Prva Srpkinja u boksu bez rukavica: Nađa nam je ispričala zašto voli kad pucaju kosti i koža!

Bili smo na treningu Nađe Milijančević, prve devojke iz Srbije koja je potpisala ugovor za najbolju svetsku organizaciju u bare knuckle-u

Da li ste čuli nekada za bare knuckle boxing?! Ako niste do sada, ona je vreme, jer ste dobili osobu za koju ćete navijati već početkom juna.

Preporučujemo

Bare knuckle, odnosno, boks bez rukavica, nije novi sport, ali je poslednjih godina postao profesionalizovan i stiče sve veću popularnost. Uostalom brojni bokseri, kik-bokseri i MMA borci i borkinje sve češće u poslednje vreme se oprobavaju, a neki i opredeljuju za njega.

Srbija je sada dobila i svoju prvu borkinju koja je potpisala ugovor sa trenutno najjačom organizacijom koja se bavi tim sportom - Bare Knuckle Fighting Championship (BKFC). Njeno ime je Nađa Milijančević i bivša je dvostruka juniorska svetska i evropska šampionka u amaterskom kik-boksu.

Zemunka sa trenutnim prebivalištem u Novom Sadu nedavno je potpisala ugovor na 5 borbi sa BKFC-om i uskoro je očekuje prvi okršaj takoreći golim rukama.

Zbog toga smo se i mi zaputili u "srpsku Atinu", pravac u "Ronin Carnage Global" i posetili smo Nađu na jednom od njenih treninga.

Jasno je kolike predrasude postoje uopšteno kada se govori o ženama u borilačkim sportovima, ali još kad pomenete da će se neka devojka boriti bez rukavica, svakako, je informacija koja izaziva podizanje obrva onih neupućenih.

I ko bi bio bolji sagovornik za to od devojke koja se sa svojih 20 godina opredelila za taj sport i, kako nam je između ostalog i rekla, potpuno pronašla u njemu.

• Za početak hajmo našim gledaocima i čitaocima da objasnimo šta je to "bare knuckle", pošto je to novi sport i mnogi nisu upućeni šta to znači?

- Bare knuckle boxing to je novi sport, tačnije zvanično novonastao i ja sam potpisala ugovor za najbolju svetsku organizaciju - BKFC. Tu se nose samo bandaže. Bandažira se samo zglob, dok su zglobovi na prstima otvoreni i radi se bez rukavica, u bokserskom šortsu i patika i sa zaštitnom gumom za zube.

• Verovatno nisam ni prvi, ni poslednji koji te pita zašto bare knuckle?

- Zapravo sam od svoje šeste godine u borilačkim sportovima. Uvek sam tražila gde ću da se pronađem, radila sam i amaterski boks i amaterski kik-boks. Tu sam bila juniorska svetska i evropska prvakinja dva puta. Radila sam i profesionalni kik-boks, probala sam i grepling, htela sam MMA. Prosto sam tražila nešto atraktivno. Po internetu sam polako krenula da izučavam bare knuckle, šta se tu dešava... Meni se to odmah svidelo. Znala sam da je to za mene stvoreno. Tačno sam se odmah pronašla zato što mislim da je to najagresivnija i najrealnija borba, definitivno. Nema tu mnogo taktiziranja. Tu se ide na čistu snagu, fizičku spremnost... To je ono što se meni sviđa.

• Ono što svi kažu kada govore o "bare knuckle" jeste da ulaziš u borbu i odmah znaš da ćeš imati makar jedan prelom, da li šake ili nosa ili nečeg drugog, bez obzira da li pobediš ili izgubiš?

- Naravno. Evo jedan moj drugar s Tajlanda je pobedio nokautom u prvoj rundi i zadobio prelom šake i sedam kopči u roku od pola runde. A radi se pet rundi po dva minuta.

• Kako je došlo do ponude od BKFC-a, koji je trenutno najbolja i najjača organizacija kada je reč o boksu bez rukavica?

- Čim sam počela da razmišljam o tome prvo sam pričala s trenerom. Tačnije da ga pitam šta on misli o tome. Pitala sam ga da li ima neke veze da ugovorimo neki bare knuckle meč?! On me samo pogledao i rekao: "Vidi, ja sam za to oduvek bio, naravno. Ali ja ne mogu da gledam kako ti primaš udarce ni s rukavicama, a kamo li da te neko udari bez rukavica".

