Sayonara

Došlo je vreme za cveće, plaketu i zlatan sat...

Po prvi put u novijoj istoriji, da ne kažemo od raspada bivše Jugoslavije, stiče se utisak da fudbaleri Srbiji nisu okarakterisani kao glavni razlog za neuspeh na nekom velikom takmičenju.

Dan posle ispadanja Orlova sa Evropskog prvenstva u Nemačkoj, pitanje koje se ligično nameće jeste: Da li bi Dragan Stojković Piksi trebalo da ostane selektor?

Preporučujemo

Ako pitate novinare (mada se oni najmanje pitaju), mišljenja su oprečna. Ako pitate javnost, Piksi bi bio smenjen i pre Evropskog prvenstva, verovatno i posle Mundijala u Kataru. Kada je u pitanju Savez, od njih je dobio novi ugovor i samim tim su pokazali da im se sviđa način na koji radi.

Međutim, u nekoj sredini gde postoji zdrav sistem (teško da ga kod nas ima), glas igrača trebalo bi da bude krucijalan. Jer, nakon svega, oni su ti koji ideje selektora trebaju da implementiraju na terenu zarad uspeha.

Reč "atmosfera", ona u pozitivnom kontekstu, je toliko puta u Nemačkoj iskorištena kako bi se javnosti pokazalo da je sve u redu da je na kraju postala izlizana. U nju više niko i ne veruje, a pod tim ne mislimo na atmosferu između samih igrača - već na relaciji sa selektorom. Epilog svega je što su nekolicina igrača već istakli da neće igrati za nacionalni tim dok je Stojković selektor. Prvi Nemanja Radonjić, zatim i Dušan Tadić, Aleksandar Mitrović, Predrag Rajković...

Daleko od toga da se ovde bilo šta krucijalno desilo (barem ne da mi znamo), ali govor tela srpskih fudbalera, pa i neke izjave direktne ili indirektne, kao da poručuje da ni oni sami više ne veruju u ono što Stojković radi. Možda i zbog toga što od plasmana na Mundijal ništa nije urađeno.

Ona blistava noć u Lisabonu, pobeda protiv Portugalije za prvo mesto u grupi i visoko dignute ruke na stadionu Benfike, zauvek će biti asocijacije na Stojkovićev staž na klupi Orlova. S tim da je i ta pobeda stigla kao neka vrsta nagrade za borbenost i požrtvovanost tokom kvalifikacija, a ne zbog neke dominacije na terenu.

Štaviše, Orlovi su svoju poslednju "strašnu" utakmicu, onu u kojoj su oduševili, odigrali u septembru 2021. protiv Republike Irske u Dablinu. To su ti mečevi u kojima se publika ponovo zaljubi u tebe, iako na kraju nisi ni pobedio.

Stojković je po dolasku na kormilo Orlova jasno poručio da želi da igra atraktivan i dopadljiv fudbal, našao je sistem koji mu je to donosio u kvalifikacijama za SP, ali Srbija kao da je stala posle te lisabonske noći. Ne sa rezultatima, jer je osvojena Liga nacija i izboren EURO, već zbog samog fudbala koji su prezentovali.

Signal da nešto nije u redu trebao je da bude učinak u kvalifikacijama za EP, gde je Srbija došla u situaciju da u poslednjem kolu strepi za bod protiv Bugarske na domaćem terenu i u trenutku kada je gubila osluškivala je vesti iz Budimpešte gde je Crna Gora tada vodila protiv Mađarske.

Već tada je trebala da se napravi ta famozna analiza, jer je očigledno bilo jasno da nešto nije u redu. Zašto famozna? Pa, selektoru je ona nekako postala uzrečica i posle svake utakmice iz njegovih usta možemo da čujemo "napravićemo detaljnu analizu."

E sad, sudeći po onome što smo gledali, ta analiza ili se ne radi, ili se radi na jedan sasvim pogrešna način. Da se neko ne naljuti, ali stiče se utisak da su igrači bili prepušteni sami sebi. Jer, kako objasniti da ni oni među sobom nisu znali ko će da igra sat i po vremena pre početka utakmice sa Danskom?!

Nije Piksi, doduše, jedini krivac za trenutno stanje u srpskom fudbalu. Može ovde da se postavi i pitanje da li mi uopšte imamo igrače za visoke domete? I tu je Aleksandar Mitrović, zamenik kapitena, imao jednu zanimljivu konstataciju kojom je indirektno i poručio da nešto ne štima.

- Mislim da imamo. E sad, timski i sve to što ide uz tim... Mislim da nismo pokazali. Posle tri utakmice na kraju završiš tamo gde treba, fudbal je timski sport i kao tim nismo bili dobri.

To "timski i sve što ide uz tim" i te kako bode oči u ovom slučaju. To "sve što ide uz tim" bi trebalo dobro preispitati u narednim danima, kada se glave ohlade i slegne prašina. Počevši od Saveza koji mora da ustanovi sistem za pravljenje igrača za A selekciju, a ne trčanje za rezultatima. Jer, pitanje je da li je iko iz mlađih selekcija uopšte blizu prvog tima.

Na kraju, sam Stojković je od čoveka od autoriteta i velikog imena jugoslovenskog i srpskog fudbala došao do toga je postao alibi trener. Izgleda da je "Sayonara" u ovom slučaju neizbežna, da je došlo vreme za cveće, plaketu i zlatan sat za sve ovo što je uradio u rezultatskom smislu.

(Telegraf.rs)