Da li UEFA mrzi Istočnu Evropu, pa je zato ovo finale Lige šampiona u Kijevu tek drugo koje se tamo igra

Olimpijski stadion u ukrajinskoj prestonici Kijevu domaćin je finalnog meča ovogodišnjeg izdanja UEFA-ine Lige šampiona, i to je tek drugi put da se ta utakmica igra u Istočnoj Evropi u 62 godine dugoj istoriji tog takmičenja. Zbog čega?

Kada Mažić bude dao znak za početak finala tekuće sezone Lige šampiona, na Olimpijskom stadionu u Kijevu, prestonica Ukrajine postaće tek drugi grad Istočne Evrope koji je ugostio tu najvažniju utakmicu evropskog i svetskog klupskog fudbala. Zbog čega je to tako?

Pre nego što pokušamo da odgovorimo na to pitanje, izvršićemo malu rekapitulaciju svih dosadašnjih gradova- i stadiona-domaćina tog meča kojim se odlučuje o novom nosiocu titule prvaka Starog kontinenta. Prvi se odigrao na pariskom Parku prinčeva 1956. godine; taj stadion je još u dva navrata poslužio istoj svrsi, i to 1975. i 1981. Drugo finale igralo se na stadionu „Santjago Bernabeu“ u Madridu, koji je tu čast nakon toga imao još tri puta, i to 1969, 1980. i 2010.

Domaćin trećeg finala Kupa evropskih šampiona bio je briselski Hejsel, koji je takođe bio domaćin i 1966. godine kada je Partizan nesrećno poražen od Reala, te 1974. i krvave 1985. kada je došlo do one velike tragedije u kojoj je, zbog vrlo lošeg stanja u kojem se stadion nalazio te huliganizma Liverpulovih navijača, stradao veliki broj Juventusovih „tifoza“, što je dovelo do toga da UEFA stavi zabranu igranja evropskih utakmica svim engleskim klubovima na neodređeno vreme (ukinuta je 1990. godine, ali Liverpulu produžena za još godinu dana).

Četvrto finale igralo se na Nekar-stadionu u Štutgartu, koji se danas zove Mercedes-Benc Arena; tu je finale igrano i 1988. godine. Zatim je na red 1960. godine došao Hampden Park u Glazgovu, koji je elitu ugostio i 1976. te 2002. Bernski stadion „Vankdorf“ bio je domaćin finala samo 1961, a jednom je tu čast imao i Olimpijski stadion u Amsterdamu, naredne godine.

1963. je domaćin finala bio po prvi put hram engleskog fudbala — Vembli. Vembli je po tome postao rekorder, pošto je na njemu finale igrano i 1968, 1971, 1978, 1992, 2011. te 2013. Ukupno sedam puta. 1964. igralo se na stadionu „Ernst Hapel“ u Beču (tada se zvao „Prater“), što se ponovilo i 1987, 1990. i 1995. godine.

1965. se prvi put igralo na San Siru, ali ne i po poslednji, budući da se to ponovilo 1970, 2001. te 2016. Lisabon je prvi put bio domaćin finala Kupa šampiona 1967. godine, kada se meč prvi i poslednji put igrao na Nacionalnom stadionu. 1972. igralo se na De Kujpu u Roterdamu, što je ponovljeno tačno deset sezona docnije.

1973. godine finale se igralo na stadionu Crvene zvezde u Beogradu, prvi i poslednji put u nekoj socijalističkoj zemlji. Ipak, ne može se reći da se to finale igralo u Istočnoj Evropi i to iz dva razloga. Prvi je očigledan: Srbija i Jugoslavija nisu geografski u Istočnoj Evropi.

Drugi je manje očigledan ali svejedno jasan onome ko zna: Jugoslavija tada nije ni politički bila Istočna Evropa jer nije bila deo Istočnog bloka, ali pošto je bila socijalistička država, izbor Beograda se može shvatiti kao svojevrsni kompromis UEFA-e (uzgred budi rečeno, za one koji ne znaju, Ajaks je pobedio Juventus 1-0).

Olimpijski stadion u Rimu prvi put je ugostio finale Kupa šampiona 1977. godine, što se ponovilo 1984. (kada je Roma, praktično kao domaćin, izgubila od Liverpula na penale posle 1-1 u regularnom toku i bezgolnih produžetaka), te 1996. i 2009. godine. Olimpijski stadion u Minhenu bio je naredni „domaćin-gušter“ 1979, a potom i 1993. te 1997. godine. Olimpijski stadion „Spiros Luis“ u Atini prvi put je finale ugostio 1983. godine, što se ponovilo 1994. te 2007.

Stadion „Ramon Sančez Pishuan“ u Sevilji bio je domaćin finala 1986. godine (tada je bukureštanska Steaua postala prvi tim iz neke socijalističke zemlje i prvi tim iz Istočne Evrope koji je osvojio Kup šampiona, i tek drugi koji se dokopao finala, tačno 20 godina nakon što je to našem Partizanu pošto za nogom).

Zvučaće neverovatno, ali Kamp Nou je prvi put bio domaćin finala Kupa šampiona tek 1989. godine (opet Španija i opet Steaua, s tim što su ovog puta razbijeni od onog legendarnog svemoćnog Milana sa 4-0, kada su Rud Gulit i Marko van Basten po dva puta zaboli pred skoro 100.000 gledalaca); još je neverovatnije to, što se u Barseloni igralo još samo jednom, 1999. godine, dakle, pre bezmalo dve decenije.