- I ništa. Imam neke kontakte i prijatelje iz Moskve, pošto mi tata tamo živi i tamo sam i trenirala i videla sam da i tamo rade neki bare knuckle, ali to je onaj boks što rade u slami, u farmerkama. Baš ono surovo, kao organizovane tuče po birtijama. Bukvalno tako izgleda. Ali rekoh, šta ću. Ako moram taj put da prođem da bih stigla do ove organizacije... Kontaktirala te neke prijatelje i oni mi rekli da im pošaljem podatke, pa će oni da kontaktiraju neke menadžere, tamo-ovamo, i to se oduži. I ja razmišljam da ne mogu da izdržim. Ja bih odmah da uđem u te vode. I ja pošaljem poruku na Instagram menadžeru iz BKFC-a. Pošaljem mu ko sam, kažem da želim da se bavim bare knuckle-om i sutradan mi je stigao odgovor. Rekli su mi da su mi pogledali profil, mečeve i da su jako zainteresovani za mene, da sam mlada i perspektivna. Tako je krenula cela priča.

- Prvo sam potpisala ugovor za te menadžere i onda mi je vlasnik BKFC-a odmah ponudio ugovor na 5 borbi, što je najveći ugovor do sada za devojku.

Ti si među novim potpisanim članicama BKFC-a i našla si se u jednom dobro poznatom društvu. Pored tebe potpisale su i Rejčel Ostovič i Perl Gonzalez koje su poznata imena iz UFC-a.

• Malopre si pomenula kako je tvoj trener Miša Bačulov reagovao i rekao ti da je prerano, ono što je meni interesantno, pre svega, jeste da što se tiče bare knuckla kada je reč o borkinjama uglavnom su to devojke tvojih godina, oko 20, 21, 22, dok recimo kod muškaraca su to uglavnom neki borci koji su na zalasku i to im je prilika da zarade neke poslednje dobre pare?

- Sve su starije, oko 8 godina, 10. Šampionka na primer je starija 18 godina od mene. Onda je shvatam u kakvoj sam prednosti u odnosu na njih. Mogu da napravim veću i dužu karijeru od njih.

• Ugovor ti je na pet borbi, da li se već zna kada ćeš imati prvu borbu?

- Prva borba će biti sad u junu, 18. juna u Majamiju. Zvanično će protivnica biti objavljena ovih dana.

• Da li imaš neku želju za protivnicu?

- Iskreno bih volela da se oprobam sa ovim zvezdama, mada sam sigurna da me neće odmah staviti u prvi meč sa njima. Ali sam sigurna da ću da dokažem da sam stvarno na tom nivo, ako ne i na višem. To hoću i sebi prvenstveno da dokažem.

• Verovatno razmišljaš i u pravcu da je to i neki najbrži put da stekneš svoje ime.

- Naravno.

• Koji je tvoj neki krajnji cilj u bare knuckle-u, s obzirom da kažeš da je to ono što ti želiš i da nećeš se vraćati kik-boksu ili prelaziti u MMA?

- Mislim da neće. Osećam da je bare knuckle najbolje za mene. Kada stanemo jedna naspram druge. Sad sparingujemo s malim rukavicama, nećemo bez njih. Ali kad se skinu velike bokserske rukavice, većina boraca počne da žmirka. čim su malo više otvoreni i ne može to svako. A na primer ja se osećam još sigurnije kad skinem rukavice, kad su mi otvorene šake. Mnogo se bolje osećam nego sa velikim rukavicama.

• I tvoj neki put u karijeri je interesantan, pošto si rođena Zemunka, ali si se preselila i Novi Sad zbog karijere. I ovde sada treniraš kod čuvenog Miše Bačulova u Ronin Carnage Global-u. Kako je došlo do vaše saradnje?

