Bećaga u Melburnu (1): Srpsko kolo, druželjubiva muva i Australijan Open na pomolu
Da su Srbi po sredi, ispunili bi te lokale pored reke Jare i pre smrkavanja, kafa na kafu pa koji junak prvi padne
Krenuo po danu i zimi iz Beograda, stigao u letnju noć, ali ne prvu od poletanja, nego onu drugu koja te već nagovori da si postao punopravni stanovnik aviona. Ko dohvati Melburn iz Evrope, trebalo bi mu udeliti makar plaketu za blagu hrabrost ili jak san.
Elem, dobrodošli vi meni u blog, ne sazuvajte se ništa jer ubrzo počinje Australijan Open koji ću u ime Telegrafa ispratiti u Melburn parku.
Prvo preko četiri sata do Dohe, a onda preko 13 sati do Australije. Sve što bi trebalo da se izbegne u ovim slučajevima je da ste u sredini, jer ne putujete sa nekim poznatim i bilo bi glupo da se naslonite brkatom Francuzu i zabalite mu rame.
Ne samo zbog toga što ga ne znate, nego mu je i žena tu. No, liše šale, stariji par me je donekle spasao jer sam makar do prolaza sedeo i tako držao jednu slobodnu stranu.
Do Dohe nije bilo tako, već je nas trojica odraslih muških bića moralo da se uhvati u leleškinje-boboškinje, a ja sam bio upravo taj deo lanca koji vezuje ovu veparsku manifestaciju.
Istrpelo se, hajde, neću da kukam sada tu bezveze. Aerodrom u Melburnu je prilično jednostavan po izlasku sa gejta. Ko želi u grad, ima jedan crveni bus na dva sprata i završena priča za 10 njihovih dolara.
Uber ili taksi se koristi samo ako vas je grupica, ovako sam previše inteligentcicija da bih davao tolike pare po samom dolasku.
Snašao se malo i sve pet.
Grad je lep, ima dušu i muzičara na svakom ćošku, a neboderi na vidiku i okolini su isprepletani zgradicama iz vremena kada se više vodila pažnja o lepoti arhitekture.
Toplo, vlažno, a i oblačno u danu kada idem kroz Melburn park da pokupim akreditaciju iz kompleksa. Dosta ljudi trči, dosta vozi bicikl, nekako mi se čini da ih i dosta više brine segment zdravlja i aktivnosti od našeg laganog nacionalnog korpusa.
Da smo mi po sredi, ispunili bi te lokale pored reke Jare i pre smrkavanja, kafa na kafu pa koji junak prvi padne.
No, kako li se spremala kiša, tako je krenula da me prati jedna australijska muva.
Kapiram da australijska nema mnogo razlike sa srpskom, ali je bila prilično druželjubiva ili su me neke druge muve ispratile do Rod Lejver arene.
Neka vam te fore sad "hoće muva na...", jer niko (da stanem u svoju odbranu) nije bio na ulici pošteđen te muke.
Na kompleksu je bilo igre Đokovića i Kirjosa, druženja sa Ajlom Tomljanović, tu je i Tipsarević, ali o tim krajnje teniskim stvarima ću pisati u drugom blogu.
Sad mi je bilo krajnje zanimljivo koliko taktovi nekog kola mogu brzo da podstaknu naš narod da se uhvati za ruke, da krene da plete kao ona dva momka i ja što smo sedeli do Dohe.
Organizator pusti muziku na razglasu, igra Novak, igraju tribine. Fenomenalno.
Na putu nazad, učinilo mi se da čitava ulica kraj reke miriše na autan i direktno sam povezao sa nedostatkom komaraca. Proveravao tačnost svog njuha i informacije nisam, ali evidentno je da se nazire baš taj miris ili sastojak tog aparata.
Na jednoj strani mosta na Jari prijatelj sa saksofonom dere dušu, na drugoj momak sa karaoke mašinom dere po svom - lokali puni života, ulice pune mladih i starih, bicikla, skejtovi, roleri, tu su i psi i neke čudne ptice sa još čudnijim zvukovima, a mi spremni za novi Australijan Open.
Ja sam Miloš Bećagović, dobro dobrodošli na blog posvećen Melburnu za vreme trajanja Australijan Opena... Hteo sam da kažem da poželite sreću našima, ali bi se kolega sa nacionalne televizije ljutio što mu kradem upad.
A, tako bi mi sad dobro legla ta rečenica.
Vidimo se i čitamo se.
(Specijalni izveštač iz Melburna, Miloš Bećagović)