Kako je oficir JNA pretio Vasoviću smrću iz snajpera nasred stadiona ako se iz FKCZ ne vrati u FKP

Starije generacije će uvek, kada vide sukobe navijača naša dva najveća kluba, reći kako je u njihovo vreme sve bilo drugačije, kako je tada rivalstvo bilo „zdravo“, kako nije bilo mržnje, i kako je sve bilo nevino u odnosu na ovo doba. Samo, da li je baš tako bilo?

Neretko će se najstarije današnje generacije — one koje su „u armiju“ išle pedesetih i šezdesetih godina, drugim rečima, one koje su proživele čitav period Titove Jugoslavije — svaki put kada se povede rasprava o rivalstvu između Partizana i Crvene zvezde, setno i nostalgično prisetiti njihovog vremena u kojem je to rivalstvo bilo „zdravo“, u kojem nije bilo mržnje, u kojem se navijači međusobno nisu ubijali po ulicama. „Sve se promenilo sa Milkom Đurovskim“, reći će.

Jasno je da svako pokolenje ima običaj da idealizuje doba u kojem je bilo mlado, pa čak i relativno mlađe nego što je danas; postoje ljudi koji za fudbal od pre petnaestak godina tvrde da je bio „pravi“ fudbal, u odnosu na ovaj današnji. Šta se tek onda može očekivati od onih koji su bili mladi pre pola veka?

A malo dublja analiza pokazuje da to doba nije baš bilo sasvim idilično što se sporta i navijanja tiče. Daleko od toga. Možda je rivalstvo između naša dva najveća kluba bilo zdravije šezdesetih i sedamdesetih, pa čak i osamdesetih, u odnosu na sadašnje doba u kojem su dva tabora „na krv i nož“, ali daleko je to bilo od zdravog. Uostalom, pogledajte slučaj našeg proslavljenog internacionalca Velibora Vasovića, prvog stranca-kapitena u istoriji Ajaksa, prvog i dugo jedinog fudbalera u istoriji koji je za dva različita kluba postigao gol u finalima Kupa evropskih šampiona, a i dalje jedinog koji je oba puta taj pehar izgubio.

On se 1954. sa svojih petnaest godina obreo u omladinskom pogonu Partizana, stigavši iz redova FK Novi Beograd (u koji je, kao učenik Prve beogradske gimnazije, otišao jer su obećali da će mu kupiti nove cipele, a dobio je samo gojzerice, „zapravo više ruske cokule“, zbog čega je mnogo patio; „Tada sam bio zaljubljen, naravno tajno, u jednu devojčicu iz razreda i mislio sam da će mi bez cipela propasti ta veza“, pričao je kasnije).

U vreme kada je stigao u redove crno-belih, oni još uvek nisu bili crno-beli već crveno-plavi, i još uvek u potrazi za vizuelnim identitetom (čak se jedne sezone, baš u to vreme, po povratku sa turneje po Južnoj Americi, eksperimentisalo sa dresovima River Plejta). Trener je bio Florijan Matekalo, prvi strelac u istoriji kluba, koji je skupljao novi podmladak koji će naredne decenije postati poznat kao „Partizanove bebe“: Jusufi, Vladica Kovačević, braća Čebinac, Branko Pejović i drugi.

Otprilike u vreme kada je Vasović 1958. godine promovisan u seniore, Partizan je konačno usvojio crno-bele boje po kojima će postati prepoznatljiv. Tokom narednih pet godina odigrao je 88 utakmica za klub i postigao šest golova, ali nešto se desilo leta 1963. godine. Nešto nepredviđeno i skandalozno, čak i za to „nedužno“ doba.

Naime, Zvezda je u to vreme privodila kraju gradnju sopstvenog stadiona i još uvek je igrala na „JNA“; tokom večitog derbija u prolećnom delu sezone 1962—63, u 21. kolu koje se igralo 28. aprila, crveno-beli su kao nominalni gosti tesno slavili sa 2-1 (u prvom meču, tokom jeseni, kao nominalni domaćini su pukli 5-0), ali je Velibor Vasović, slučajno, slomio nogu Zvezdinom golmanu Mirku Stojanoviću. A onda je prešao u Crvenu zvezdu. Govorili su ljudi, jer ga je pekla savest.

