Prva britanska crna sportska zvezda: Dva veka pre Rahima Sterlinga, čovek rođen kao rob u Americi postao je heroj belih Engleza

Život Bila Ričmonda, čoveka rođenog u okovima na Staten Ajlendu, iz korena je promenilo izbijanje Američkog rata za nezavisnost. Sudbina je htela da ga par nemačkih plaćenika izvređa zbog boje kože. On ih je premlatio, na oči jednog britanskog vlastelina koji ga je potom uzeo u zaštitu. Zato je 45 godina kasnije služio kao razvodnik na krunisanju kralja Džordža IV

Kralj Džordž IV krunisan je tokom raskošne ceremonije u Vestminsterskoj opatiji dana 19. jula 1821. godine. Među osamnaest ceremonijalnih razvodnika Njegovog Veličanstva, od kojih su svi redom bili zvezde golorukog boksa, nalazio i 57-godišnji Bil Ričmond. Nije njegova kovrdžava seda kosa bila ono što ga je izdvajalo iz gomile, već boja kože. Bil Ričmond je bio crnac, jedini od svih prisutnih.

Preporučujemo

Ali čak ni njegovo afričko poreklo nije bilo jedina stvar po kojoj je bio jedinstven u masi uglednog sveta koji je toga dana ispunio najvažniju crkvu Velike Britanije: takođe je bio jedini koji je rođen kao rob u američkim kolonijama. Njegov put od pravih okova do Vestminstera počeo je u Ričmondtaunu na Staten Ajlendu 1763. godine, kada je došao na svet. Ne zna se kada su tačno njegovi preci dopremljeni iz Afrike; možda čak i u generaciji koja je prethodila njemu, možda je on bio prvi koji se rodio na tom tlu.

Zaduženja koja je imao u detinjstvu verovatno su se svodila na poslove oko domaćinstva, pošto je imao sreću da odrasta daleko od plantaža na Jugu, ali život mu svakako nije bio lak i lagan. Nije bilo ni nade u bolje sutra, jer ipak je bio puko „oruđe koje govori“ u nečijem vlasništvu. A onda je, kao dar sa neba, u dvorište kuće njegovih gazda stigla vojska i promenila sve. Izbio je, naime, Američki rat za nezavisnost, kada je Bil imao dvanaest godina.

Staten Ajlend je ostao lojalan Kruni i postao uporište britanske vojske; već 1776. godine u okolini je bilo raspoređeno oko 20.000 „crvenih mundira“ i hesena, nemačkih pomoćnih trupa iz Hesena koje su Englezi redovno bili angažovali u to doba (heseni su kao plaćenici bili silno popularni tada i dešavalo se da ih angažuju čak i zaraćene strane u istom ratu). Upravo je odatle general Vilijam Hau, tada vrhovni komandant britanskih snaga u tom sukobu, pokrenuo smeli i odvažni napad na Njujork, koji su držali rodoljubi.

Tokom haosa koji je nastao došlo je do hvatanja američkog špijuna Natana Hejla, koji je potom pogubljen. U pitanju je veliki junak američke istorije koji je, dok su ga vodili na gubilište, izrekao legendarnu rečenicu: „Žalim samo što imam tek jedan život da izgubim za svoju zemlju“. Ili je rekao nešto slično tome, izvori se ne slažu. Dželatu je tom prilikom pomogao nepoznati crni rob po imenu Bil Ričmond; verovatno ne ovaj, tada 13-godišnji Bil Ričmond, nego neki drugi, ali gotovo vek i po se tvrdilo da je to bio upravo on.

Novembra 1776, dva meseca nakon ovih događaja, odigrao se verovatno presudni događaj koji mu je iz korena promenio život. Dok je pojio konje ispred krčme „Crveni lav“, grupa hesena počela je da ga vređa na rasnoj osnovi. Na opšte zaprepašćenje, dečak Bil ne samo da nije oćutao, nego je uzeo i ubio boga u njima. Rečju, nalupao ih kao volove u kupusu.

Svedok tome bio je erl Hju Persi, drugi vojvoda od Nortamberlanda i pukovnik 5. pešačke regimente, koji ga je odmah uzeo pod svoje i februara naredne godine regrutovao u Prvi laki bataljon. Razume se da Bil nije bio jedini crnac u službi kralja Džordža. Lord Džon Marej, četvrti erl od Danmora, kao britanski guverner Virdžinije objavio je proklamaciju kojom je obećao slobodu svim odbeglim robovima koji se budu borili za kralja; i njih oko dve hiljade uskoro je formiralo tzv. Etiopijski puk, kao i partizansku Crnu brigadu.

