Ispovest "srpskog Švarcenegera", šampiona i glumca iz Žikine dinastije: Predvideo sam pogibiju žene

Zoran Jovanović legendarni bodibilder i glumac otkrio je prvi put u svojoj ispovesti za Telegraf detalje vezane za smrt svoje supruge, najbolje srpske bodibilderke Branislave Jovanović, čiju krvavu trenerku čuva u svojoj kući

Zoran Jovanović (59)  je za najveći broj ljudi jedan od naših najuspešnijih bodibildera, za malo bolje poznavaoce on je junak spotova iz osamdesetih, kao i nekih kultnih filmova, kao što je "Nije lako sa muškarcima", gde je bio dečko jednoj od ćerki Milene Dravić, koji se kasnije ispostavio kao gej.

Pamte ga i po maseru u filmu "Žikina dinastija" ili kao Ranka bildera u filmu "Moljac"

Sportista sa 480 medalja u karijeri

Za one koji nisu upućeni, ceo bodibilding je jedna vrsta subkulture u kojoj se samo bodibilderi snalaze dobro i u većini slučajeva nemaju želju da komuniciraju sa spoljnim svetom.

Ta zatvorenost je uglavnom posledica neznanja, jer bodibilderi mnoge stvari rade napamet, bez razumevanja.

Upravo je takav Zoran Jovanović koji ima neverovatno znanje na polju treninga ishrane i suplementacije. Jednostavno ogromno iskustvo, 480 osvojenih medalja uticali su na njegovo apsolutno poznavanje nauke u onom najpraktičnijem smislu.

Međutim, ono što malo ko zna, je da je Zoran doživeo porodičnu tragediju kada mu je 12. novembra 2017. u saobraćajnioj nesreći poginula supruga Branislava Jovanović, naša najbolja bodibilding takmičarka.

Rekao je supruzi "molim te izvadi putno i zdravstveno osiguranje"

Ono što je zastrašujuće je da je Zoran predosetio njenu smrt dva dana ranije i to je ispričao ekskluzivno za Telegraf.

- Imaš ekskluzivnu stvar, ja nisam nikome to ispričao. Kada se to desilo ovde je sve vrvelo od novinara, ali tada to još nisam mogao da prihvatim, ali ti sad prvi put dobijaš kako se sve to desilo.

- Ona je poginula 12. novembra 2017. a ja sam slučajno, dva dana ranije, obično kad ona radi, a radila je u Bodibilding savezu Srbije za saradnju sa inostranstvom, to veče na B92 gledao neke sportske nesreće i tragedije.

- U tom trenutku mi je palo na pamet "Šta bi se desilo da se njoj nešto desi, da mi pogine"  Neverovatna stvar koja mi se javila. Ja sad ne mogu da ti iznesem sve do tančina šta sam video u svojoj glavi. Odem gore do nje i kažem joj "Video sam to i to, molim te idi sutra izvadi putno i zdravstveno osiguranje" i ja joj tu maltene kažem da će poginuti.

Ušao je u zonu sumraka i "uplivao" u strašan događaj

- Ona mi kaže "Ma, daj šta ti je  to je samo Rumunija". Ali, danas, ja to još uvek ne mogu da prežvaćem, pitam se da li sam mogao nešto da uradim. Ona ipak ode izvadi putno i zdravstveno osiguranje, ali ono što treba ljudi da znaju nije poginula u Rumuniji već u Srbiji, tako da to ništa ne vredi.

• Kada ste se poslednji put čuli?

- Mi smo se čuli tokom dana, trebalo je kod mosta Pančevca da je sačekam pošto je vozio Jovo Beslać, otac male Milice koja je poginla takođe, kao i njena majka. Čuli smo se malo kasnije, ja je pitam gde si, ona kaže stižem za sat vremena. Ja se polako spremim i krenem jer mi treba oko 45 minuta do Pančevačkog mosta.

- Kad sam došao na mesto gde smo se dogovorili kod Kulturnog centra "Vlada Divljan" ja je pozovem u 17.45, a ona je, da napomenem,  poginula u 17.40.

