40 godina od rekorda Dragana Životića na Poljudu: Umalo sam odustao, a onda je proradio srpski inat!

Dan kada je Srbija zamalo dobila i svetskog rekordera na 800 metara

Na današnji dan pre tačno 40 godina održano je jedno od najvećih atletskih takmičenja u Jugoslaviji - Mediteranske igre u Splitu. Takmičenje je ostalo upamćeno po rekordu šampionata, legendarnog srpskog i jugoslovenskog atletičara Dragana Životića u trci na 800 metara. Stručnjaci su kasnije izračunali da je tada imao i svetski rekord ''u džepu'', a rekord je bio aktuelan pune 34 godine međutim, mnogi atletski ljudi kažu da on nikada nije ni oboren.

Dragan Životić je jedan od najboljih jugoslovenskih atletičara svih vremena. Rođen je u Beogradu, gde je za prvi sport izabrao fudbal. Međutim ljudi iz atletike su ga videli na ulici kako trči i pozvali ga na probu u Partizan.

Sa 17 godina dolazi na stadion i ostavlja sve u čudu nakon što je istrčao 400 metara. Odmah je bio registrovan za atletski klub Partizan i sa njim počinje da radi legendarni Franjo Mihalić. Sve ostalo je istorija, a njen najsvetliji trenutak dogodio se 1979. u Splitu na Mediteranskim igrama, kada je Životić postavio rekord igara i kada je mogao da postane najbrži na svetu svih vremena do tad. Ovo je priča o tom putu do snova.

PUT DO REKORDA I ZLATA

Sve je počelo u septembru 1978. na Evropskom prvenstvu u Pragu, kada je po izuzetno hladnom vremenu, na svega koji stepen iznad nule, Životić uspeo da se plasira u dva finala, na 800 metara i u štafeti 4x400 metara. Upravo ta finala otvorila su mu put ka Mediteranskom zlatu i rekordu.

Ti uspesi su mu omogućili sredstva i uslove da se na najbolji mogući način pripremi za najveće i najznačajnije atletsko takmičenje svih vremena do tad u Jugoslaviji, a i te 1979. u državi.

Trka sa Evropskog prvenstva

Josip Broz Tito je bio pokrovitelj igara i cela Jugoslavija je bila u pripravnosti kako bi se sportisti dočekali i ugostili na najbolji mogući način. Stadion Poljud tada je bio rekonstruisan i predstavljao je moderno zdanje u tom periodu.

Najbolji sportisti imali su specijalni režim priprema. Atletičari su završne pripreme, krajem avgusta-početkom septembra sprovodili su u Kranjskoj Gori.

DODATNI MOTIV

Dok je obavljao završne pripreme u Kranskoj Gori stigao mu je telegram nakon kojeg je atletičar Partizana ostao bez teksta. Republika Srbija mu šalje dopis da je on, među stotine sportista, izabran da nosi zastavu svoje republike na ceremoniji otvaranja Mediteranskih igara.

- Taj telegram i ta čast da baš ja nosim zastavu svoje Srbije, za mene je to predstavljalo najveće moguće priznanje. Ogroman motiv i još veća želja da se pred domaćom publikom napravi još bolji rezultat -  priseća se Životić.

Protokol je bio takav da uz zastavu Mediteranskih igara idu i zastave svih republika i pokrajina. Životić je stao rame uz rame sa najboljim spotistima iz države, nekoliko olimpijskih šampiona, među kojima je bio i košarkaš Mirza Delibašić, koji je nosio zastavu Bosne i Hercegovine.

- Odlično sam odradio te završne pripreme i ova čast ulila mi je dodatno samopuzdanje – istakao je Životić

PRVA VELIKA POBEDA

Prvo veliko takmičenje te godine bio je Kup Evrope u Torinu. Na njemu je Životić napravio čudo i tako dao svima do znanja da se radi o jednom od najboljih 800-metraša na svetu.