Danmor je, međutim, uskoro otpušten i sa sobom je u Englesku poveo njih oko tri stotine (fer i pošteno). 1779. njegov je primer u mnogo radikalnijem obliku sledio general ser Henri Klinton koji je izdao Filipsburšku proklamaciju kojom su oslobođeni svi robovi u vlasništvu revolucionara, bez obzira da li se bore za Krunu ili ne. Smatra se da je oko 100.000 pokušalo tokom rata da pobegne i priključi se Englezima, ali je samo mali broj uspeo. Uglavnom su hvatani. Krajem rata Englezi su izvukli nekoliko hiljada, i premda je to mali udeo u ukupnoj robovskoj populaciji Trinaest kolonija, ove dve proklamacije su oslobodile više ljudi nego bilo šta drugo do Američkog građanskog rata.

No, vratimo se Bilu Ričmondu, koji se narednih godinu i po dana borio na frontu kod Filadelfije i učestvovao u velikoj britanskoj pobedi — Bici kod Brendivajn Krika. Nakon toga je vraćen na Staten Ajlend. Još uvek je bio štićenik erla Persija, i ostao je to čak i nakon što se maja 1778. godine ovaj posvađao sa generalom Hauom, podneo ostavku i vratio se u Jorkšir. Po svemu sudeći, Ričmond je već jula te godine prešao Atlantik i obreo se pod krovom svog patrona.

Umesto da ga obuče u livreju i pokazuje kao kakvu retku zverku, što je plemstvo, ne samo englesko, nažalost često radilo s crncima u svojoj službi, erl Persi je odlučio da finansira dečakovo šegrtovanje kod jednog stolara u Jorku. Ričmond se isticao ne samo po umeću koje je stekao, već i po stilu oblačenja. Voleo je, naime, šarenu garderobu koja je privlačila pažnju, često rasista. Zato je Bil — sada već uveliko samostalni zanatlija sa vlastitom radnjom — morao pesnicama da brani svoju čast. Iako je generalno bio miran i povučen, jao onome ko bi ga isprovocirao: bio je sposoban za stravično nasilje u takvim okolnostima. Posebno ako bi mu vređali suprugu: belu Engleskinju po imenu Meri Danvik koju je oženio 29. juna 1791. godine u Vejkfildu, i sa kojom je rodio četvoro dece.

Nakon što se sa porodicom 1795. godine preselio u London, zbog veštine pesničenja i naočite pojave je privukao pažnju jednog drugog vlastelina, mladog lorda Tomasa Pita, drugog barona Kamelforda. Ovaj neobični momak imao je običaj da pri razgovoru za posao sa potencijalniim uposlenikom udari svog sagovornika. Ako bi reakcija bila adekvatna, posao kod Kamelforda bio je obezbeđen. Očigledno je Ričmond poludeo i hteo da ga zgromi, jer je posle toga postao njegov telohranitelj.

Počeo je da prati gazdu, opsednutog sportom, po raznoraznim manifestacijama. Između ostalog, išli su na bokserske mečeve. Taj sport, još uvek vođen golim rukama, premda već uveliko popularan na Ostrvu (prvi članak o boksu objavio je još 1713. godine ser Tomas Parkins, dok je prva pravila 1743. godine napisao Džek Broton), tokom prve polovine osamnaestog veka doživeo je eksploziju. Kako mi danas ludujemo za fudbalom, tako su ondašnji Englezi ludovali za boksom.

Ričmond je isprva samo gledao, ali je uskoro i sam ušao u ring. Njegove prve mečeve — u kojima je dobijao teške batine — finansirao je lord Kamelford, sve dok nije 10. marta 1804. poginuo u dvoboju sa nekim prijateljem. Ričmond je imao 41 godinu i već je bio star za boksovanje, ali umesto da batali, odlučio je da nastavi. Uskoro je usvojio sopstveni stil i počeo tako da dominira da su ga prozvali „Crnim terorom“.

O kakvom stilu se radi? Tada se još uvek boksovalo tako što bi suparnici — krupni i korpulentni ljudi — stajali uspravno i međusobno razmenjivali udarce. Bil je, međutim, bio nizak čovek, isuviše mali da izdrži takav oblik borbe. Zato je smislio nešto novo, nešto neviđeno, a danas normalno: počeo je da pleše po ringu, da se kreće, da se sklanja i izbegava napade, da zadaje oštre i brze udarce iz kontranapada.

Postao je zvezda, uprkos tome što mu karijera nije dugo trajala. Oktobra 1805. godine, nekoliko dana pre nego što će se odigrati sudbonosna Bitka kod Trafalgara — najznačajnija pomorska bitka Napoleonovih ratova u kojoj je admiral Nelson potukao francusku flotu — Bil Ričmond se kod Hejlšama u Saseksu, pred nekoliko hiljada ljudi, tukao protiv 24-godišnjeg Toma Kriba koji će uskoro postati verovatno prvi superstar britanskog sporta, a koji je tada tek počinjao.

