Kada već nije moglo u Londonu 2017... Budimpešta je Ivanin grad

Koliko joj je ovaj uspeh značio dovoljno je iskazala reakcija, ne samo posle konačnog pobedničkog skoka, već i nakon onog drugog od 7.05...

- Zadovoljna sam što sam prošla bez problema i presrećna sam što se prvenstvo održava u Budimpešti i što će mnogo mojih ljudi biti i danas i sutra ovde. Apsolutno ću gledati da iskoristim sve što imam na raspolaganju u borbi za zlato... Ostaje sada da se odmorim, da zaboravim ovo što je bilo i da sprovedem sve što sam radila na treninzima u poslednjem periodu i da napravim ono što čekam godinama. Držite mi fige da uspem u tome.

Ovim rečima najbolja srpska atletičarka ikada (računajući i mušku konkurenciju) najavila je finalni dan nakon kvalifikacija u skoku uvis. Bez lažne skromnosti, sa tačno odmerenim rečima, čak i uz pohvale za svoje koleginice i suparnice.

I sledećeg dana se sve obistinilo. Toliko dugo čekano zlato na Svetskom prvenstvu na otvorenom završilo je oko vrata naše Ivane. Na njenu, ali i našu sreću, nisu se ispunile prognoze koje je iskazala u onoj istoj izjavi. Samo ona je prebacila sedam metara. I to dva puta. Samo ona je bila prisebna od samog početka. Na taj način pomerila je i marginu nacionalnog rekorda.

Čitavim tokom finala Ivana nije imala najsnažniju podršku sa tribina. Najveće rivalke iz Amerike i Afrike dobijale su glasniji aplauz i tapšanje kada god su bile na skoku. Pa ipak, dobro raspoređeni navijači iz Srbije sjatili su se uz samu stazu i pesak. Videla je to i ona, videla je i neke ljude koje dobro poznaje, nekoliko puta bila i u komunikaciji sa njima, međutim niko joj nije značio toliko kao trener Goran Obradović.

Pre početka, nekoliko puta i tokom takmičenja i ono što je najvažnije, pre rekordnog skoka. Svaki put je on bio taj koji je malo rečima, a više svojom tipičnom gestikulacijom pružao podršku. Vrlo često i uz dozu humora, bez mnogo nervoze. Sve to je jako prijalo Ivani.

Ivani Vuleti, dami koja je tako kompletirala zlatna odličja sa evropskih i planetarnih smotri i na otvorenom i u dvorani. Zlata iz Minhena i Beograda 2022, Amsterdama i Birmingema 2016. i 2018, te ona iz Praga, prvi put Beograda i Glazgova 2015, 2017. i 2019. godine tako su krunisana verovatno jednom od najdražih medalja u čitavoj karijeri.

Sedmo mesto u Judžinu prošle sezone, pre toga i ono čuveno četvrto mesto u Londonu 2017. stajali su neko vreme Ivani "nad glavom". Posebno ovo drugo. Skok koji je najverovatnije bio dovoljan za zlato, skok koji je bio i duži od ovih "mađarskih" 7.14, ali i skok koji je zbog loše pričvršćenog broja registrovan daleko slabijim rezultatom.

I bez medalja sa poslednja tri Svetska prvenstva na otvorenom Vuleta je bila najodlikovanija srpska atletičarka. Bronze iz Moskve i Pekinga 2013. i 2015. relativno brzo su zaboravljene zbog uspeha na preostalim velikim takmičenjima. Činjenice su ipak govorile da je upravo te dve medalje čine najboljom ikada iz naše zemlje na svetskim turnirima ove vrste. Pa šta onda tek reći nakon ovog zlata.

Koliko joj je ovaj uspeh značio dovoljno je iskazala reakcija, ne samo posle konačnog pobedničkog skoka, već i nakon onog drugog od 7.05. Suze u očima i iskrena radost. Već tada je moglo da se nasluti da ćemo je malo manje sat vremena kasnije gledati u počasnom krugu. I sve to nakon zagrljaja sa trenerom, ali i sa koleginicama koje su došle do srebra i bronze.

Čekali smo Ivanu dobrih sat vremena u miks zoni posle takmičenja. Ređale su se atlete, dobar deo njih je po nekoliko desetina minuta kasnije završio svoje obaveze na terenu. Slavlje je bilo jedino na umu naše kraljice ovog sporta, međutim i kada se pojavila tu je bio onaj osmeh i raspoloženje uz želju da ispoštuje sve prisutne. Najpre strane, zatim i domaće televizije. Na kraju i nas iz onlajn medija.

- Ja sam celo takmičenje psovala, jer sam pokušavala da ne uradim greške koje sam ponavljala, ali i pored toga sam uspela. Poenta je bila da nikada nisam gubila samopouzdanje. Ovo što radim, dajem 100% sebe, kada to znam, sa ljudima sa kojima radim, svako radi svoj posao kako je to najbolje moguće. Nekada to vredi iz ne znam kojih razloga za nešto manje. Sada mi je pobegla misao...

I nije bitno što je nekada to dovoljno za mnogo manje. Vredan rad i trud se uvek na kraju vrate na određeni način. Mi možemo samo da konstatujemo da živimo u zemlji najbolje skakačice udalj i svetske šampionke, a ona se zove Ivana Vuleta.

(Telegraf.rs)