NAVIJAČKA ISPOVEST: Spavao sam na klupi zbog Mančester junajteda i morao sam da pozajmim novac kako bih otišao u Skoplje (FOTO)

Priča o ''sirotinjskom'' putu na Superkup Evrope zbog ljubavi prema klubu koja traje 22 godine

Kažu da na pitanje ''odakle krenuti'' najčešći odgovor ljudi bude - ispočetka!

Svakako je logično i verovatno su u pravu, ali ja svoju priču ne mogu da počnem od tog ''logičnog početka.'' Ne mogu, jer upravo kraj moje priče i objašnjava suštinu svega. Objašnjava ljubav jednog navijača prema klubu za koji navija 22 godine.

Taj klub je veliki Mančester junajted, a ovo je priča o mom ''sirotinjskom'' putu u Skoplje na Superkup Evrope.

Da imam 18, eventualno 20 i kusur godina verovatno se ni u jednom trenutku sam sebi ne bih požalio zašto sam dozvolio da sa 32 spavam na klupi u donekle nepoznatom gradu. Donekle, jer sam u njemu bio samo jednom pre ovog 8. avgusta.

Neprespavana noć zbog uzbuđenja što ću ponovo uživo gledati Junajted u borbi za trofej (bio sam na finalu Lige Evrope u Stokholmu), put od skoro devet sati u autobusu u kom nema mesta za spavanje, novo uzbuđenje kada sam shvatio da sam tu, navijači Junajteda u gradu (Realove nisam nešto baš ni video), akreditacija u rukama, još jedan talas uzbuđenja kada sam se našao na stadionu i miks zoni...Sve te ''komponente'' učinile su da u dva ujutru 9. avgusta ''nisam mogao da držim glavu na ramenima.''

Autobus za Beograd je dolazio na peron tek za tri sata, kartu sam naravno imao, ali mi je falio san. Klupa pored stanice je u tom trenutku za mene bila soba u Hiltonu, jer druge opcije nije ni bilo.

Verovatno će se mnogi od vas zapitati da li je moguće da nisam prespavao u nekom hotelu ili hostelu, pa ujutru krenuo nazad. Reći ću - da, moguće je! Jer, postoje trenuci u životu kada vam finansije iz neverovatnih razloga budu zakucane na nulu. Kada ne možeš da ''zavučeš ruku u kovertu'', jer nema ni koverte, a kamoli novca.

Neverovatno, ali samo pet dana posle Skoplja situacija se finansijski normalizovala, međutim dan pred put morao sam da pozajmim 50 evra. I, priznaću vam! Mizerna je to ''žrtva'' za voljeni klub.

Elem, dok sam se nameštao da legnem na tu pomenutu klupu, gledajući da se tako ušuškam da mi niko ne ukrade patike, stvari iz džepova i torbu pod glavom, ponovo sam se zapitao - Da li mi je ovo trebalo u 32. godini?

S tim pitanjem sam zaspao, skoro dva sata kasnije probudio sam se sa odgovorom. On je glasio - Naravno da jeste. Konju jedan, super si se proveo! 

Bio sam u pravu. Svestan sam da često umem da se našalim ''da me je prosto sramota koliko puta sam u pravu'', ali ovoga puta stvarno jesam bio.

Slike dana iza mene krenule su da naviru. Ponosan na to što volim Junajted bio sam već pri samom ulasku u uži centar grada. Na svakom ćošku pesma Crvenih đavola, četiri od pet lokala su imali samo Junajtedove zastavice, na nekima je pisalo ''Dobrodošli navijači Mančester junajteda.''

Crveni dresovi su asimilirali one bele Realove koji su se jedva nazirali. S jedne strane su bili Matić, Mata, Runi, Lukaku, Pogba, Vidić... s druge samo Ronaldo. Naravno, reč je o dresovima koji su se najčešće mogli videti u prestonici Makedonije.

Svestan da sam u Skoplje došao sam, na putu ka stadionu sam razmišljao da li da ostanem na njemu po uzimanju akreditacije ili da se vratim još malo u grad. Ipak je do početka utakmice ostalo skoro četiri sata. Tačnije, tri sata i 45 minuta, jer je sat pokazivao tačno 17.00 časova dok sam marširao obalom Vardara ka Areni Filip II.

Imao sam tu sreću da prilikom uzimanja akreditacije naletim na dvojicu kolega iz Hrvatske - Gorana i Želimira. Dogovor o odlasku na ''Skopsko pivo'' vrlo brzo je pao. Nismo preterivali. Ipak je utakmica bila prioritet.

Dobro se sećam. Bilo je 19.58 kada sam se pojavio na tribinama stadiona Filip II Arena koji ovom prilikom moram da pohvalim. Jeste da je potrebno još malo šminkanja, tu pre svega mislim na enterijer i nedostatak sportskih fotografija na zidovima, ali Makedonci mogu da budu ponosni na njega.

Kao što sam i ja još jednom osetio ponos što se Junajtedovi igrači zagrevaju tu ispred mene. A pogotovo kada sam nekoliko minuta kasnije video velikog Aleksa Fergusona. Bio je samo nekoliko redova ispred mene, iskosa sa desne strane što bi rekli komentatori, međutim nisam mogao da doprem do njega.

Jednostavno, lože su nam se razlikovale. Ta tri slova (VIP) su bila isuviše jaka. Tako blizu, a tako daleko. Šteta...

Međutim, nisam propustio priliku da se fotografišem sa legendarnim Brazilcem Robertom Karlosom koji je u Skoplju bio u ulozi stručnog komentatora. Kao ni sa Nemanjom Matićem u miks zoni. Najskupljim srpskim reprezentativcem kog sam lično označio kao čoveka koji će Junajtedu i Murinju doneti titulu ove sezone.

Matić je bio praktično jedini fudbaler engleskog tima koji je stao ispred novinara u miks zoni, s tim da sam ga ja ''uhvatio'' tamo gde su nam emisari UEFA izričito zabranili zaustavljanja. Srpski selfi je ovoga puta bio jači...

Priznajem da su mi posle toga prigovarali da sam Matića mogao da ''pronađem'' i na okupljanju reprezentacije Srbije, ali za mene kao navijača je veoma bitno da imam uspomenu sa njegovog prvog zvaničnog meča u dresu Junajteda.

Matić je odigrao doktorski protiv Reala, što je potvrdio i Žoze Murinjo, tako da nisam propustio priliku da pohvalim njegovu igru. Srpski as je među poslednjima izašao iz Junajtedove svlačionice, a malo pre toga kolena su mi klecala dok su pored prolazili Pogba i ekipa.

Čekao sam i Kristijana Ronalda. Naravno da ga volim kao bivšeg fudbalera Junajteda. To i ne krijem. Kao ni da je klasa za Lea Mesija, uprkos tome što znam da će me mnogi osuđivati. Nažalost, zajedno sa Modrićem i Marselom skrenuo je desno po izlasku iz svlačionice. Umesto levo (kod Albukerkija).

To je samo bio znak da je vreme da se kompleks stadiona polako napusti. Bilo je vremena za još jedno kratko druženje sa pomenutim kolegama iz Hrvatske, sumiranje utisaka, ocena meča i priznanje da je Real ipak bio bolji za taj jedan gol.

Sat je polako otkucavao 01.30 kada je došlo vreme da svako krene na svoju stranu. Oni ka mestu gde su bili smešteni, ja prema autobuskoj stanici. Ponovo pored Vardara, prema ''mojoj'' klupi. Doduše, tada nisam znao da će mi pružiti kratkotrajno utočište.

Hvala joj na tome...

(Mario Marić)