Ko je bio Hotspur u imenu Totenhema (FOTO)

Ser Henri Persi je vrlo zanimljiv lik iz engleskog kasnosrednjevekovlja koji je zbog svoje plahovitosti od Škota dobio nadimak Prznica. U prevodu na engleski: Hotspur

Ser Henri Persi (ili možda Anri, budući da je engleska vlastela u tom periodu još uvek na talasu normanskih osvajanja iz XI veka govorila francuskim jezikom) rodio se 1364. godine i rano je dobio nadimak Hotspur. Doslovno, Hotspur znači "vrela mamuza", ali je zapravo stara engleska žargonska reč koja se najbolje prevodi našom rečju "prznica".

Preporučujemo

Dakle, ser Hari Prznica se rodio u vlastelinskoj porodici, otac mu je bio (takođe) Henri Persi, erl od Nortamberlanda, a lično je proizveden za viteza od strane kralja Edvarda III kada mu je bilo trinaest godina, istovremeno sa budućim kraljevima Ričardom II i Henrijem IV.

U narednih šest godina posetio je Irsku i Monašku državu Tevtonskih vitezova da bi sredinom 1380-ih godina bio imenovan lordom zaštitnikom Istočnih krajina (dela granice sa Škotskom). Zbog svoje plahovitosti i čestih pohara Škoti su mu i dali nadimak Hotspur (odnosno "Haatspore"). Potom je nekoliko godina ratovao po Francuskoj, da bi se 1388. ponovo vratio u Istočne krajine i bio zarobljen u Bici kod Oterburna pa otkupljen.

Njegov uspon je bio stalan. Vojna karijera, diplomatska karijera, politička karijera, u svemu je napredovao. Uprkos tome što je bio miljenik kralja Ričarda II, podržao je Henrija IV u uspešnoj pobuni zbog čega je bogato nagrađen od novog vladara.

Tako 1399. postaje i visoki šerif Flintšira, u Severnom Velsu, a nakon velike pobune Ovena Glindura koja je izbila 1400. godine (i koja će trajati narednih 15 godina) postaje i kraljevski poručnik u toj oblasti.

On, ipak, nije bio zadovoljan. Kralju je zamerao mnogo toga: obećane a neisplaćene naknade za odbranu granice sa Škotskom, zemlje obećane njemu predate rivalu, zahtev da preda škotske zarobljenike, neuspeh u pregovorima sa Glindurom, forsiranje kraljevića Henrija što se vojnih akcija u Velsu tiče, neotkupljivanje Hotspurovog zeta sera Edmunda Mortimera kojeg su Velšani zarobili, oporezivanje sveštenstva uprkos obećanju da to neće činiti bez dozvole parlamenta, nedozvoljavanje slobodnih izbora za parlament, ubistvo prethodnog kralja Ričarda II u zatočeništvu.

Kada se sve nakupilo, u leto 1403. godine digao je bunu protiv kralja optužujući ga za tiraniju. Preciznije, učinili su to njegov njegov otac, erl od Nortamberlanda, kao i stric Tomas Persi, erl of Vorčestera. Međutim, zbog sporosti vojske njegovog oca, u Bici kod Šruzberija samo su se on i njegov stric suočili sa daleko brojnijom vojskom koju je predvodio kraljević.

U tom je boju Hotspur poginuo, ne zna se kako, dok je predvodio juriš. Kralj je, kažu, plakao kada su mu doneli telo, ali je morao da ga iskopa iz groba i da mu glavu istakne na zidinama Jorka jer su se pojavile glasine da je zapravo živ. Januara naredne godine posthumno je proglašen izdajnikom i sve su mu zemlje oduzete.

Kasnije će se Hotspur pojaviti kao lik u Šekspirovom komadu "Henri IV, Deo 1", ali ga u njemu neistorijski ubija sam princ Henri u poštenom dvoboju. Takođe, njih dvojica su kod Šekspira vršnjaci, premda je Persi zapravo bio 23 godine stariji.

Totenhem Hotspur, poznati fudbalski klub iz Londona, svoje ime duguje upravo ovom čoveku. Naime, prvi teren na kome je igralo ovo sportsko društvo nalazio se u kraju u kojem su zemlju posedovali potomci Harija Prznice, pa su ljudi ovom junaku odali priznanje.

Čak je i klupski grb nastao pod tim uticajem jer je Persi bio poznat po svojim mamuzama koje je stavljao na svoje borbene petlove.

Kažemo junaku, jer junak jeste bio. Nema nikakve veze što je digao ustanak protiv svog monarha, to se i kod nas redovno dešavalo; napokon, u svakoj generaciji Nemanjića postojao je sukob između braće ili roditelja i dece, oko prestola.

Mi imamo običaj da na izvestan način idealizujemo srednji vek, ili barem heroje iz tog perioda, ali je to u suštini bilo vreme vrlo slično našem, sa individualne psihološke strane. Ljude tada pokretale su iste stvari koje pokreću i ljude danas, samo je društveno okruženje drugačije pa se to manifestuje na drugačiji način.

To što je on digao bunu protiv kralja početkom XV veka slično je današnjem cepanju neke partije. Tada je upotreba oružja bila jedina metoda da se sa nekim definitivno raskrsti ili da se sruši sa vlasti. Danas, srećom, nije.

(O. Š.)