Trka koja je stvorila automoto-sport: Od Pekinga do Pariza tokom dva letnja meseca 1907. godine

Svet u kome živimo nije samo preplavljen motornim vozilima nego i automoto-trkama. Na svemu tome imamo da zahvalimo onim pionirima koji su se u te vode otisnuli onda, kada niko drugi nije smeo. Ovo je priča o njima

Naše ulice preplavljene su automobilima. Podaci državnog Zavoda za statistiku pokazuju da je pre tri godine u Republici Srbiji bilo registrovano 1.833.219 putničkih automobila; broj je do sada možda narastao i na puna dva miliona, a u tu cifru nisu čak ni uračunata ostala motorna vozila, svi ti silni autobusi, kamioni i motocikli.

Tako je automobil, kao i motorno vozilo kao takvo, deo naše svakodnevice bez koje je ona nezamisliva. Ali pre sto i nešto godina automobil je bio potpuna novotarija koju većina ljudi nikada nije ni videla vlastitim očima. Posebno kod nas, gde su starije žene u ruralnim krajevima čak i nakon Drugog svetskog rata savetovale deci da kad naiđe autobus, obavezno legnu na zemlju i uhvate se za travu da ih to čudo ne bi oduvalo. Zvuči smešno, ali tako je bilo.

A tako je bilo i stanovnicima zabačenih krajeva Azije i Evrope koji su leta 1907. godine rođenim očima gledali po prvi put ta čuda tehnike koja su „jurila“ trideset na sat, a koja su se nadmetala u trci „Peking-Pariz“. Ali, da ne trčimo pred rudu, o čemu se radi? Ondašnji pariski list „Le Matan“ objavio je 31. januara te godine tekst sa „izazovom“ smelima, u kojem je stajalo: „Ono što danas mora biti dokazano jeste tvrdnja, da dok god čovek ima automobil, može učiniti sve i otići bilo gde. Ima li ikoga ko je voljan da se otisne na putovanje ovoga leta od Pekinga do Pariza automobilom?“

Četrdeset ekipa se prijavilo za ovaj poduhvat, koji prvobitno i nije bio zamišljen kao takmičenje već je to postao zbog svog pionirskog karaktera i tehničke superiornosti italijanskog vozila „itale“, premda jeste određeno da će onaj koji prvi stigne do francuske prestonice dobiti magnum-flašu (jednoipolitarsku) šampanjca „Mum“. To je ujedno bilo i jedino pravilo: ostalih pravila nije bilo, i sve je bilo dozvoljeno.

Ali od četrdeset prijavljenih timova samo se pet pojavilo u Pekingu (tada prestonici Carske Kine kojom je vladala mandžurska dinastija Ćing), i organizacioni odbor je otkazao događaj, što petorku nije sprečilo da 10. juna svejedno krenu na putešestvije: start je bio kod zgrade francuskog poslanstva. Pored italijanskog tima koji je predvodio već tada nadaleko čuveni istraživač i pustolov te diplomata i alpinista, princ Šipione Borgeze, u pomenutoj „itali“ sa 7-litarskim motorom, tu je bio i holandski tim u „spajkeru“ te tri francuske ekipe: u „kontalu“, „dedionu 1“ i „dedionu 2“.

Osim što su pre trke bili poslati karavani na kamilama koji su uspostavili benzinske stanice da bi takmičari mogli da dopunjuju gorivo, nikakve druge ispomoći nije bilo. Pratila se telegrafska ruta pa je čitavo putešestvije bilo odlično pokriveno u svetskoj štampi, budući da je svaka ekipa imala po jednog novinara, ali uglavnom nije bilo puteva i prirodno nije bilo autokarti. Posebno je značajno ono što smo maločas pomenuli: trka se odigrala u dobu kada je automobil bio nova stvar a ruta je prolazila kroz zabačene azijske krajeve gde su živeli ljudi koji ništa slično nikada nisu videli.

Pobednik je bio princ Borgeze, iz znamenite rimske vlastelinske kuće, koji je kao ispomoć imao i privatnog šofera Etorea Gvijardija (koji je takođe vozio) i novinara Luiđija Barcinija. Princ Šipio Borgeze je bio toliko samouveren u pobedu da je skrenuo sa puta kod Moskve i odvezao se u Sankt Peterburg gde je za tim priredio večeru, nakon čega se vratio u Moskvu i uključio nanovo u trku. U Pariz je stigao 10. avgusta: tačno dva meseca nakon što je krenuo iz Pekinga.

Drugoplasirani je bio tim u holandskom „spajkeru“, predvođen Šarlom Godarom, čovekom bez novca koji je morao od drugih da traži gorivo i da pozajmi auto, i koji je pred kraj trke bio uhapšen zbog prevare. Francuska ekipa u „kontalu“ je ispala iz trke u pustinji Gobi gde su se zaglavili; još su jedva spasili žive glave, pošto su imali veliku sreće da ih otkriju meštani. Preostala dva tima su završila na trećem odnosno četvrtom mestu, ali su stigli na cilj.

Nadahnuti ovim podvigom, ljudi su naredne godine organizovali Veliku trku od Njujorka do Pariza, u kojoj je učestvovalo šest timova od kojih je samo pola uspelo da stigne na odredište. Ruta je bila dramatično duža od ove o kojoj je danas bilo reči, jer se nije išlo kraćim putem koji vam je verovatno prvo pao na pamet.

Naime, vozilo se od Njujorka (start je bio na Tajms skveru) preko Čikaga i San Franciska do Sijetla, gde su se takmičari ukrcali na brod koji ih je odvezao u Jokohamu (pre toga su otišli brodom do Valdeza na Aljasci, ali su se vratili nazad shvativši da je ta ruta nemoguća za vožnju); vozili su Japanom pa su ponovo brodom prešli na tlo Ruske imperije, te od Vladivostoka preko Irkutska, Omska, Moskve i Berlina stigli do odredišta — Pariza. Pobedio je američki tim u „tomasu flajeru“.

Inače, pomenuti pobednik princ Šipione Borgeze, koji je kao što rekosmo već bio slavna ličnost, ovim je događajem ušao u legendu. Kao čoveka odlikovalo ga je lakonsko izražavanje, bio je hladan, smiren i umerenih manira, i posedovao je mitsku samokontrolu. U deceniji pre Prvog svetskog rata bio je poslanik u italijanskom parlamentu, ali ga to nije sprečilo da se u tom sukobu aktivno bori kao vojnik. Preminuo je 1927. godine, mesec dana nakon što je napunio 56.

Nema sumnje da su svi ovi poduhvati, što ove koje smo pomenuli što drugi koji su voženi na kraćim rastojanjima, uticali na razvoj ne samo automobilske industrije već i kulture generalno. Nema sumnje da ih je italijanski pesnik Filipo Tomazo Marineti (1876—1944) imao na umu kada je u svom Manifestu futurizma 1909. godine napisao: „Ispovedamo da se veličanstvo sveta obogatilo novom lepotom: lepotom brzine. Trkački automobil sa haubom ukrašenom velikim cevima, nalik na zmije sa eksplozivnim dahom — urlajuće motorno vozilo koje kao da jaše na mitraljeskoj vatri, lepše je od Nike Samotračke. Hoćemo da pevamo o čoveku za volanom, koji baca koplje svog duha preko Zemlje, duž kruga njene orbite.“

(P. L.)