Na tom takmičenju trčalo je osam najboljih 800-metraša evrope. Srpski atletičar našao se u odabranom društvu Sebatijana Koua (svetski rekorder postavio nedelju dana pre te trke), Vili Vilbek (svetski šampion), Olafa Bera (prvak Evrope) itd.

Iako je bio predodređen za poslednje mesto, kako zbog rezultata tako i zbog prethodnih takmičenja, gde jugoslovenski atletičar nije uspeo nikada ni jednog da pobedi, kod Životića je proradio inat.

- Trčali smo mi i ranije jedni protiv drugih, ali nikada ih nisam pobedio. Ja sam u toj trci mogao da se nadam samo časnom poslednjem mestu. Međutim oni nisu znali moj karakter i mentalitet - kaže Životić.

Trka je bila izuzetno spora što mu nije odgovaralo.

- Na 300 metara niko neće da vodi trku, totalna hodačina. Svi su išli na to da što lakše prođu pa da tek na kraju usledi trkanje.

Koliko je trka bila spora pokazala je i jedna reakcija Životića tokom same trke.

- Na 300-tom metru na čelu smo bili Ber i ja. On ’’hoda’’ i ja ga gledam i krećem da se smejem u lice prvaku Evrope. Taj trenutak se dobro vidi i na snimku.

Na vreme je video da mu taj tempo ne odgovara pa je ’’dodao gas’’. Prvi je povukao Životić 300 metara pre cilja i to je ispratio Kou. Do kraja niko nije uspeo da ga prođe sem svetskog rekordera. Životić je tog dana zadivio ceo svet jer je pobedio mnoge favorite.

Usledio je i poziv za reprezentaciju Evrope protiv Amerike, ali zbog Mediteranskih igara nije mogao da prihvati taj poziv i tu čast.

TRENERI

Životić je iz fudbala sasvim slučajno dospeo u atletiku sa 17 godina i prvi ga je zapazio naš proslavljeni maratonac, pokojni, Franjo Mihalić. Na prvom treningu je u patikama ’’šangajkama’’ 400 metara istrčao za 56 sekundi, sve posle je istorija.

Celu karijeru radio je sa Mihom, ali nakon trke u Torinu Životiću se javlja čuveni trener Željko Zozo Leskovac, koji je trenirao evropskog prvaka Lučana Sušnja, koji je bio Životićev uzor.

- Nevezano za to što je bio nacionalni trener za srednje i duge pruge, Leskovac mi je prišao i ponudio se da mi pomogne u ta naredna tri meseca kako bi se što bolje pripremi za Mediteranske igre. Striktno sam se toga pridržavao. Imao sam sreću što je sa Mihom moglo da se dogovara pa smo uspešno uklapali treninge.

GENERALNA PROBA

Poslednje takmičenje pre Mediteranskih igara bio je miting u Cirihu, jedan od najjačih na svetu koji je danas deo Dijamantske lige.

- To je bilo mesec dana pre Splita, prvih devet na svetu na tabeli tad je tamo trčalo, ja sam bio jedan od njih. Uz odličnu atmosferu istrčao sam lični rekord - 1:45.86. Samopouzdanje i adrenalin bili su na još većem nivou.

ŠOK PO DOLASKU U SPLIT

Pri sletanju na splitski aerodrom Životić je uzeo novine da vidi šta se piše o ovom takmičenju, ''sačekala'' ga je neprijatna vest.

- Stižem u Split, otvaram novine Sport i čitam Žoze Maražo istrčao najbolji rezultat na svetu ove godine - 1.43.8. Kao da mi se srušio ceo svet bukvalno. Pomislio sam ’’Da li je moguće da sam ovakve sreće''.

