Dnevna doza istorije fudbala: Ono kad Partizan protiv Dinama titulu prvaka uzme na Marakani pred 100.000 ljudi (VIDEO)

Šest kola pre kraja sezone 1982—83, situacija na tabeli Prve lige Jugoslavije bila je zakuvana. Partizan je imao 37 bodova, jedan više od Dinama, dok su Hajduk i Zvezda sa po 30 te Radnički Niš sa 29 malo zaostajali. 21. maja 1983, pre tačno 35 godina, crno-beli su dočekali „Modre“ na stadionu Crvene zvezde jer je JNA bio zauzet pripremama za Dan mladosti. Bio je to meč za titulu iako su oba tima imala težak raspored: morali su igrati sa Hajdukom i Veležom, Partizan još i sa Zvezdom i Slobodom, a Dinamo sa Sarajevom

U sezonu 1982—83. FK Partizan je ušao sa jednocifrenim brojem naslova državnog prvaka, osam, i katastrofalnim rezultatima u prethodne četiri godine. Dva duga sušna perioda bez titule — između 1949-1961. te između 1965-1976. godine — još uvek su bila u sećanju navijača, i želelo se po svaku cenu da se spreči ponavljanje takvog scenarija.

Preporučujemo

Partizan jeste bio prvak ponovo u sezoni 1977—78, ali je već naredne sezone jedva opstao u ligi, osvojivši 15. mesto na tabeli sa samo bodom više od NK Zagreba koji je ispao (bio je to najgori plasman institucije iz Humske još od sezone u kojoj su došli do finala Kupa evropskih šampiona, kada su takođe jedva opstali u ligi zaposevši 11. mesto sa tri boda više od „udavljenog“ beogradskog Radničkog). Nisu ni naredne tri sezone bile ništa uspešnije, pošto su crno-beli zaposedali 13. mesto sa bodom više od Osijeka, pa osmo i konačno šesto.

Na početku te 1982—83. stvari su, međutim, počele da se popravljaju po Partizan. Već dve godine ranije stigao je Dragan Mance, koji će sada eksplodirati sa 15 golova, a godinu dana posle njega stigli su Slobodan Rojević, levi bek koji je došao iz Sutjeske, Ljubomir Radanović, centarhalf iz Lovćena i strelac onog čuvenog gola protiv Bugara u kvalifikacijama za Evropsko prvenstvo (kojim je izazvao Mladena Delića da kaže ono svoje čuveno:„Ljudi, je li to moguće, ludnica šta je ovo?!“), kao i Dragi Kaličanin, defanzivac iz čačanskog Borca.

Partizanova deca Zvonko Popović, Miodrag Radović i Čava Dimitrijević ostvariće svoju punu afirmaciju, a okosnicu tima činiće već odavno etablirani golmani Ranko Stojić i Rade Zalad, te Moca Vukotić, Zvonko Varga, Dževad Prekazi, Nenad Stojković, Aca Trifunović, Nikica Klinčarski, Miodrag Ješić, Zvonko Živković i Miloš Đelmaš.

Ipak, ključni događaj bilo je to, što je pored već prisutnih legendi Milutina Šoškića i Nenada Bjekovića, šef stručnog štaba postao legendarni Miloš Milutinović, popularna „Plava čigra“, koji je došao iz Veleža sa kojim je godinu dana ranije na punoj Marakani, na kojoj je bilo barem 30.000 navijača mostarskog kluba, protiv ljutog rivala Željezničara uzeo Kup maršala Tita.

(Tačno godinu dana pre tog Veležovog kupa, nekoliko nedelja nakon Brozove smrti, pehar je posle dvomeča sa Zvezdom uzeo zagrebački Dinamo, u situaciji jednog opšteg rodoljubivog naboja i kolektivne žalosti zbog odlaska predsednika. Časopis „Ven“ je pisao: „Prvi finalni dvoboj bio je obilježen oproštajem, odavanjem počasti najvećem sinu naših naroda i narodnosti — drugu Titu. Pozdravljajući sudionike finala i sve ostale goste, Jakov Blažević, predsjednik Predsjedništva SR Hrvatske, istakao je, između ostalog, poruku koja je uvijek krasila ovo naše najmasovnije i najpopularnije takmičenje:

’Neka ovdje prisutni bodre svoje ljubimce, neka se plava boja, boja zagrebačkog, i crveno-bijela, beogradskog kluba, slijevaju u jedinstven spektar naše, Titove zastave, znamena slobode, mira i mirnog stvaranja’. Neka žar mladosti i igre čuva i trajno njeguje plemenito ime pod kojim se odvija ovo takmičenje. Tako ćemo svi doprinijeti ovogodišnjem finalu, da se u dostojanstvu, sportski, viteški, patriotski odužimo i njegujemo veliko ime našeg Tita“.)

