Ugostili smo atletsku senzaciju iz Ukrajine: Bilo bi kul da u Beogradu oborim svetski rekord!

Neki je zovu vunderkindom u skoku uvis, drugi joj uz epitet "najbolja" prilepljuju i onaj "najlepša", a treći joj već predviđaju rekorde i priznanje najbolje atletičarke u dolazećoj deceniji…

I svi ovi opisi su manje ili više proizvoljni ili subjektivni. Činjenica je međutim da je Jaroslava Mahučik najbolja mlada svetska sportistkinja i da je sa tek napunjenih 18 godina u septembru napravila velike stvari i u seniorskoj konkurenciji.

Pokazala je da su godine samo broj kada jedan sportista ima “mentalitet Mambe” i ozbiljnost kakvu malo ko pokazuje u tom uzrastu.

Jaroslava je bila gošća Telegrafa i u studiju je odala utisak stidljive tinejdžerke, dok je u Atletskoj dvorani na Banjci pokazala i svoje drugo lice: fokusirana na trening skoro kao da nije na odmoru između sezona, a tek nešto malo nakon što je u Monaku dobila veliko priznanje.

- Da, u Monaku je bila ceremonija gde sam pobedila i bila sam impresionirana što sam pobedila. Nagradu mi je dao Sergej Bubka, a on je naša zvezda u Ukrajini. Veoma sam srećna time što radim, što se bavim skokom uvis i što sam nagrađena za naporan rad ne samo u okvirima Ukrajine ili Evrope, nego celog sveta. To je ostavilo jak utisak na mene - počinje Jaroslava priču za Telegraf.

Kaže da je bila u šoku kada je izvučena kao nagrađena, te da tako nešto nije očekivala u ranom uzrastu, kada je sa sedam godina počela da se bavi "kraljicom sportova".

- Kada sam počela sa atletikom bila je to igra i nisam znala da svet ima stadione za trke na 400 metara i sa 50.000 ljudi koji gledaju u vas. Trčala sam 200 metara i nisam mislila da ću deset godina kasnije biti na Evropskom prvenstvu.

Skokom udalj je počela da se bavi 2014. godine, iako je, kako kaže, isprva mrzela ovu discipline.

- Da, 2014, ali mi je prvo svetsko takmičenje bilo u Najrobiju 2017. godine i mislim da je to bio prvi korak koji sam morala da napravim kako bih nastavila da skačem.

Čak je i atletikom počela da se bavi prilično slučajno, zahvaljujući sestri kojoj je atletika bila zdrava baza za borilački sport.

- Ne roditelji, bila je to moja sestra. Ona se bavila atletikom i kada sam je "oduvala" u trčanju, povela me je sa sobom i svidelo mi se. Počela sam to da radim.

Nije mnogo vremena prošlo i postala je bolja od sestre u koji ju je sestra uvela.

- Ona se bavila atletikom i karateom. Atletika joj je viša bila hobi, a karate je bio ozbiljna stvar. U karateu je osvojila srebrnu medalju na Evropskom prvenstvu.

Opisala nam je i kako je izgledao prelaz između trčanja na skok uvis kao potpuno drugačiju disciplinu.

- Da, kada sam bila dete mrzela sam skok uvis jer to nisam radila i malo sam vežbala. Volela sam da trčim i bavim se skokom udalj. Jednog dana na takmičenju, bilo je gradsko, skočila sam uvis i rekla sebi: Vau, ovo je baš dobro! Htela sam da skačem. I posle ovoga, možda 2014. sam odgledala Olimpijske igre mladih gde je Julija Levčenko pobedila i pomislila sam kako je to super i poželela sam da skačem i postignem dobre rezultate u toj disciplini - priča Mahučikova.

Taj prelazak na skok uvis je pomogla i Julija Levčenko, još jedna lepa Ukrajinka koja je bila neka vrsta uzora za četiri godine mlađu Jaroslavu.

Mahučik na Levčenko ne gleda kao na rivalku: dok god ne moraju da preskaču istu motku.

- Ooo sada pričamo, razgovaramo više. Kad sam počela da se nastupam na seniorskim takmičenjima u Dijamantskoj ligi smo se srele, a ona me je podržala u Buenos Ajresu jer je bila mladi ambasador nacionalnog Olimpijskog komiteta. Mislim da je dobro, jer kada smo na takmičenjima ne pričamo pošto smo konkurencija, ali u životu imamo dobar odnos.

Iako mlada, svesna je lekcije koju nisu spoznali ni mnogo stariji i iskusniji sportisti od nje.

- Počela sam da skačem pre Svetskog prvenstva, počela sam time da se bavim na ukrajinskom šampionatu gde sam bila šesta. Da, šesta. Nisam plakala jer sam razumela da moram da radim i radim. Smatram da je taj korak, kada ste slomljeni, onaj kad morate da uradite "uh" i nastavite dalje.

Prvog januara ove godine kaže da nije očekivala nekoliko zlata, srebrna medalja, Svetsko prvenstvo za seniorke i srebro u Dohi, već priznaje da je to išlo prirodno i spontano.