„Ma kakvi“, objasnio je 1986. novinaru beogradske „Duge“, na pitanje da li je to bio faktor u odluci da promeni dres. „Tada je meni isticao ugovor, ali je isticao i Jusufiju. I on i ja smo bili reprezentativci. U upravi Partizana tada je bio i moj, već pomenuti, ujak, David Laušević, pa su mudraci u klubu mislili da je bolje dati velike pare Jusufiju, da on ne ode, a da ja po prirodi stvari moram da ćutim, kao ujak će me srediti. Naravno, ja sam otišao odmah kod Ace Obradovića i rekao: ’Čika Aco, ako Zvezda ima para, ja bih...’“

Tako je tog leta prešao u Crvenu zvezdu, a plaćen bio iz „crnog fonda“.

„U Partizanu su se pošlogirali. General Ilija Radaković bio je tada predsednik Partizana i odmah je odlučio da mi, takođe iz crnog fonda, da duplo više samo da se vratim. Počeo je neviđeni pritisak. Zvali su telefonom, pisali pisma, organizovali navijače... Još čuvam pismo u kome mi jedan oficir JNA preti ubistvom nasred stadiona, i to iz snajperke, ako se ne vratim. I što je najlepše, čovek se i potpisao punim imenom i prezimenom, napisao i adresu, sve...“

To je, dakle, to nekadašnje čuveno zdravo rivalstvo između dve strane Topčiderskog brda! A onda se neko čudi što danas vlada ovakva mržnja!

Epilog je bio sledeći: Vasović je odigrao polusezonu u Zvezdi, kao centarhalf je bio najbolji igrač tima, njegov doprinos je bio presudan da crveno-beli preokrenu protiv Rijeke na otvaranju Marakane („... sve do 75. minuta Riječani su vodili sa 1-0, a onda mi je Aca Obradović dozvolio da i ja krenem u napad i da svojim čuvenim tehničkim metodama, lakat u stomak, špic u koleno i tome slično — pomognem napadačima. Zvezda je morala da pobedi — i na kraju je bilo 2-1, za nas...“) i da na polusezoni budu prvi na tabeli sa pet bodova prednosti.

Na kraju su bili i prvaci, ali bez Vasovića. Tokom zime se opet sve okrenulo naopačke: general Radaković je odrešio kesu i novcem „skuvao“ Vasovića koji se iznenada osetio „nostalgično“ i hteo da se vrati kući. No, Aca Obradović nije hteo da ga pusti, uzalud se Zvezdi nudilo obeštećenje. Tako je Vasović trenirao sa Partizanom, a platu dobijao od Zvezde.

„Partizan se poneo nesportski, ponudio mi je odmah duplo više para, a Zvezda je izigravajući veliki klub, ispala naivna. Naime, da mi nisu davali redovno platu, ja bih se verovatno pokajnički vratio Aci Obradoviću. Ali imao sam pare i terao sam svoje.“

Na kraju je, posle devet meseci pauze, išao kod Leke Rankovića pa je stvar nekako ispeglana, pošto je tvorac Ozne/Udbe i dalje uz Krcuna bio siva eminencija kluba (pustili su ga, ali je Zvezdan Čebinac morao u Zvezdu). Ali, onda se pojavio novi problem. „Moj povratak u Partizan izazvao je puč među ostalim igračima. Osetivši da se klub može ucenjivati za novac, Galić, Jusufi, Zoran Miladinović i ostali jednostavno nisu hteli da igraju. Tako da se dogodilo da igramo recimo u Skoplju protiv Vardara za bodove samo Vladica Kovačević i ja, a sve ostalo omladinci“.

Na kraju je i to ispeglano: uprava je podnela kolektivnu ostavku, došla je nova, i igrači su se pomirili s njom i među sobom. Eto još jedne drevne iluzije: „tada se fudbal igrao samo zbog ljubavi“, reći će najstarije generacije, „ovima danas je samo lova pred očima“. Izgleda, da ni tada nije bilo baš puno drugačije. Jedino što je bilo manje love, ali je suština nepromenjena.

Interesantno je to, što je Vasović na pitanje novinara da li se Milku Đurovskom može desiti da prođe kao on, jer je prešao u suprotni tabor, odgovorio: „Ne može. Vremena su se promenila, ne zbog toga što više nema Rankovića i Krcuna, već zbog toga što i jugoslovenski fudbal polako, ali sigurno ide kao čisto profesionalnim vodama, nezagađenim emocijama. Ubeđen sam da Milku neće niko napisati pismo gde ga obaveštava da će ga upucati iz snajpera i da će se i potpisati. Zvezda neće ni da ga juri da se vrati i da mu nudi duplo više para nego što mu je dao Partizan. Sada su druge prilike: Zvezda je odmah kupila Boru Cvetkovića. Razumete: nikad više onih dobrih starih emotivnih vremena.“ Potpuno pogrešna procena.

(Telegraf.rs)