se dešava na terenu, ali taj stepen posvećenosti teoriji a isključenosti iz prakse svakako nije normalan. To je bilo jasno i navijačima Sanderlenda. Jednom se desilo, da iznenada prestane da piše i da podigne glavu ka terenu, zagledavši se u nešto. Jedan navijač je to primetio i glasno mu dobacio sa tribina: „Šta je, Stive? Ne znaš kako se speluje ’sran*e’?“ (eng. What’s the matter Steve? Can yer not spell shite?). Eto, imali su barem taj jedan razlog za smeh.

5.

Navijači Notingem-Foresta nikada neće zaboraviti epohu menadžera Brajana Klafa, koja je počela 1975. godine kada je klub bio u Drugoj diviziji, a završila se 1993. kada se klub obreo u Prvoj, koja je tada već bila zapravo niži rang, ispod Premijer-lige. Između te dve godine, Forest je ušao u elitno društvo 1977, naredne postao prvak Engleske, naredne postao prvak Evrope, pa naredne odbranio tu titulu. Danas nezamislivo: da klub koji je dve godine ranije bio drugoligaš osvoji pehar Kupa evropskih šampiona.

VIDEO: Brajan Klaf, legendarni menadžer Notingem-Foresta koji je tom klubu doneo dve titule prvaka Evrope i jednu prvaka Engleske. Ovde daje jednu svoju čuvenu izjavu o načinu na koji vodi tim.

Još jednog čoveka nikada neće zaboraviti navijači Foresta, kao što ni on neće zaboraviti deceniju provedenu na stadionu „Siti graund“. U pitanju je Martin O’Nil koji je u klubu proveo svoje najbolje godine, u periodu 1971-1981, i u njemu doživeo zvezdane trenutke. Ali, ne samo zvezdane. Desilo mu se da je počeo da pada u formi, pa ga je Brajan Klaf prebacio u drugi tim. Prošlo je nekoliko nedelja, i Martinu je bilo dosta. Otišao je kod menadžera u kancelariju i pitao ga zašto je prebačen u drugi tim. Šta je legendarni Klaf odgovorio? „Zato što si isuviše dobar za treći.“

6.

Temelje FK Liverpul u njegovoj savremenoj veličini udario je u periodu 1959-1974. menadžer Bil Šenkli, dok je njegov asistent za to vreme bio Bob Pejzli, koji ga je nasledio i nadogradio te temelje pa čak otišao i korak dalje, uzevši za „crvene“ tri Kupa šampiona.

Rivalstvo sa Mančester-Junajtedom nije još uvek bilo baš ovakvo kakvo je danas, to je pre svega proizvod nekih neobičnih zbivanja iz osamdesetih koji nemaju mnogo veze s fudbalom, ali je ipak postojalo, jer je rivalstvo između dva grada bilo golemo. Tako je pred jedan derbi sa njima, u svlačionici, Bil Šenkli krenuo da „tovari“ protivničku ekipu.

„Aleks Stepni — kiksara od golmana. Ima ruke kao teflonski tiganj. Desni bek, Šej Brenan. Sporać, ima da ga ispečete. Levi bek Toni Dan. Sporiji čak i od Brenana...“ Zatim je produžio dalje, da „rastura“ čitav tim Junajteda, da bi na koncu završio ovako: „Dejvid Sedler. Ne bi imao mesto ni u našim rezervama. Konačno, Džon Eston. Kukavica, udarite ga jednom i više nećete čuti za njega.“

Svi su bili odobrovoljeni i osokoljeni, svi, osim kapitena Emlina Hjuza. „Sve je to u redu, šefe“, počeo je on, „ali ništa niste rekli za Džordža Besta, Bobija Čarltona i Denisa Loua“. Šenkli se besno okrenuo ka njemu i upitao: „Hoćeš da mi kažeš da ne možete da pobedite tim koji ima samo tri igrača?“ (Inače, ta tri igrača su u istoriji fudbala poznata kao „Junajtedovo trojstvo“, koje je klubu 1968. donelo prvu i za dugi niz decenija jedinu titulu prvaka Evrope.)

7.

Ser Aleks Ferguson nije obeležio samo jednu epohu u Mančester-Junajtedu, taj velikan je obeležio jednu epohu u istoriji fudbala. A kakav je bio čovek najbolje svedoči anegdota iz devedesetih, kada su igrači njegovog tima rešili da naprave žurku.

Zakupe vam oni neki noćni klub u Mančesteru i dogovore se da nikome ništa ne zucnu, znajući za Fergijeva pravila s tim u vezi. Međutim, nekolicina koja je prva stigla na „mesto zločina“ imala je šta da vidi: svog menadžera kako sedi u praznoj prostoriji, i čeka ih. Uzeo im je telefone kako ne bi mogli nikome da jave šta se dešava, i sačekao sa njima ostale. Kada su svi stigli, dobro ih je izribao, a sledećih nekoliko dana uništio na treninzima. Ispostavilo se da je jedan igrač sve rekao svojoj majci, koja nije mogla da drži jezik za zubima, pa je informacija stigla do Fergusona.

8.

Pol Gaskojn, popularni Gaza, jedan je od najboljih fudbalera koje je Engleska iznedrila. Ili, možda je bolje reći, nalazi se u prvom redu igrača koji su mogli da dosegnu najviše visine da nisu vodili potpuno ludi život, što ova anegdota savršeno ilustruje.

Krajem osamdesetih i početkom devedesetih, kada je bio na vrhuncu svoje karijere, nastupao je za FK Totenhem Hotspur. Jednog dana su imali trening u svom centru, i lopta je preletela ogradu. Gaza je rekao: „Ne brinite, ja ću da je dohvatim“. Preskočio ju je i do kraja dana ga niko više nije video. Sutradan, nekih 24 sata nakon tog događaja, Gaskojn je preskočio ogradu sa druge strane i vratio se na teren, skupa sa loptom, pa mrtav ’ladan rekao: „Evo je!“

VIDEO: Dejan Stanković sa tugom govorio o meču koji je Srbija 2010. igrala protiv Australije

(Telegraf.rs)