Sa njim Životić još nije trčao te sezone i ovaj podatak je uspeo da uzdrma srpskog atletičara, međutim…

KONTROLNI TRENING KOJI JE ŠOKIRAO NAJBOLJEG

Kako je to uobičajeno, nekoliko dana pred takmičenje radi se generalna proba. Životiću je uvek odgovarao da to bude duža deonica, 1200 metara (neki trče kraće od one koju će trčati na takmičenju). Tražio je nekog iz našeg tima da mu sparinguje.

Dogovorio se sa prijateljem pokojnim Boškom Božinovićem, rekorderom na 1500 metara čiji je rekord kasnije ''nasledio'' Dragan Zdravković.

- Dogovor je bio da ja vučem prvih 600 metara, a on drugih. Prvi deo smo dobro istrčali, ali drugi mi se činilo sporim. Video sam da mu ne ide pa sam ga prestigao i krenuo svojim ritmom. Ostavio sam ga za više od sekunde na poslednjih 100 metara. To mi je bio najbolji kontrolni trening u karijeri.

Taj trening gledala je i reprezentacija Francuske i novi najbrži 800-metraš na svetu te godine Žorž Maražo, Životić i srpski treneri to nisu znali.

Videvši ’’trku’’ Maražoov trener je posle treninga prišao Jugoslovenskom treneru zaduženom za srednje pruge, koji je merio ovu deonicu, Aci Petroviću.

- Merili su oni vreme na tribinama. Svaki atletski trener se ne odvaja od štoperice i meri sve živo, tako je i Maražoov trener merio moju deonicu. Videvši da je u pitanju deonica od 1200 metara bili su zbunjeni šta ću trčati jer se obično trči kraća kontrolna deonica od one koja će se trčati na takmičenju. Videvši dobar rezultat prišli su Aci Petroviću da bi ga pitali šta ću trčati.

Kada je dobio odgovor da će Životić trčati 800m, a Zdravković i Bošković 1500m usledio je neočekivani potez.

- Kada je sutradan izašla zvanična startna lista Maražoa nije bilo na 800 metara već je bio na 1500 m. Ne kažem da je to učinjeno zbog mene, ali je bilo vrlo zanimljivo.

Imao je Francuz dobrih i 1500 metara, ali kao čovek sa najboljim rezultatom na svetu te godine, bilo je veliko iznenađenje promena discipline. Međutim uspeo je da pobedi Zdravkovića u ovoj disciplini i da postane mediteranski šampion.

Životiću je bilo malo lakše jer mu je put do zlata bilo raskrčen.

FINALE KOJE JE LAKO MOGLO DA SE PRETVORI U KOŠMAR

Kada je pomislio da je motivacija na najvećem nivou nakon nošenja zastave i pozdravljanja Tita, usledila je dodatna ’’adrenalinska injekcija’’ kada je video da je glavna tribina stadiona ''Poljud'' skroz puna.

Finalna trka bila je veoma brza, Životić je bio konstantno među prvima. Međutim po završetku prvog kruga kreću problemi.

- Negde po završetku prvog kruga (400 metara) meni postane teško. Zamor je bio toliko veliki da sam hteo da odustanem uprkos svoj publici i svemu, jednostavno kao da nisam imao snage, malo je falilo da se srušim od umora. Sve vreme dok sam ulazio u drugi krug u glavi su mi se motale misli da ću da odustanem.

Malo je falilo da do ove priče, ovog jubileja, ali i velikog rekorda i rezultata ne dođe međutim, onda se pojavio srpski inat!

- Na 300 metara do cilja, sa spoljne strane kreće Tunižanin u napad u nameri da me prestigne. Taj njegov napad je bio ključan momenat trke jer mi je presekao ’’crne’’ misli. Proradio je inat, ''ne dam prvo mesto, ne dam da me pređe''! Znao sam da ako mu dozvolim da izađe ispred mene na 200 metara do cilja da će to biti problem. Uspeo sam da uđem ispred njega i sve dalje je istorija. Nisu se videli u finišu na snimcima koliko sam im pobegao na kraju.

Zanimljiv je bio finiš i ulazak u poslednjih 100 metara.

