Priča o "Rokiju Balboi" iz sveta atletike: Kako je gojazni bankar, strastveni pušač, postao elitni sportista

"Krajem 2007, jedva sam spavao. Kašljao sam i budio se zbog pušenja. Shvatio sam da moram da uradim nešto radikalno drugačije da bih prekinuo začarani krug"

Godine 2007, bankarski službenik Stiv Vej imao je preko 100 kilograma, nosio široke pantalone, pušio 20 cigareta dnevno i "gutao" brzu hranu.

Sedam godina kasnije, predstavljao je Veliku Britaniju na čuvenim Igrama Komonvelta, upisao se u istoriju atletike i inspirisao ljude širom sveta.

Preporučujemo

Ako ste upoznati s pričom o Stivu Veju neće vas iznenaditi što ga nazivamo "atletskim odgovorom" na Rokija Balbou - autsajderom koji je stisao petlju i iskoristio jedinstvenu životnu priliku.

Za razliku od filmskog heroja kojeg je tumačio legendarni Silvester Stalone, žitelj Dorseta nije trčao uz stepenice Muzeja umetnosti u Filadelfiji, već oko ribnjaka u lokalnom Pul Parku.

Ali, kako je strastveni pušač s visokim krvnim pritiskom postao atletičar svetske klase? Odgovor je jednostavan, koliko god se činio komplikovanim - odlučio je da se vrati u formu i nikada nije stao...

Vej je ostavio cigarete, brzu hranu i počeo da trči. To je činio svakog dana, a nedeljno je "prelazio" između 200 i 250 kilometara.

"Krajem 2007, jedva sam spavao noću. Kašljao sam i budio se zbog pušenja, a to je uticalo i na moju ženu. U tom trenutku, pola naših obroka je bilo nezdravo, a ja bih stalno jeo čokoladu i slatkiše. Shvatio sam da moram da uradim nešto radikalno drugačije da bih prekinuo začarani krug", ispričao je.

Prvi "test" imao je 2008. godine kada se prijavio za Londonski maraton. Postavio je izazov da ga istrči za manje od tri sata.

Ciljnu liniju je prešao nakon dva sata i 35 minuta.

"Posle maratona sam odlučio da se priključim klubu i počeo ozbiljnije da shvatam atletiku", ispričao je svojevremeno.

Dve godine kasnije, ponovo u Londonu, istrčao je maraton za dva sata i 20 minuta. Dokazao je da može da "okrene život" i planirao još veća dostignuća.

Dok se pripremao za Svetsko prvenstvo na 100 kilometara u Kataru (IAU 100 km World Championships), odlučio je da iznova "pretrči" britansku prestonicu.

Bila je 2014, kada je završio Londonski maraton s vremenom 2:15:27. Od Engleza, stigao je treći - iza olimpijaca Krisa Tompsona i Mo Faraha.

Uz ovakav uspeh stigla je nagrada - pozvan je da iste godine predstavlja državu na Igrama Komonvelta u Glazgovu.

Uoči nadmetanja dao je prognozu:

"Ne razmišljam o medalji jer nikada ne znate šta se može dogoditi. Realno gledano, sa visokokvalitetnim Kenijcima u trci bio bih glup da pomislim na odličje. Ali, ne plašim se, imam cilj da poboljšam svoje rezultate i oborim britanski rekord za 40-godišnjake".

Rečeno, učinjeno.

Vej je završio na 10. mestu (ukupni plasman), a prvi za Britaniju, odmah iz Dereka Hokinsa iz Škotske. Istrčao je lični rekord (2:15:16) i oborio prethodni britanski rekord veterana.

Iste godine, trčao je i ultramaratom u domovini (British Athletics National 100 km championship), gde je osvojio zlato sa vremenom 6:19:20 i postavio novi državni rekord.

Nakon toga se obreo u Kataru, odnosno na Svetskom prvenstvu na 100 kilometara. Žarko je želeo medalju - bio je to njegov najveći san, ali ga je omeo stomačni virus.

Bio je primoran da često pravi pauze za toalet, pa je na kraju završio kao 13. od 200 trkača sa vremenom 6:57:23. Istovremeno, pomogao je Britaniji da osvoji bronzu u muškoj ekipnoj disciplini.

Kakav završetak godine!

"Da budem iskren, nisam očekivao da ću uspeti, ali sam sebe iznenadio. Pa se sada pitam, šta je još ostalo za mene", rekao je posle trke.

Nekada gojazni bankarski službenik upisao je svoje ime u almanahe atletike, ali nije stao. Šta više.

Već 2017. godine istrčao je Južnoafrički maraton (South African Comrades Marathon) i u prvom pokušaju osvojio odličje za ulazak u Top 10.

Tako je postao i prvi britanski trkač nakon Mika Ortona (pobedio 1972. godine), koji je mogao da se pohvali medaljom sa ovog nadmetanja.

I naredne godine su bile uspešne, a danas predstavlja atletski klub iz Bornmuta.

Priča o Stivu Veju (49) dokazuje da život može biti uzbudljiviji od bilo kog romana ili filma, kao i da ona narodna itekako ima smisla - sve se može kad se hoće.

(Telegraf.rs)