"Ko je Novak Ðoković? Trebalo bi da znate, mi smo bratski narod": Kako sam slučajno napravio incident u avionu

Ništa protiv nikoga, ali ne trčite pred rudu, vidite kako se nos lako lomi

Ljubi dragu, spremaj konja. Standardna priprema za odlazak na novi Grend slem. Ponovo ta daleka Australija, mirišljavi Melburn i Novakova deset puta zidom opasana titula. Samo da, kažem sebi, dođem do tamo, ne umem da spavam u avionu pa da sam sve u prvoj klasi. Ne ide, mućne me turbulencija i pozdrav. No... Pred dolazak me mućnula jedna konverzacija o kojoj sam razmišljao sve do samog hotela. Evo i sad mislim o tome.

Do Dohe je bilo lako putovanje. Čvorište u Kataru ne spava, odatle se (Uz Dubai i Istanbul) ide pretežno po rubovima sveta. Evo, naša povorka u ćošak do preko puta Tasmanije.

Preporučujemo

Na samom gejtu mi devojka govori da mi je promenjeno sedište. Šta to veliš, sunce, nemoj me između dva čoveka moje veličine da se guramo kao na koncertu Ramštajna, što mi ovo radite?

Kaže, porodica jedna je morala da bude u istom redu, tako da sam ja to sedište pored prozora morao da prepustim zarad mira u kući. U avionskoj kompaniji i porodičnoj zajednici.

Pitam se, zašto? Ok, moralno jeste ispravno, ali pita li me ko? Pogotovo na tako dugom putu do Melburna, može da me iznervira i slaba bešika nekog seniora koji tutnja pored mene svaki čas, a kamoli da svi zagrljeni u redu sedimo pola dana.

Eto mene baš u sredini. Između jednog gospodina i jedne gospođe. Tu kreće razvoj događaja koji mi ostaje u glavi do ovih slova.

Vidim da čovek barata dobro engleskim, po akcentu se jasno vidi da nešto duže živi u Australiji, a po pogledu je jasno da mu je ona gospođa u stvari supruga.

Vidite, jednoj sam porodici nehotice udovoljio, a sada drugoj kvarim putovanje.

Šala, nego kako. Gospodin je odmah krenuo da me ispituje odakle sam, šta radim, gde sam pošao i nekako je sve to bilo krajnje fluidno i prijateljski.

- Iz Beograda, kažete?

- Da, da...

- Bio sam u Beogradu još 1989. godine! Verujem da se vi tada niste ni rodili.

- Nisam. Još ste zatekli Jugoslaviju...

- Nje više nema?

- N... Ne... Nema. Nema je odavno u bilo kakvom obliku.

- Eto, vidiš ti to. A, šta je sada?

- Srbija.

- Da, da, da...

- Žena i ja smo rodom sa Kipra.

Odmah je tu "klik" u glavi jednog Srbina da su Grci i Kiprani isti narod.

- Bio sam u Grčkoj, ali nisam bio nikada na Kipru.

- Trebalo bi da posetite, obavezno!

- Naravno, razmišljam o tome, to je ipak bratski narod. Znate i sami naše veze, pa vera i komšijski dobri odnosi, pa navijači, tu je uvek podrška.

- Da, da... (neki čudan osmeh). A, kod vas više nema rata i to?

- Nema. Odavno.

- Samo da su ljudi dobro. Eto, kod nas već skoro 50 godina pričaju da će da ujedine ostrvo, da sklone granicu, ali ništa od toga ni na vidiku.

- Znam ponešto o tome.

Dolazimo ponovo do posla.

- Znači, tenis?

- Jeste. Za Novaka Đokovića znate?

- Čuo sam.

- Ipak smo mi prijateljski narodi. Prošle godine su Cicipas i on igrali finale, Grci su me oduševili. Imali su baš to prijateljsko što sam očekivao i pored rivalstva.

- (Ponovo čudan osmeh).

Rekoh, gde grešim? Možda previše potenciram tu priču bratstva. Nisam ni sklon da pričam sa strancima u avionu, pogotovo ne tako dugo. Nismo ni poleteli.

Gasi se onaj znak za vezivanje pojasa i uljudno pitam gospodina da sede do supruge, što on i čini brzinski.

Taman mi je čitava konverzacija, krajnje prizemna i osnovna, izlapela usled biranja filma, ali odjednom prilazi stjuart baš našem redu.

Skidam slušalice kao da će meni da se obrati, ali on dolazi baš do gospodina i gospođe.

I počinju da pričaju turski.

Znači, ništa braća Srbi i Grci, nego kiparski Turci.

Bolje da sam mu rekao da mi baba i majka gledaju one njihove serije. Ništa protiv nikoga, ali ne trčite pred rudu, vidite kako se nos lako lomi.

Nije gospodin progovorio posle toga reč. Negde ga i razumem.

Eto i mene ponovo u Melburnu. Čitamo se naredne dve nedelje, što bi rekao moj komšija, ka' i vazda.

(Telegraf.rs)