- Kada sam izašao iz krivine prvi put se blago okrenem da probam da vidim gde su ostali međutim, nisam nikoga video. Okrenem se ja još jednom malo više, jer mi nije bilo jasno gde su svi, kad njih nigde nema. Jedno četiri, pet puta sam se okretao i taj finiš trke mi nikad lakše nije pao jer mi je ogroman ’’teret sa vrata nestao’’. U cilj sam ušao podignutih ruku, kočeći, skoro hodajući.

Od adrenalina Životić je imao osećaj kao da nije ni trčao trku, kao da se uopšte nije umorio. Nije bio svestan trke, a kamoli rezultata. Pažnju mu je skrenuo Željko Leskovac koji mu je sa tribina gestikulisao da pogleda ka semaforu.

- Kada sam prošao kroz cilj, iako je mali semafor odmah do staze, nisam ga ni video. Nisam bio obratio pažnju ni na veliki. Ne znam kako, u celoj onoj masi, ja sam video Leskovca kako mi nešto objašnjava i pokazuje ka nebu. Ispostavilo se da je pokazivao ka velikom semaforu, a kada sam ga video… Uhvatio sam se za glavu i nisam mogao da verujem.

Zvanično vreme pobednika bilo je 1:45.20, to je bio osmi rezultat na svetu te 1979. godine i najbolji svih vremena na Mediteranskim igrama.

MEDALJE

Na ovom šampionatu Jugoslavija je osvojila sedam zlatnih medalja, isto toliko i srebrnih i 13 bronzanih. Pored Životićevog rekorda, rekord šampionata postavili su još i Nenad Stekić u dalju (8,21 metara), Vladimir Milić u kugli (20,58 metara) i Rok Kopitar na 400 metara sa preponama (49,70 sekundi).

Zanimljivo je da su među osvajačima medalja bile i majka Vladimira Stojkovića golmana Partizana Kosa Stojković (bronza u disku), Joško Vlašić otac Blanke Vlašić jedne od najboljih visašica sa ovih prostora ikad (bronza u desetoboju) itd.

REKORD MEDITERANA KOJI JE OBORIO KENIJAC NA VAŽAN DAN ZA PORODICU ŽIVOTIĆ

Taj rezultat, sa tim hodanjem i okretanjem u poslednjih 100 metara bio je rekord Srbije (ne i Jugoslavije 1.44.07 – Luciano Sušanj) i rekord Mediteranskih igara.

Zvanično je trajao 34 godine kada je atletičar turske reprezentacije poreklom iz Kenije trčao 1:44.06 na igrama u turskom Mersinu.

Ove igre za Srbiju su ostale upamćene po zlatnoj medalji Emira Bekrića, a nekoliko meseci kasnije Bekrić je postao treći na svetu na 400 metara sa preponama na SP-u u Moskvi.

Baš tog 29. juna 2013. ostao je Dragan Životić bez rekorda, ali je postao deda u svojoj 58. godini. Istog dana ostao je bez rekorda, ali je, kako sam kaže, dobio mnogo bolju nagradu.

- Neverovatno je kako ti život nešto oduzme, ali ti sa druge strane da nešto još lepše, nešto još vrednije. Život je to.

Iako ovaj rekord više nije zvaničan, mnogi iz sveta atletike ga još uvek uzimaju za validan jer je vlasnik novog naturalizovani atletičar iz Kenije, a Kenija nije članica Mediteranskog saveza.

Rekord Srbije bio je sve do 1988. kada je Slobodan Popović u Lincu istrčao 1:44,75.

ŽAL ZA SVETSKIM REKORDOM

U toj finalnoj trci na Mediteranskim igrama svi su rekli da je Životić imao svetski rekord, samo da se nije okretao i da nije počeo prevremeno da slavi.