- Telefon zvoni niko se ne javlja, na jedan, ni na drugi. Meni jeza kroz kičmu prolazi, vrati mi se ono što sam video. Sednem u kola i počnem da plačem "Bože, samo ne to". I tog trenutka počinjem da zovem sve koje znam, više me ništa nije zanimalo, jer sam toliko bio siguran da se to desilo da je to bilo van pameti.

- Okrećem predsednika saveza, njenog koreografa, sve ljude iz sveta bodibildinga i iz policije koje znam,  da vidim da li znaju nešto. Ništa, tišina, niko nema pojma. Oni me smiruju "Daj čoveče, šta ti je sve je u redu"

- Igrala se neka košarkaška utakmica u Pioniru, ja priđem policiji u patrolnim kolima pored i kažem "Ljudi, nisam bilo ko, molim vas pomozite, nije mi dobro, kako mogu da saznam informacije o nesreći" Oni me odvedu u stanicu Palilula. Ja u međuvremenu i dalje okrećem telefone prijatelja. Ponovo okrećem nju - ništa, mrtvi telefoni.

- Poslednje reči su nam bile "Čekam, čekaću te ja"

- U policiji nema informacija, nemaju kontakt sa policijom Zrenjanina, ne možemo da dobijemo potvrdu da se desilo nešto sa tim kolima. Jer, ja sam bukvalno uplivao u ceo događaj. Niko nema informaciju, jer nije ni izašla ekipa na teren i uviđaj, ja unapred sve govorim.

- Izađem napolje iz policije, kako sam izašao tako počnu da zvone telefoni, sad se slivaju sve one glasine povratne što sam slao kad sam zvao. Ja ne znam kako sam došao do kola. Ja sam zvao 30 ljudi koji su moćni da nešto mogu da saznaju. Ali, niko nije uspeo da sazna ništa, jer nema događaja, ja sam bukvalno ušao u događaj u tih pet minuta.

- Tek onda je počelo da se sliva sa svih strana šta se desilo. Kako sam došao kući ne znam, ali čekalo me 30 novinara. Ali, sve ono što sam joj rekao tog dana se desilo.

"Najbolji izgled ikada, ali za kovčeg. Čuvam njenu trenerku sa kapljicom krvi u kojoj je poginula"

- Plus ova neverovatnoća da se klub zove Bim Džim. Klub smo nazvali 1995. BIM jer se rimovalo sa DŽIM, a ispalo je 22 godine kasnije da su to imena prvopoginulih Branka i Milica.

• Ipak, uspeo si da dobiješ njenu trenerku reprezentacije Srbije u kojoj je poginula?.

- Dobio sam je na patologiji posle nesreće, ima jednu kapljicu krvi gore na kragni. Nisam vam rekao Branislava je još 2000. postala donor organa tako da je posle smrti dala oba bubrega i jetru. Kažu da je bila živa do bolnice, ali eto da su bile vezane ona i Milica pozadi, kažu da bi bolje prošle, jer one su se bukvalno spojile glavama.

Eto, jedan trenutak nepažnje, ali kažem, svakome može da se desi. Inače, Branka je bila četvrta na svetu na tom takmičenju, što je neverovatan rezultat u 49. godini života. Kažem hiljadu puta, životna forma, najbolji izgled ikada... za kovčeg. Ali, šta da kažem nije imala sreće, tako to mogu da skapiram.

• Da li će Bodibilding savez pokrenuti memorijal Branislava Jovanović?

-  Ne da će pokrenuti, nego to više nije na Bodibilding savezu. Meni je teško da uđem u sve to. Nisam još izašao iz bola da bi se posvetio tome. Želim da to bude na najvišem nivou. Dogovor je da bude u Apatinu jedne godine, a jedne u Barajevu ili u Beogradu jer je to beogradska opština. Ostalo je da se dogovorimo, ali sve je na meni, a ja nemam snage još za to. Možda delujem jako,  ali da smo ranije pričali ne bih verovatno mogao da pričam o tome. Još imam knedlu u grlu.

