FUDBAL NA BOLJŠEVIČKI NAČIN: Znate li da je sovjetska Viša liga bila druga po snazi u Evropi? (VIDEO)

Premda se ne mogu podičiti ni finalom Kupa evropskih šampiona a kamoli titulom kontinentalnog prvaka, sovjetski su klubovi nekada bili, ako ne strah i trepet, a onda tvrd orah i za timove iz najjačih liga. Četiri puta su došli do finala Kupa pobednika kupova, tri puta su ga osvojili, a jednom čak doneli u domovinu i Superkup Evrope. Krajem osamdesetih dve godine su držali drugu poziciju po koeficijentu UEFA-e

Elitno fudbalsko klupsko takmičenje u Savezu Sovjetskih Socijalističih Republika više je puta menjalo svoj naziv i format, pa je tako krajem tridesetih godina bilo poznato kao Grupa A, krajem četrdesetih kao Prva grupa, tokom pedesetih kao Klasa A, pa šezdesetih kao Prva grupa A. Viša liga postaje 1970. godine, što je ime koje će najduže opstati, sve do sloma SSSR-a.

Menjala se tokom decenija, ali je uglavnom imala 16 klubova, osim u periodu ranih osamdesetih kada je šest godina bila sastavljena od 18 prvoligaša. Najmoćniji su bili Dinamo Kijev, te moskovski timovi Spartak i Dinamo, ali su pri vrhu bili i CSKA, Dnjipro, Dinamo iz Minska, Zenit, Zorja, Ararat iz Jerevana te Dinamo iz Tbilisija.

Prvi sa deset titula prvaka bio je Dinamo Moskva, što je podvig ostvaren 1963. godine (nakon toga će osvojiti još samo jednu), a naredni kojem je to poći za nogom beše Spartak 1979. (nakon čega će uzeti još dve).

Dinamo Kijev ukupno je gledano najtrofejniji sa svojih 13 titula, a nakon prve trojke sledili su CSKA sa sedam, Torpedo sa tri, Dinamo Tbilisi i Dnjipro sa po dve, te sa jednom Ararat, Dinamo Minsk, Zenit, i Zorja iz Vorošilovgrada. Šahtjor je dva puta bio drugi, a Lokomotiva Moskva i Rostov po jednom. Još nekoliko timova je došlo do treće pozicije: pomenimo Žalgiris.

Najveći baksuz bio je Dinamo Tbilisi koji je na trećem mestu završio rekordnih 13 puta a da se trona dočepao samo dvaput, uz pet drugih mesta. Najsimpatičniji je svakako Zenit koji je, uprkos dugoj istoriji fudbala u Lenjingradu, prvu i jedinu titulu u Višoj ligi uzeo tek 1984. godine, kada je napokon razbio dominaciju Moskovljana i Ukrajinaca.

Sve do 1960-ih godina ligom su dominirali Spartak i Dinamo Moskva, uz jedan kraći prekid nakon rata tokom kojeg je CSKA bio silan. Te decenije u vrhu se pojavljuju Torpedo, prestonički klub koji nije uspeo da ostane na tom visokom nivou, te Dinamo Kijev kojem će to poći za nogom i koji će postati nezvanična "farma" nacionalnog tima.

Jedanaest klubova uspelo da provede u ligi više od trideset sezona, od toga pet moskovskih, ali su samo Dinamo Moskva i Dinamo Kijev igrali svake godine u tom elitnom rangu tokom čitavog njegovog postojanja.

Valja ponovo pomenuti i klubove kao što su Rostov, Zenit, Krila Sovjetov, Šahtjor iz Donjecka i Dnjipro iz Dnjipropetrovska. Tokom poslednje decenije postojanja Sovjetskog Saveza, ruski i ukrajinski klubovi su imali praktično podjednak broj predstavnika u Višoj ligi, premda su ukupno gledano ruski sa 34 titule daleko ispred ukrajinskih sa 16.

Međutim, skoro sve su republike imale svoje predstavnike u ovom prvenstvu, najčešće nestalne, koji su upadali pa ispadali, ali bez obzira, liga je bila multinacionalna; jedino Turkmenski SSR i Kirgiski SSR nikada nisu gledali višeligaški fudbal.

