Velika trenerska imena, a trenutno nezaposleni: Da li se budući selektor Srbije krije među njima?
Da li je vreme da Srbija posle skoro decenije dobije stranog selektora?
Debakl ili ne, selekcija Fudbalskog saveza Srbije doživela je fijasko na Evropskom prvenstvu, ne toliko zbog samog rezultata, koliko zbog činjenice da Srbija nema igru. To se moglo videti i pre prvenstva, čak dosta pre prvenstva, ali je bilo lakše zatvoriti oči.
Da je bilo nekakvog smisla u svemu onome što se na terenu odigravalo, da je postojalo nešto što podseća na smislenu i izgrađenu igru, da nije svaki napad delovao ka stihijsko guranje lopte ka protivničkom golu — onda bi i ispadanje moglo da se nazove nesrećnim sticajem okolnosti, i lakše bi nam palo.
Mi smo, međutim, ostavili utisak jedine reprezentacije koja je potpuno zalutala na prvenstvo, jedine koja uopšte ne igra fudbal, jedine koja ne zna šta igra, što je nestvarno, jer individualno gledano, mi nemamo najgori tim na prvenstvu: nemamo ni najbolji, imamo neki prosek, ali to je sasvim dovoljno da se napravi rezultat ako se zna šta se radi.
Logičan zaključak je da je zakazala tzv. struka, koja prema tome mora da se menja. Srpski trenerski basen je veoma plitak; pitanje je da li je to uopšte i basen ili je pak samo bazenčić sa nekoliko potencijalnih kandidata. Prirodno, pogled se okreće ka strancima.
Ali, ne sme se dovoditi bilo koji stranac, samo zato što je stranac, kao što se radilo u prošlosti, jer će nas neizbežni neuspeh zatvoriti za strance na klupi za narednih 10-15 godina.
To bi bilo veoma loše jer naš fudbal nije proizveo velikog trenera jako, jako dugo (nakon Antića devedesetih, u ovom veku samo je Mihajlović jednu sezonu sedeo na klupi nekog evropskog velikana), pa je isključivanje stranaca svojevrsno samosaplitanje.
Nama treba neko ko dolazi iz fudbalski progresivnog miljea, ili barem neko ko zna šta radi i šta hoće, neko sa planom i svojom idejom i svojim konceptom, neko sa izraženim ličnim doživljajem fudbala, neko sa vizijom, neko ko je dovoljno mlad, ali ne nužno premlad.
Svakako prvi na listi ovog tipa (velika strana trenerska imena bez posla) mora da bude Zinedin Zidan, iz razloga koji su očigledni: čovek pretvori u zlato sve čega se dotakne. Doduše, dosad se u tom smislu doticao samo klupskih zlata, ali veliki je trener i slobodan je (i skup).
Potom, Masimilijano Alegri, koji više nije trener Juventusa, a koji bi možda bio zainteresovan za jedan ovakav izazov; isto se može reći i za Jirgena Klopa, koji želi da se odmori: ali vođenje selekcije fudbalskog saveza, premda nije odmor, nije ni napor kao vođenje klupske ekipe 24/7/365.
Stefano Pioli je takođe od vrhunskih trenera iz Italije slobodan, kao i Mauricio Sari. Nema sumnje da bi mnogi voleli kakav će "srbizam" napraviti "sarizam".
Marselo Bijelsa bi nam sigurno legao "kao budali šamar", ali on je od prošle godine selektor Urugvaja. Ali, slobodan je njegov zemljak.
Maurisio Poketino nema posao. Nema ga ni Tomas Tuhel. Obojica su iz raznih razloga krajem minule sezone dobili otkaze u svojim klubovima (Čelsi i Bajern) i obojica čekaju neku ponudu koja bi bila adekvatna njihovim ambicijama.
Da li je posao u Srbiji adekvatan? Sumnjamo. Sedeti na klupi Srbije nije dovoljno glamurozno, koliko god bilo plaćeno, a ne može biti plaćeno onoliko koliko bi to bio posao u nekom velikom i bogatom klubu. Ali hoće li im takva ponuda stići i kada? To neka oni vide.
Frank de Bur je takođe slobodan, ali on teško da je veliki trener, a imajući u vidu njegov debakl na klupi Holandije pre nekoliko godina, on bi bio pogrešan potez: kao što rekosmo na početku, ne sme se dovoditi bilo koji stranac. Isto se može reći i za veterane poput Rafe Beniteza i Lusijena Favra: veliki treneri ali se čini da je njihovo vreme prošlo.
I konačno, tu je Joahim Lev, koji je 15 godina vodio selekciju Fudbalskog saveza Nemačke, i koji od 2021. godine, kada mu je uručen otkaz, nije vodio nikoga. Sigurno je imao dosta ponuda, koje očito nije prihvatao. Ali možda bi našu prihvatio! Možete li zamisliti kako bi izgledala naša igra sa njim na klupi?
(Telegraf.rs)