- Inače, ovo parče ulice gde živim i gde je Branka živela će dobiti ime Ulica Branislave Jovanović. Ne mogu da kažem da mi nisu pomogli. Opština, savez, od svakog stanovnika Barajeva svi su znali za Branku i mene. Hvala svima na divnim rečima i podršci koju sam dobio. Trudili smo se da najbolje moguće zastupamo našu naciju svuda u svetu.

- Ja sam čak pet godina stagnirao u takmičenju da bih napravio nju. Ali, uspeli smo da uhvatimo jedan period takmičenja zajedno gde smo domirnirali od Bugarske, Rumunije, Hrvatske, Bosne Makedonije.

Počeci karijere sedamesetih u Beogradu

• Rođen si u Beogradu i počeo si sa bodibildingom još sedamdesetih, kako je to tada izlgedalo?

- Lepo si rekao beogradsko dete, odrastao na Novom Beogradu. I kao svaki momčić iz grada probao sam razne sportove, pa tako i boks. Video sam da to nije za mene, ali posle odem na plivanje. Čak sam i neke medalje osvajao, ali nisam mogao više da napredujem, pa sam završio karijeru.

- Ipak, to mi je pomoglo da posle budem spasilac na bazenu. Posle sam radio kao obezbeđenje u diskotekama, kao što je Bezistan, a posle u nekim teretanama. Sve je to tada bilo u povoju.

- Nije tada bilo mnogo vežbaonica, tada se to zvalo atletska gimnastika i bile su teretane na 25. maju, Tašmajdanu, Hali Sportova i na Vračaru, gde su stari bodibilderi držali teretanu kao što je Milan Perić, Dragan Čakarević, Slavko Mutić, koji su mene kao klinca videli u tom sportu.

• Tih godina nije bilo mnogo teretana svega tri, četri u Beogradu, kako si ti počeo da treniraš?

- Ja sam od početka bio u teretani. Zato što boks, koji sam na početku trenirao zahtevao rad u teretani, ali nije imao ko da ti pokaže, pa sam sam za sebe nešto radio, vukao. Bilo je tu dosta momaka, a jedini sam ja ostao ceo život u tome, mnogima je to bila samo faza.

- Ja sam izgarao u tome i taj trenutak podijuma od pet minuta ne može da mi zameni ništa. To zadovoljstvo svojim telom je pokazatelj da imaš volju. Neko bi i danas rekao da je to ludost jer nije profitabilan sport, ali eto ja sam ostao i danas u tome. Inače, moj prvi rekvizit je bila stolica koja je stara sad već više od 50 godina.

• Kada si imao prvo takmičenje i kako je prošlo?

-  Dobro se sećam bilo je to 4. aprila 1980. u studenjaku. Sa nama se tada takmičio i Srđan Adžemović danas biznismen. Pobedio je neki policajac, a ja sam bio treći, i tada shvatio da volim to. Uživao sam na bini i tako je krenulo to sve više i više. Kako sam pravio rezultate sva vrata su mi bila otvorena kao sportisti. Iako je bodibilding u zapećku. Bila su to lepa vremena, ostavile su traga u meni.

Kako izgleda kad četiri godine jedeš samo protein u prahu

• Osvojio si 480 medalja u karijeri i neverovatno je da si se za svako takmičenje drugačije spremao po pitanju ishrane, kako je to moguće?

-  Veruj mi i danas je tako. Bio je jedan period, za koji ti znaš, a to je da smo Branka i ja jeli samo protein surutke u prahu. Imali smo firmu "Prolab" iza sebe i proteina u izobilju, ja sam četiri godine bio na tom prahu.

- Ljudi misle da je to neka hemija, da je to nešto nedozvoljeno, a to je hrana kao i druga hrana samo u prahu, i bolje se ugrađuje. Bilo je to teško objasniti kasnije lekarima i farmaceutima na jednom predavanju.

- To je period kad sam non stop bio u formi i bez oscilacija i povreda. Ali, to sve puno košta i ne može se to izdržati. Branka je bila dve godine na proteinu surutke. I posle je teško kad znaš da si uzimao nešto najbolje da posle budeš na nekoj drugoj hrani.