1991. godine, kada je Zvezda posle boljeg izvođenja jedanaesteraca protiv Olimpika iz Marselja uzela naslov prvaka Evrope, igralo se po prvi i poslednji put u Bariju, na stadionu „San Nikola“.

Novosagrađeni stadion „Amsterdam Arena“ ugostio je finale 1998. godine, čime je holandska prestonica postala prvi grad u kojem se taj meč igrao na dva različita zdanja (tada je, o ironije, Real golom bivšeg fudbalera Partizana Peđe Mijatovića osvojio prvu titulu posle 32 godine i finala s našim crno-belima). Pariski stadion „Francuska“ u predgrađu Sen-Deni bio je domaćin finala 2000. godine, čime je Pariz postao drugi takav grad; tu se takođe igralo i finale 2006.

Što se tiče XXI stoleća, Old Traford je bio domaćin 2003, Šalke Arena 2004, a Olimpijski stadion „Ataturk“ 2005. godine (kada je Liverpul izveo „Istanbulsko čudo“). 2008. godine, posle 52 godine neprestanog igranja Kupa/Lige šampiona, domaćin finalnog meča napokon je bio grad iz Istočne Evrope, napokon se lopta zakotrljala travnjakom jednog istočnoevropskog stadiona. Pogađate, domaćin je bila Moskva, zdanje je bio stadion „Lužnjiki“.

Od tada je bilo još nekoliko novih stadiona-domaćina: 2012. minhenska Alijanc Arena (čime je bavarska prestonica posle holandske i francuske postala treći grad u kojem su se finala igrala na dva različita zdanja), pa zatim 2014. lisabonski La Luž (čime je Lisabon postao četvrti).

2015. bio je to Olimpijski stadion u Berlinu (da se tu igralo pre pada Berlinskog zida dodali bi ga na bilans Istočne Evrope, ali ovako ništa), i konačno stadion „Milenijum“ u Kardifu prošle godine. Madrid će 2019. godine postati peti grad u kojem se finale igralo na dva različita zdanja, jer će se te godine odigrati na La Peineti, novom stadionu Atletika.

Zbog čega ova diskriminacija Istočne Evrope, kada govorimo o domaćinima finala Kupa i Lige šampiona? Da li je moguće da je u pitanju mržnja tih zlih i zločestih Zapadnjaka koji decu u kolevkama uče da mrze Srbe i Ruse, i doje ih otrovom pakosti prema svemu slovenskom?

Ne.

Jednostavno, fudbal na istoku Starog kontinenta ni tada a ni sada nije bio ni blizu onog nivoa koji je postojao na njegovom zapadu. Ukupni bilans osvajača Kupa šampiona, Kupa UEFA i Kupa pobednika kupova sve dovoljno govori; sveukupan učinak klubova sa istoka vrlo je tanak, iako je tokom dve sezone krajem osamdesetih sovjetska Viša liga zvanično bila druga po koeficijentu, i često tih godina među četiri najbolje. Prema tome, koliko varnica toliko...

O ondašnjoj infrastrukturi i da ne govorimo, jer je bilo tek nekoliko stadiona koji su mogli da ugoste finale, ali koji jednostavno nisu bili u opciji zbog dve povezane činjenice: Istočni blok je bio totalitarna sredina i odlazak tako velikog broja turista bi bio veliki problem državama iz kojih dolaze, a drugo, bio bi problem i za same komunističke vlasti da im nagrne toliko mnogo ljudi sa strane.

Po svemu sudeći, SSSR nije talasao, nije se previše bunio zbog toga što im se domaćinstvo finala ne dodeljuje. Na neki način se izgleda došlo do toga, da i jedni i drugi takvim stanjem budu zadovoljni. Pritom, treba imati u vidu da su se sovjetski klubovi tek u sezoni 1965—66. uključili u kontinentalne kupove, i da su se zbog reakcije na brutalnu i imperijalističku invaziju na Čehoslovačku povukli u sezoni 1968—69.

Dakle, politika je tu igrala važnu ulogu, delom zbog ovoga gorenavedenog, što liči na prećutni sporazum jednih sa drugima, a delom i zbog činjenice da su zapadnoevropske kapitalističke države imale punu kontrolu nad UEFA-om, jer su jednostavno bile brojnije, a i uticajnije u svetu fudbala, budući da su bile uspešnije. Uspešnije su i dalje; klupski fudbal u Evropi samo je prividno egalitaran, premda ni u to više niko ne veruje, a zapravo je zatvoreni klub četiri ili pet najmoćnijih državnih saveza čija su prvenstva najkvalitetnija.

A sad, zašto se sa tim izopštavanjem nastavilo i nakon sloma socijalizma... Pa, možda je teško evropskim fudbalskim velesilama neprestano oduzimati taj najvažniji meč zarad apstraktnog širenja ljubavi prema fudbalu. Zna se gde je srce evropskog fudbala: između Španije, Italije, Nemačke i Engleske.

Uostalom, vidite da UEFA u ovom veku pokušava da šara; sada se igra u Kijevu, možda uskoro bude i u Varšavi, pa potom na nekom za Mundijal sagrađenom ruskom stadionu. Videćemo.

VIDEO: Haos na stadionu, zbog crvenog kartona cela tribina uletela na teren

(O. Š.)