U evropskim okvirima sovjetska Viša liga prvi put je imala svog predstavnika u sezoni 1965/1966. kada Dinamo Kijev učestvovao u Kupu pobednika kupova (onom predivnom takmičenju koje je davalo čar čitavom kontinentalnom fudbalu) i došao do četvrtfinala (razume se, na temelju činjenice da je osvojio Kup SSSR-a, takmičenje kojim su dominirali sve isti klubovi kao i u Višoj ligi).

Dve godine kasnije Kijevljani su u prvom kolu Kupa evropskih šampiona izbacili vladajućeg prvaka Evrope, glazgovski Seltik, da bi u narednoj rundi ispali od Gornjika iz Zabžea (jugoslovenski predstavnik Sarajevo te godine je izbacio u prvom kolu Olimpijakos iz Nikozije ukupnim rezultatom 5-3 da bi u drugom ispao od Mančester Junajteda ukupnim rezultatom 1-2).

Međutim, naredne sezone sovjetski su se klubovi povukli iz evropskih kupova nakon invazije snaga Varšavskog pakta na Čehoslovačku, no potom su se vratili. Od sredine sedamdesetih do sredine osamdesetih godina, držalo se da je Viša liga među deset najboljih na Starom kontinentu, a razloga za to bilo je napretek.

Naime, u četiri navrata dolazili su sovjetski klubovi do finala kontinentalnih takmičenja, doduše, uvek do finala tog šarmantnog Kupa pobednika pobednika. Prvi put se zbilo to 1972. godine kada je moskovski Dinamo poražen na Nou Kampu od strane Rendžersa rezultatom 3-2; Škoti su vodili čak 3-0, ali je prvo Eštrekov u 60. minutu smanjio na 3-1 a onda u 87. minutu Mahovikov doneo uzbudljivu završnicu.

Tri godine docnije u finalu je igrao Dinamo Kijev, koji je rezultatom 3-0 na Stadionu Svetog Jakoba u Bazelu ponizio mađarski Ferencvaroš (kasnije te godine istim rezultatom pobedio i Bajern Minhen u Superkupu Evrope).

Šest godina morao je Sovjetski Savez da čeka na novo finale koje je napokon došlo 1981. godine kada se u njemu obreo onaj nesrećni Dinamo Tbilisi, koji je na Rajnskom stadionu u Dizeldorfu preokrenuo rezultat i pobedio (u tom trenutku istočnonemački tim) Karl Cajs Jenu 2-1 (inače, dve godine ranije Dinamo Tbilisi je u Kupu šampiona pobedio u to vreme svemoćni Liverpul sa 3-0, što možete pogledati na video-snimku priloženom iznad).

Pola decenije docnije, 2. maja 1986. godine, Dinamo Kijev je ponovo došao do finala Kupa pobednika kupova i odmerio snage sa madridskim Atletikom. Utakmica je igrana u Lionu, na Stadionu Žerlan, pred oko 40.000 gledalaca. Ukrajinci su rano poveli, golom Zavarova već u petom minutu, ali je bilo neizvesno sve do samog kraja. Onda je Blohin (inače najbolji strelac Više lige u istoriji sa 211 golova, što je brojka koja donekle svedoči o tvrdom fudbalu koji se tamo igrao) postigao gol u 85. minutu, a Špance dokusurio Jevtušenko tri minuta kasnije.

Zbog svega toga, a i generalno zbog kontinuiranog i dobrog proboja sovjetskih klubova svake sezone, 1976. godine i naredne Viša liga je na koeficijentu UEFA-e zauzimala visoko četvrto mesto, na koje se vratila 1985. Tokom 1987. i 1988. godine Viša liga je zvanično bila druga najbolja liga na Starom kontinentu, ali te godine počinje sunovrat.

Naime, desila se nečuvena stvar: sovjetske su vlasti svojim građanima dozvolile da putuju, da izađu iz zemlje, da vide sveta, da odu u inostranstvo ako žele, pa čak i da rade tamo — ako žele. Kako je samo bio zao taj Gorbačov!

Elem, fudbaleri kao fudbaleri, hoće da unovče svoje loptarsko znanje dok mogu, pa su najbolji među njima otišli trbuhom za kruhom, iz one bede i nemaštine, i duboke ekonomske krize koja je unazad dvadesetak godina u SSSR-u bila toliko hronična da je postala normalna. Poslednji koeficijent Više lige pred gašenje bio je deveto mesto na UEFA-inoj listi. Premijer liga Rusije danas zauzima šestu poziciju.

(O. Š.)