Partizan je počeo pobedom na Osijekom kod kuće sa 3-1, ali je već u narednom kolu izgubio istim rezultatom od Sarajeva u gostima. Zatim je na JNA dobio Rijeku 2-0, pa pukao u Skoplju od Vardara sa 5-0. Istim rezultatom sahranio je Vojvodinu u narednom kolu, i polako počeo da niže pozitivne rezultate. Nakon remija sa niškim Radničkim i Željom te pobede nad Olimpijom, 23. oktobra 1982. godine u 12. kolu Partizan je tukao zagrebački Dinamo na Maksimiru sa 3-4, dva kola kasnije podelio bodove sa Zvezdom na Marakani, onda dobio tuzlansku Slobodu 1-0, tukao Hajduk na JNA sa 2-0, pa u poslednjem kolu jesenjeg dela sezone remizirao sa Veležom u Mostaru 1-1.

Početak prolećnog dela sezone krenuo je rđavo: minimalni porazi od Osijeka u gostima i od Sarajeva kod kuće te remi sa Rijekom na Kantridi, donekle su ublaženi satiranjem Vardara rezultatom 4-0, ali je već u narednom kolu Partizan podelio bodove sa Vojvodinom. Ipak, stvari su počele da se popravljaju: između ostalog, tukli su Radnički 3-1 i Želju 2-1.

VIDEO: Partizan 2-0 Hajduk, 28. novembar 1982. godine, 16. kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1982—83.

Nakon 0-0 sa Olimpijom u Ljubljani, Partizan je 21. maja 1983. godine u Beogradu dočekao Dinamo iz Zagreba. Utakmica nije mogla da se igra na stadionu Jugoslovenske narodne armije, koji je bio zauzet zbog priprema za slet povodom Dana mladosti, pa je zato odigran na Marakani. Meču je prisustvovalo nešto manje od 100.000 domaćih i gostujućih navijača (prodate su 75.792 ulaznice, ali je broj prisutnih bio daleko veći; Dinamo Zagreb je govorio o 86.000 ljudi), a čitava je zemlja Jugoslavija tražila od Jugoslovenske radio-televizije da organizuje prenos: ogromno je interesovanje vladalo za taj meč. JRT je u poslednjem trenutku izašao u susret gledaocima, zbog čega tokom prvog poluvremena nije bilo komentara voditelja Vladanka Stojakovića.

A interesovanje je bilo ogromno zbog situacije na tabeli: šest kola pre kraja Partizan je imao 39 bodova, Dinamo 37, Hajduk 34, Crvena zvezda 32, Radnički Niš 32. Bio je to de fakto meč za titulu koji je suštinski odredio ostatak sezone, iako je raspored bio težak do kraja: i Partizan i Dinamo su morali igrati sa Hajdukom i Veležom, Partizan još i sa Zvezdom i Slobodom, a Dinamo sa Sarajevom.

Utakmica — koju je Dinamo morao da pobedi a Partizan samo nije smeo da izgubi — počela je katastrofalno za crno-bele: u 17. minutu, nakon promašenog centaršuta, lopta je naletela na Rojevića koji se nije snašao, odbila se od njega i ušla u gol pre nego što ju je izbacio. 0-1 za Dinamo. A onda je minut pre odlaska na odmor Cico Kranjčar tukao sa nekih 22 metra i zabio još jedan gol u mrežu Partizana: 0-2 za Dinamo.

VIDEO: Partizan 2-2 Dinamo Zagreb, 21. maj 1983. godine, 29. kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1982—83

No, nešto se desilo na poluvremenu i Partizan se oporavio od šoka: može se reći da se desio Milutinović. U drugom poluvremenu, nakon opasne ali propale kontre Dinama, crno-beli su krenuli u jednu nehajnu polukontru: Trifunović je primio loptu na sredini terena, povukao je napred i gurnuo u prazan prostor protivničkog šesnaesterca u koji se ubacivao Zvonko Varga, kojeg je potom oborio golman Marijan Vlak. Je li bio penal ili ne, teško je reći, ali jedno je sigurno: svaki sudija na svetu bi u ono vreme to svirao, a Blažo Zuber nije bio izuzetak. Siguran sa bele tačke u 63. minutu meča bio je malopređašnji „asistent“ Aca Trifunović: 1-2.

Bilo je sedam minuta pre kraja utakmice i fudbal se motao tamo po levom boku Dinamovog šesnaesterca, kada je se po drugi put uzastopno dočepao mitski Dževad Prekazi, probio se u šesnaesterac i ubacio loptu, koju je na šest metara od gola glavom u skoku dočekao Dragan Mance, i zabio u mrežu gostiju. Marakana je eksplodirala, a Grobari su pevali: „Titula Beogradu“.

Do kraja utakmice rezultat se nije menjao i završen je 2-2. „Kada sam izašao na drugo poluvreme, atmosfera me je pogodila kao grom iz vedra neba. Onakvo navijanje nisam video u životu, i znao sam da to neće izaći na dobro. Mojim igračima su zaklecala kolena i Partizan je stigao šampionskih 2-2. Eh, da ja imam ovakve navijače, gde bi mi kraj bio“, rekao je posle meča Ćiro Blažević.