- Nisam to očekivala prvog januara, niti sam očekivala da ću da idem u Dohu na Svetsko prvenstvo, ali kada sam pobedila na svojoj prvoj Dijamantskoj ligi u Dohi u Kataru i kada sam postala najmlađa osoba koja je pobedila, pomislila sam: zašto da ne? Onda smo u maju moj trener i ja počeli pripreme za SP.

Znači samo tri ili četiri meseca?

- Tačno, ali smo i pre toga znali da sam u dobroj formi za skakanje mada nismo razmišljali o Svetskom prvenstvu. Posle toga smo imali Evropsko prvenstvo gde sam pobedila i počeli smo pripreme za SP. Ali i pre toga je bilo ukrajinsko prvenstvo.

Izazov je sada seniorska konkurencija jer je u mlađim kategorijama bila toliko dominantna, da je na Evropskom prvenstvu za mlađe skočila deset centimetara više od drugoplasirane atletičarke. Na to je, bez pardona tvrdi, navikla!

Stoga je i opravdana i njena vera u sebe kada je pitamo da li može da obori svetski rekord Bugarke Stefke Kostadinove od 209 centimetara na otvorenom, rekord koji datira još iz 1987. godine.

Jaroslava je do sada "dobacila" do 204, a naredni cilj joj je 206 centimetara u 2020. godini, što je olimpijski rekord Jelene Slesarenko iz Atine 2004. Do Svetskog dvoranskog prvenstva 2022. godine u Beogradu ima vremena, a Mahučikova se nada da to tada može da obori pobrojane rekorde.

- Nadam se da ću to u Beogradu biti ja, ali ne znam. Da i mislim da bi to bilo tako kul - kaže Jaroslava.

Kod njene discipline joj se posebno dopada što ima više pokušaja. U trčećim disciplinama, kada pištolj opali, u slučaju prestupa, to je to…

- Mislim da je to što ima tri pokušaja. Kad pričam sa prijateljima koji trči, oni kažu: Mi imamo jednu šansu da trčimo i onda polufinale i finale. A ti imaš tri pokušaja. Mislim da je to još jedna stvar. U skoku udalj imaju šest pokušaja, a mi imamo 180, 185, 190 centimetara i imamo tri pokušaja.

Opisala je i kako je došla do omladinskog svetskog rekorda: po čistom osećaju.

- Kad sam otišla u finale u Dohi, trener i ja smo razmišljali i znali da sam spremna za 202, a posle toga smo krenuli ka cilju, skočila sam i kada sam skočila 202 iz prvog pokušaja... Vau, osetila sam sreću i adrenalin. Okrenula sam se ka treneru i rekla da želim da skočim i probam. Nisam zamišljala da ću skočiti tako visoko jer sam samo htela da probam i sledeći put da skočim. Ali, kod trećeg pokušaja sam pogledala prema treneru i mislila sam o šipci, takmičenju, smirila sam se, potrčala, skočila i: Vau, neverovatno - objašnjava Mahučik.

Priznaje da za Ivanu Španović ne zna i stidljivo se izvinjava zbog toga, jer se, kako kaže fokusira na "svoj posao".

A njega obavlja dvaput dnevno i tako pet dana nedeljno…

- Tokom priprema imam po dva treninga dnevno osim, četvrtkom i nedeljom, jer imamo vikend i opuštamo se. Idem na stadion, trčim, zagrevam se, radim zagrevanje sa prijateljima, pričamo. Posle, jedan dan trčim preko prepreka, samo skok, hod, trčanje. Drugog dana skačem uvis i radim sve što se njega tiče. Onda hodam i relaksiram se - kaže Jaroslava, kojoj su se svideli uslovi za rad u Atletskoj dvorani na Banjici.

- Svidelo mi se i setila sam se kad sam gledala Evropsko prvenstvo i fantastično je što sam ovde. I nadam se da ću biti i 2022. godine.

Kada se priča prenela na idole, Jaroslava kaže da ih je bilo samo u početku, ali je u međuvremenu prestala da se osvrće na druge.

- Ne, nisam imala uzore, ali kad sam počinjala imala sam Juliju Levčenku, posle Mariju Lasickene i kad sam se prvi put takmičila protiv Marije Lasickene to je bilo fantastično za mene. Ali sada ne gledam druge sportistkinje koje skaču jer uzimam u obzir samo svoje skokove - ističe Ukrajinka.

Iako nije iz njene "branše", jedan atletičar se ipak izdvaja: Jusein Bolt.

- Sviđaju mi se i sportisti koji trče, kao što je Jusein Bolt. On je tako sjajna osoba koja ima svetski rekord i sedmostruki olimpijski šampion.

U trenutku kada smo razgovarali još uvek nije stigla da obiđe Beograd, ali je već imala u glavi plan šta će posetiti. Kalemegdan, centar grada i par znamenitosti bilo je u načelu samo ideja, ali kada je reč o hrani, ta ideja je bila mnogo jasnija.

- Znam da je Beograd poznat po mesu i to bih volela da probam...

Mada se tokom sezone pridržava posebnog režima ishrane, tokom odmora je dozvoljeno i malo opuštanja, zbog čega na pitanje da li je, kada je rekla "meso" mislila na ćevapčiće, kao iz topa odgovara...

To!

(M.Ljubisavljević)