Kako je ućutkao 10.000 Turaka koji višu "Kosovo republika"

• Koje medalje su ti najznačajnije i najveći uspeh?

- Bio sam prvak Evrope, mnogo puta šampion države, Balkana, kako u singlu tako i u parovima. Titula u parovima imam, da ne mogu da izbrojim. Međutim, moja najdrža medalja je zlato sa Balkanskog prvenstva u Istanbulu.

- To je bio nasrećniji trenutak u životu, 2001. godina Turska, Istanbul. Odlično organizovanio takmičenje. Ali, na tribinama haos. Cela tribina uzvikuje "Kosovo republjik" uz tam tam bubnjeve.

- Ja prvo nisam razumeo šta viču. Ali, kada sam skapirao, onda sam odradio takmičenje na najbolji način i poigrao se sa njima.

- Pobedio sam dva Turčina, Bugarina, Grka. Malo sam ih nipodaštavao, stanem ispred njih i zaklonim dvojicu. Mislim, nema šta da se takmičimo, vidi se razlika u klasi. Oni se onda ljute, pa ja priđem kao čestitam, pa opet stanem ispred, oni se ne vide.

- Ne postoji ništa draže od toga kad sam to osvojio  i slušao himnu "Bože pravde". Onog trenutka kad sam ja počeo da poziram počeli su na ttribinaa da urlaju, a onda kad su čuli rezultat i videli moju pobedu samo odjednom mrtva tišina. Tolika tišina da je bilo neprijatno.

Prva gej scena srpskog filma i kako ga je Branka Katić ošamarila šest puta

• Filmska karijera je bila zanimljiva odigrao si mnogo uloga ali su dve najupečatljivije su Stanislava, i fizioterapeuta. Kako pamtiš to vreme i zašto nisi postao srpski Švarceneger?

- Da ti kažem, to je onaj period kada su ljudi cenili to moje telo. Imao sam mnogo uloga u koprodukcijama sa Italijom gde sam bio legionar. Bilo je spotova, svega, a kasnije kada su shvatili da umem nešto i da kažem, onda su krenule i neke uloge sa pričom.

- Radio sam na vratima diskoteke Bezistan, koji su držali organizatori sa RTS-a. Tako je to krenulo, ja sam zasipan ulogama, bežao sam sa snjimanja. Bio sam toliko aktuealan da nisam mogao da vežbam, od posla. Morao sam da se povučem da malo splasne ta popularnost pa sam otišao u vojsku. Kasnije, bilo je ponovo uloga, ali sam ipak izabrao da ostanem u bodibildingu.

- Međutim, neka producentska kuća ima moj dosije i dan dana,  tako da ponude stižu s vremena na vreme. Imao sam poslednju ponudu za film Luka Besona "Lok aut" ali sam odbio, jer sam imao neko takmičenje.

- Ja sam sebe ovekovečio na filmu, pa mi nije toliko sad ni stalo. Drago mi je što sam upoznao sve te legende Gidru, Milenu, Ljubišu Samardžića dotakao sam jedan trenutak te naše filmske večnosti.

• Kako ti je palo snimanje filma Nije lako sa Muškarcima gde is morao da odigraš gej scenu što je tada bilo avangardno

- Ja nisam imao do tog trenutka pojma da ćemo to da uradimo. Mi smo kao nešto u šatoru, on me češka po bradi i to, tako da nisam ni razmišljao o o tome niti me pogađalo. Teže je bilo da se snimi ona scena kad me Branka Katić udara. Morala je jedno pet šest puta dobro da me odalami da padnem preko šatora.

• Šta danas radi Zoran Jovanović?

- Kao i uvek, pripreme za takmičenja su u toku, nadamo se da se neće otkazati i da će ih biti. Takođe, spreman jednu mladu devojku iz Barajeva koja će se takmičti u kategoriji bikini model. Imam svoj sportski klub Bim džim ovde u Barajevu i to je mesto za mlade ljude gde mogu da vežbaju i da se edukuju o raznim stvarima iz ishrane suplementacije i treninga.

(Dragutin Stojmenović)