VIDEO: Partizan 3-2 Crvena zvezda, 4. jun 1983. godine, 31. kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1982—1983.

Direktan duel za titulu je završen, ali situacija nije bila bitno drugačija: Partizan je sada imao 40 bodova, Dinamo 38, Hajduk 36 (nakon pobede nad Olimpijom 2-0 na Poljudu), Crvena zvezda 34 (tukli Budućnost 1-0), Radnički Niš 34 (dobili Sarajevo na strani 1-2). Partizan je u narednom kolu poražen u Titogradu 3-2, Dinamo i Hajduk su igrali 1-1, Zvezda je izgubila od Slobode na strani 2-0, dok je Radnički tukao Rijeku u Nišu 2-1; Partizan je ostao na 40 bodova, Dinamo prišao na 39, Hajduk imao 37, Radnički 36, a Zvezda 34.

U 31. kolu, Partizan je u 72. Večitom derbiju tukao Zvezdu na JNA sa 3-2 (Mance je Grobarima pre utakmice obećao da će zabiti dva gola najljućem rivalu, nakon čega je Varga obećao jedan; obojica su ispunila obećanje, prvo Varga a onda i Mance), Dinamo je poražen od Veleža u Mostaru sa 3-0, Hajduk je dobio Budućnost 4-1, a Radnički izgubio od Vardara u Skoplju sa 2-1. Sada je Partizan otišao na 42 boda, a Hajduk došao na 39 i prestigao Dinamo zbog bolje gol-razlike. Partizan je u narednom kolu pobedio Slobodu u Tuzli sa 1-2, Hajduk Zvezdu na Marakani istim rezultatom, Dinamo dobio Osijek 1-0, a Radnički u Nišu Vojvodinu 4-0. Tabela je sada izgledala ovako: Partizan 44 boda, Hajduk 41, Dinamo 41, Radnički 38, Zvezda 34.

33. kolo bilo je ponovo uzbudljivo: Hajduk je tukao Partizan na Poljudu sa 1-0, ali Dinamo to nije iskoristio jer je jedva izvukao 1-1 sa Sarajevom na strani (domaći su vodili 1-0 na poluvremenu). Crvena zvezda je u Mostaru igrala sa Veležom 2-2, dok je Radnički igrao 0-0 sa Galenikom. Partizan je ostao na 44 boda, Hajduk prišao na 43, Dinamo na 42, Radnički na 39, a Zvezda zaostala na 35.

VIDEO: Partizan 1-1 Velež, 26. jun 1983. godine, 34. kolo Prve lige Jugoslavije u sezoni 1982—83.

Poslednje kolo je bilo nestvarno. Prvog dana Željezničar je tukao Vojvodinu 6-2, a Zvezda Osijek 1-0. Sutradan su Budućnost i Sarajevo igrali 3-3, Olimpija dobila Vardar 3-1, Dinamo iz Vinkovaca i Galenika igrali 2-2, a Radnički Niš i OFK Beograd 1-1.

Tri tima su tog 26. juna igrala za naslov šampiona Jugoslavije (mada je Dinamo morao da pobedi sa 6-0, a Partizan i Hajduk da izgube), jer činjenica da je onaj meč na Marakani prelomio sezonu još uvek nije bila potpuno jasna: to je moglo da se uvidi tek nakon poslednjeg kola. Partizan je dočekivao Velež na JNA, Hajduk gostovao u Tuzli, dok je Dinamo na Maksimiru čekao Rijeku. Finale za infarkt! Hajduk je poražen od Slobode 1-0, Dinamo je igrao 1-1, kao i Partizan sa „Rođenim“ (kako su Mostarci zvali svoj Velež).

Raspored na vrhu tabele je tako ostao nepromenjen: Partizan 45, Hajduk 43, Dinamo 43, Radnički 40, Zvezda 37, Sloboda 35, Olimpija 35, Vardar 35, Vojvodina 34, Željezničar 33, Sarajevo 32, Dinamo Vinkovci 31, Velež 31, Budućnost 31, Rijeka 30 i Osijek 29.

Partizan je otišao u Kup evropskih šampiona (ispao u osmini finala od Dinama iz Berlina 2-1), dok su Hajduk, Zvezda i Radnički otišli u Kup UEFA (Zvezda ispala u prvom kolu od Verone, Hajduk izbacio Radnički u osmini finala pa u polufinalu ispao od Totenhema zbog gola u gostima), a Dinamo Zagreb u Kup pobednika kupova (te godine su uzeli svoj sedmi i poslednji Kup maršala Tita; ispali u prvom kolu od Porta koji je u finalu izgubio od Juventusa). Iz Prve lige su ispali OFK Beograd koji je uzeo 28 bodova, te Galenika Zemun koja je skupila svega 20. Kakva liga, kakva ujednačenost, kakvo uzbuđenje, kakav način da se osvoji deveta titula prvaka!

(O. Š.)