- Bila sam 5-6 godina u juniorskoj kik-boks reprezentaciji i odlučila sam da se profesionalno bavim i oduvek mi je bila želja da treniram kod Miše Bačulova. Meni je to bio vrhunac kik-boksa u Srbiji. I njemu sam isto poslala poruku preko Instagrama. Znali smo se od ranije, kad sam imala 15-16 godina smo došli iz Beograda na sparing ovde kod Miše i ja sam radila s nekom Mišinom devojkom, starijom od mene dobrih 10 godina. Bila je krupnija i visoka, bila im je najjača u klubu i mene Miša stavio s njom da sparingujem. Tad mi je rekao, tačno se sećam, da sam najsvetlija tačka sparinga, da sam ga oduševila, da sam srčana i jaka i od tad mi je želja bila da dođem ovde. Samo što sam tada bila još maloletna i nisam bila sposobna da živim sama, ali čim sam osetila da mogu i izašla iz juniorki, došla sam.

• Nedavno si izjavila da ti je Miša kao drugi otac?

- Miša je stvarno neverovatan trener. Njegova energija u sali, koliko god da nam je teško na treningu, da smo umorni ili koliko god problema da imamo, i nevezano koliko on problema ima sa strane, on donese neku energiju kad se pojavi u sali, utiče pozitivno na nas. Treniramo, lomimo se ovde, plačemo, ali opet nekako to radimo sa nekom srećom i zadovoljstvom zbog njegove energije koju nam prenosi.

• Miša kada govori o svojim borcima, on kaže da su oni kao na džojstik, šta im on govori tokom borbe, oni to rade. Kako se ti snalaziš s time?

- Ja sam već oformljeni borac, treniram preko 10 godina i sad ne bi imalo smisla da ja totalno menjam svoj stil borbe, nego je samo on došao na moj stil uradio nadogradnju. Popravio neke detalje, ubacio svoje neke tehnike, kombinacije, forice. Baš Ronin Carnage striking sistem, čak i u bare knuckle-u ima dosta stvari koje su povezane sa time.

• Nažalost, Nađa je pre nekoliko godina izgubila svoju sestru Nikoletu, koja je preminula od leukemije. Od tada sve svoje pobede i borbe posvećuje upravo njoj.

- Kad god ulazim u ring i pred spavanje svaku noć kao da popričam sa njom. Uvek osetim njeno prisustvo, pošto mi je ona uvidelvek bila podrška. Ona je trenirala odbojku. Baš sam sa mamom pričala skoro da je neverovatno da sam ja primećivala da kada ja pobedim meč ona je srećnija nego kada ona pobedi. Uvek sam imala taj neki osećaj. Tako da uvek kad ulazim u ring osećam da je tu i da me gleda.

• U današnje vreme u borilačkim sportovima za uspešnost borca postale su izuzetno važne i društvene mreže, kao i takozvani "trash talk". Neki kažu da sada to doprinosi i više od 50 odsto popularnosti i uspešnosti boraca. Ti si neko ko je to prepoznao. Kako se baviš i nosiš s time?

- To jeste postalo bitno u borilačkim sportovima, pa i u bare knuckle-u. I treba biti tu dosta posvećen, jer, što si dobro rekao, to je maltene 50% posla. Ali ja se trudim da pokrijem sve te slike i snimke, medijsku pažnju i svojim radom i trudom na treninzima, kao i kvalitetom.

• Ti se svakako uklapaš u neki savremeni model borkinja. Imaš izgled, lepotu, uz to si i dobar borac. Nema sumnje da imaš sjajnu perspektivu, bolju nego neke devojke koje su "karijeru" napravile pre svega na izgledu, a ne na onome što su uradile u ringu ili oktagonu.

- Tako je. Dosta njih se predstavilo na Instagramu i drugim društvenim mrežama kao velike borkinje, postale su popularne zbog nekih drugih stvari, a onda kada je došlo do borbe tu se nisu dokazale. A ja ću dokazati suprotno. U to sam sigurna.

• Takođe se uklapaš i u trend da su tetovaže sastavni deo imidža borca. Imaš ih i ti dosta.

- Naravno, meni se to jako sviđa. Prvu tetovažu sam uradila sa 15 godina, tada roditelji to nisu znali, ali su me kasnije podržali, jer i oni sami imaju dosta tetovaža. ovog bika što imam na listu sam uradila zato što su istu takvu tetovažu i tata i stric uradili, pa nam je to kao familijarna tetovaža. Ovaj lav na ruci je moja sestra.

(Telegraf.rs)