Iz srca Kenije, kroz pustinju, do trona u Vegasu: Srpska atletičarka ide na najtežu trku na svetu

Biljana Cvijanović će biti deo jedne od najtežih trka na svetu

Samo najjači, najbrži i najizdržljiviji trkači dobijaju ekskluzivnu priliku da se svake godine bore za titulu najboljeg na čuvenom projektu "The Speed Project"! Reč je o štafetnoj trci u dužini od čak 550 kilometara, a koja počinje u Los Anđelesu, tačnije sa dokova u Santa Monici, i pravo kroz pustinju Nevade, do “Death Valley", pa sve do Las Vegasa i čuvenog znaka "Welcome to LV". Pritom, učestvovati na ovakvom događaju je stvar prestiža, jer na trku može da se dođe samo uz poziv organizatora.

U toj trci Srbiju će ove godine da predstavlja i jedna atletičarka, Biljana Cvijanović, naša sjajna dugoprugašica, pobednica beogradskog polumaratona i kapiten "adidas Runners Belgrade" tima.

Preporučujemo

Da bi se spremila za nesvakidašnji izazov koji je očekuje za mesec dana, Biljana se već sada upustila u ništa manje zanimljivu avanturu. Zajedno sa ostalim članovima svog tima, koje je adidas pažljivo i dugo birao sa svih meridijana, nalazi se na pripremama u srcu Kenije, u mestu Iten. U pitanju je nezvanična prestonica kenijske atletike, gradić u srcu zapadnog dela države, postojbini neobičnog plemena Kaledžin, iz kog potiče većina prvaka sveta iz ove zemlje.

Otkud vi u projektu TSP, jednoj od najvećih i najtežih trka na planeti?

- Imala sam tu sreću da me je adidas izabrao da učestvujem, i da budem deo njihovog globalnog tima. Izuzetno je teško ući u tu selekciju, jer imaju pravo da biraju između hiljadu vrhunskih atletičara sveta. Pored performansi na stazi i brzine, gledaju i kakva ste ličnost, kakav vam je karakter, vaša interesovanja. Ukupno nas šestoro trči u ekipi, 4 muškarca i 2 žene. Ekipa je stvarno super. Svi smo iz različitih zemalja. Tu je Tija iz Njujorka, Stefan dolazi iz Francuske, Vasilij je iz Moskve, Ndiebo Mapekula je iz Južne Afrike, a Jang je iz Singapura. Super funkcionišemo, družimo se, upoznajemo - raportira Biljana iz kampa u Itenu.

Kako izgleda "srce" Kenije u kome se spremate za TSP?

- Nalazimo se u Itenu, u mestu koje se zove "Hall of Champions", a smešteni smo u atletskom kompleksu "High Altitude Training Centre" koji je izgradila njihova šampionka Lorna. Nadmorska visina je preko 2.500 metara, i trenirati ovde je neverovatan osećaj. Ovako sam otprilike i zamišljala Afriku, ali jedno je kada gledate na televiziji, a drugo kada dođete i uživo vidite sve. Kenija je drugačiji svet u odnosu na nas, definitivno. Ali je jako lep i magičan. Sve je tako prirodno. Ljudi su fascinantni, dragi, ljubazni. Priroda je neverovatna.

Da li ste sreli nekog poznatog šampiona tokom boravka u Itenu?

- Svaki dan srećemo nekog, ovde sve prosto vrvi od prvaka u atletici. Među kojima sa kojima smo se prvo upoznali je bila Meri Keitani, pobednica njujorškog maratona, a pričali smo i sa sestrom velikog šampiona Kipa Lagata. Međutim, na mene je ubedljivo najveći utisak ostavio Hajle Gebreselasije, Etiopljanin, najveći atletičar svih vremena, čovek koji je 27 puta oborio svetski rekord. Imamo tu privilegiju da baš on radi sa nama u kampu, biće tu do kraja našeg boravka ovde. Upravo smo završili doručak, a Hajle sedi pored nas, priča normalno, neverovatno koliko je prirodan i normalan. Ići ćemo zajedno na trčanja, družićemo se, što je neverovatno iskustvo.

Kuda sve trčite, kakav je dnevni raspored?

- Imamo gust raspored, uz veoma malo slobodnog vremena. Bezbroj je staza na kojima možemo da trčimo, i trudimo se da ih stalno menjamo. Ovaj kompleks ima svoj stadion sa tartan stazom, a pre smo radili na nekom drugom terenu, na zemljanoj podlozi. Trčimo po lokalnim putevima, šumama koje su nepregledne. Svaki dan istražujemo neke nove destinacije. Ali, nje sve fokusirano na trčanje. Tu su uključeni i treninzi, osmišljavamo taktiku, poboljšavamo performanse za naredno takmičenje, uigravamo se kao ekipa jer trčimo TSP trku štafetno. A dobar deo dana provodimo obilazeći mesto, upoznajući se sa kulturom i običajima ovdašnjeg naroda.

Kakva je temperatura, i klima uopšte?

- Preko dana je jako toplo, oko 25 ili 30 stepeni, dok je preko noći hladnije, ali ugodno za spavanje. Sunce je tokom dana, uz kratke pljuskove. Međutim, ovde se ne dolazi bez zaštitnog faktora 50! Sunce je nisko i brzo se izgori, što se i meni desilo jer sam neiskusno krenula na put, sa stavom da ništa ne može da bude. Baš zato treniramo rano ujutro i kasno popodne.

Na mnogim slikama okruženi ste mališanima iz Kenije?

- Dečica su fantastična. To je najlepši deo Kenije su mi deca. Ne mogu da odolim njihovom osmehu. Četvoro njih je sa mnom trčalo, sa sve rančevima, posle škole, duplo manji su od mene, ali su brži od svih nas. Poprilično dobro znaju i engleski, pitali su me odakle sam. Govorili o voću, čudili su se kako banane ne rastu u Srbiji. Čudno im je bilo što imamo medvede, svinje, dok su njima u okruženju lavovi, žirafe.

Da li ste nekada pretpostavljali da biste jednog dana mogli da budete deo ovakvog projekta?

- Sanjala sam da budem, to sam želela, zato sam se i prijavila za projekat, i drago mi je da izabrana među šest ljudi iz celog sveta. Ostaje mi sada da se što bolje spremim i da opravdam očekivanja adidasa i moje ekipe, i da što brže istrčimo deonice za ispod 34 sata, koliko nas, prema planu, čeka u Americi. Jedva čekam taj izazov - zaključuje Cvijanovićeva.

(Telegraf.rs)