Bil je bio energičan, ali je Tom bio uporna i strpljiva planina od čoveka; zadovoljio se defanzivom i čekao svoj trenutak, odbijajući da igra kako Bil svira. Nakon sat i po vremena, pobedio je izmorenog Ričmonda zahvaljujući većoj snazi. Ričmond je uskoro odlučio da okači rukavice o klin (a da, nije ni imao rukavice), da otvori krčmu „Konj i delfin“ pored gimnastičke sale, i da se posveti treniranju mladeži željne boksovanja, kao i promovisanju samog sporta i organizovanju borbi. Ipak, tokom 1808—1809. godine bio se nakratko vratio aktivnom pesničenju, i revanširao se iskusnom Džordžu Medoksu sa poraz koji mu je ovaj naneo 1804. godine.

Jedan od Ričmondovih učenika bio je Tom Molinju, takođe bivši rob i to sa plantaže pamuka, koji je posedovao visinu i herkulovsku snagu, ali bio lenjivac i nadmeni hedonista. On je 3. decembra 1810. godine bio akter najlegendarnije borbe iz rane istorije boksa, kada se pesničio upravo sa Kribom, kod Šeningtona u Oksfordširu, pred oko 10.000 gledalaca. Padala je hladna kiša, a Molinju je uzvraćao udarce koje mu je slao engleski junak. Većina je pre početka verovala u Kribovu pobedu u prvih deset rundi; ali sada je tekla devetnaesta a Molinju je bio potpuno ravnopravan, možda čak i u prednosti.

Tokom te runde dva borca su ušla u klinč, koji su pravila tada dozvoljava. Sudija je stajao pored i nije znao šta da radi. Gomila, zaprepašćena zbog pomisli da bi njihov prvak mogao biti poražen od strane ovog tamnoputog došljaka, morala je nešto da uradi. „Čast zemlje bila je u pitanju“, napisao je svedok i novinar Pirs Igan. I, šta se desilo? Uleteli su u ring, nastao je haos i crncu je izgleda povređena ruka. Očigledno ne ozbiljno jer je borba nastavljena. Molinju je u 34. rundi rekao da više ne može; ubedili su ga da se vrati u ring i poražen je u narednoj.

Dva dana kasnije Ričmond ga je odveo na Londonsku berzu gde je primio ovacije i nagradu u iznosu od 45 gvineja (ogroman novac u to vreme); istovremeno, Ričmond je zahtevao i dobio revanš za svog štićenika. Imao je nameru da ga ovoga puta još bolje spremi, ali se ovaj odao piću i bordelima, i u ring ušao potpuno nespreman. 28. septembra 1811. godine kod Tisltona u grofoviji Ratland, pred oko 15.000 gledalaca, Krib mu je polomio vilicu i nokautirao ga u jedanaestoj rundi. Ričmond se odmah razišao sa Molinjuom, iako je ovaj još nekoliko godina nastavio da se bori protiv manjih protivnika; naposletku je 1818. godine umro bez dinara u džepu od alkoholizma: imao je samo 34 godine.

Za razliku od njega, šarmantni, duhoviti i inteligentni Ričmond nastavio je da trenira mlade nade, čak otvorio novu salu na Hejmarketu, londonskoj ulici u Vestminsteru. Viđao se sa lordom Bajronom, Vilijamom Hezlitom, već pomenutim Pirsom Iganom (nismo to napomenuli ranije, ali u pitanju je legenda i pionir engleskog sportskog novinarstva), i bio strašno popularan u svojoj novoj domovini, uprkos boji kože. Ljudi su klicali kada bi rasiste izbacivao iz svog paba. Kao član prvog rukovodećeg bokserskog tela u Ujedinjenom Kraljevstvu, odigrao je ključnu ulogu u razvoju boksa kao sporta. Nećete verovati, ali upravo je Ričmond izmislio izdignuti ring da bi publika bolje videla borbu, a postoji i tvrdnja da se prvi skinuo do pojasa.

Maja 1814. godine 51-godišnji Ričmond vodio je svoju poslednju borbu protiv dvostruko mlađeg Tomasa Šeltona, kojeg je pobedio u 23 runde, a kolika je sportska zvezda bio najbolje govori to što je čak u dva navrata sparingovao pred evropskim krunisanim glavama koje su bile u poseti Londonu.

Ipak, ondašnje vreme bilo je neumoljivo prema starosti, koje god boje kože da ste bili. Socijalna zaštita nije postojala pa je Ričmond imao sve manje novca kako je zalazio u godine. Zapravo, prilično je osiromašio, morao je i pab da proda, a posebno su ga uništile one Molinjuove borbe u kojima je izgubio dosta novca na opklade. Krajem života bavio se pilićarstvom, tako sklapao kraj s krajem i hranio porodicu.

Poslednjih godina zbiližio se i sprijateljio sa Tomom Kribom, sa kojim je često do duboko u noć sedeo za šankom njegovog paba „Junion Arms“ u Vestminsteru. Tu je proveo i svoje poslednje veče 28. decembra 1829. godine. Po povratku kući umro je posle napada kašlja. Imao je 66 godina. Sahranjen je na izdvojenom groblju Crkve Svetog Jakova na Pikadiliju, koje se nalazilo u Kemdenu, a koje je u međuvremenu izmešteno na Groblje Svetog Pankrasa.

(P. L.)