A kao Atletika. I tačka
* Ko nije u mladosti makar jednom poželeo da bude Karl Luis, nikad u životu neće postati Kristijano Ronaldo (nova srpska poslovica - upravo izmišljena)
* Ko nije u mladosti makar jednom poželeo da bude Karl Luis, nikad u životu neće postati Kristijano Ronaldo
(nova srpska poslovica - upravo izmišljena)
Preporučujemo
Američki atletičari napadaju zlato u Beogradu: "Sviđa nam se Arena, biće ovo dobar vikend za sve"
"Pit stop" kao na trkama Formule 1: Pogledajte koliko je potrebno da se sredi staza na SP u atletici
Dobrodošli u Srbiju, zemlju šampiona. Zemlju nasmejanih i dobrih ljudi. Zemlju sportskih fanatika. I zemlju atletike.
Dobrodošli u zemlju u kojoj, za razliku od klinaca iz većeg dela planete, đaci i dalje sa "stručnijih" časova beže na časove "fizičkog vaspitanja"... u kojoj klinci iz zemlje Tesle, Pupina, Milankovića "furaju" sa matematike, hemije, fizike, biologije na tenis, fudbal, košarku, atletiku. Da postanu neki novi Đokovići, Jokići, neke nove Milice Mandić, Vulete... Sram ih bilo. Ili možda - svaka im čast (ovo ne smete naglas da čitate), jer možda baš takvi đaci postaju ljudi koji prave ravnotežu među zvezdama.
Ono što će svetske atletske zvezde imati u Beogradu, definitivno je nešto najvažnije, najlepše i najzanimljivije i za jedne i za druge đake. Atletika nije samo sport, nije čak ni samo vrsta sporta, ona je esencija sporta. Za one koji je bolje upoznaju ona je esencija života. Bez nje fudbaleri bi bili puki šutirači lopte, košarkaši tek svojevrsne loše kopije bacača kugle, teniseri samo udarači okrugle zelene krpice nekakvim praherom. Atletika je ta koja predstavlja kičmu.
A ko su oni koji prave kičmu? Mnogo je poznatih. Mnogo više onih koji to nisu, a bez kojih bismo svi imali krive kičme.
Srpska sportska legenda, za koju van Beograda, a posebno van Srbije malo ko zna, najčuveniji je beogradski profesor fizičkog svih vremena na ovim prostorima. Pokojni Dragan Čakarević, čuveni kao Čakara, imao je običaj da, tamo '80-ih, u kultnoj Petoj beogradskoj gimnaziji na prvom času dočeka đake pitanjem: Kojim sportom želite da se bavite? Saslušao bi potom sve njihove (naše) odgovore, oduševio se zajedno sa njima (nama), a onda bi promenio izraz lica u najstroži ikad, zajapurio se u sekundi i u stilu Žoca Obradovića im sasuo: "Neeeee! Niko od vas mi pipnuti loptu neće dok ne nauči "sva slova". A prvo sportsko slovo je A, nastalo od "Atletika". Pobacaćete te patičurine, kopačke i ostalo, kupićete patike baletanke, atletske majice i šotseve i trenirati kao da vam je sutra Ciriški miting. Ko to ne bude mogao, neće ne samo nikad zaigrati fudbal i košarku u ovoj školi, nego neće nikad položiti ni godinu. Bićete prvi koji ćete ponavljati razred zbog fizičkog." Znači - A, kao Atletika. I tačka. Čakarina.
Nismo samo naučili i A i sva druga slova. Postajali smo šampioni...i školski i vanškolski. Osvajali sopstvene ciriške mitinge svakodnevno. Trčali kod tog, kao od brda odvaljenog, vazda mrzovoljnog, strogog i najpravičnijeg profesora fizičkog, kod tog Spartaka našeg vaspitanja. I tako trčeći obarali rekorde. Zahvaljujući tom slovu A postajali smo Đokovići, Divci, Jokići, Piksi Stojkovići, Španovićke i Milice Mandić.
Koliko je tek profesorskih Čakara kasnije nastalo od originalnog Čakare, ne znam, ali je sportskih šampiona nastalo bezbroj.
Naučenih da se sportska karijera pravi od slova "A".
"A", od Atletika.
Dobrodošli u Srbiju, zemlju šampiona. Zemlju nasmejanih i dobrih ljudi. Zemlju sportskih fanatika. I zemlju atletike.
Aleksandar Saša Jovanović