- Od mnogo toga zavisi da i ćeš ti postići neki dobar rezultat. Na primer, ja sam bio jako srećan kada sam video da Maražo neće trčati međutim, sa ove tačke gledišta bolje bi mi bilo da je trčao jer bih imao konkurenciju. Da sam imao makar jednog sa mitinga u Lincu ili sa Kupa Evrope u Torinu bio bi i svetski rekorder sigurno. Ma samo da je Maražo trčao, ’’odvalio’’ bih ga sigurno. Poslednjih 200 metara bi bilo ’’klanja’’, vukli bi se do samog kraja, ali bi ga na kraju ’’odvalio’’.

Životić tvrdi da mu u tom trenutku nije bilo ravnog, i da je posle toga imao još neku trku, sa bilo kim, da niko ne bi uspeo da ga pobedi.

Nekolicina ljudi je i matematički dokazalo da bi Životić postao i svetski rekorder da je nastavo da trči do samog kraja.

AMEL TUKA NASLEDNIK SLAVNIH JUGOSLOVENSKIH 800-METRAŠA

Najbolji 800-metraš sa ovih prostora današnjice Amel Tuka (BiH) ima neke sličnosti sa Životićem – sličan finiš. Međutim za razliku od Tuke koji trči pozadi pa hvata protivnike u finišu, Mediteranski rekorder je uvek trčao na čelu pa je u finišu još dodavao.

- Disciplina 800 metara je nekada bila nacionalna disciplina Jugoslavije. Vera Nikolić je dvostruka evropska prvakinja i svetska rekorderka, nekih deset godina posle nje došao je Luciano Šušanj, potom nakon nekih deset godina se pojavim ja, pa nakon deset godina Pop (Slobodan Popović), i sad, deset godina posle njega došao je Tuka. On nastavlja tu odličnu tradiciju vrhunskih 800-metraša sa ovih prostora– istakao je Životić.

OLIMPIJSKA MEDALJA JE VEĆ BILA OKO VRATA ALI ONDA JE USLEDIO KOBNI NASTUP ZA REPREZENTACJU

Životić je važio za trećeg pretendenta za medalju na Olimpijskim igrama u Moskvi 1980. na 800 metara.

Tri meseca su trajale pripreme u Meksiku, a po povratku čekao ga je tromeč za reprezentaciju.

- Problem je nastao jer atletičar koji je trebalo da trči 400 metara nije mogao da trči zbog povrede. Tadašnji selektor Dane Korica me poziva da ja trčim i tu disciplinu, pored 800 i 4x400. Odmah sam mu rekao da vidi da nađe nekog drugog jer sam tek došao sa priprema i da sam sav ’’pun’’ od napornih treninga.

Trčao je Životić ove discipline pre štafete, a u štafeti je bio druga izmena.

- Primio sam palicu poslednji i krenuo sam snažno u prestizanje. Međutim u toj silini i želji povredio sam zadnju ložu. Kasnijom analizom utvrđeno je da loža pukla na čak tri mesta. Sezona i san o Olimpijskim igrama i medalji su se ugasili – sa tugom se priseća Životić tih dana.

To je bio maj, a igre su bile u junu. Noga mu je bila potpuno crna i nije moga ni da se osloni na nju.

- Bronzu je osvojio atletičar kojeg sam ja redovno pobeđivao, nikad se to nije ni dovodilo u pitanje. I cela trka je bila baš po mom ukusu, po mojoj meri - sa dozom žala govori o tome Životić.

ŽIVOT POSLE ATLETSKE KARIJERE

Problem sa Ahilovom tetivom prekinuo je Životićevu karijeru 1984. godine. Nije želeo da ide u Hesinki na operaciju koja je tad tek bila u fazi razvoja. Do povrede je došla za vreme služenja vojnogroka.

Odlučio je da završi fakultet i da se posveti nekom drugom životu.

Bio je jedan od osnivača fakulteta za Menadžment u sportu, nakon što je 1999. bio proglašen za menadžer agodina. U atletiku se vratio u ulozi selektora žnske seniorske i juniorske reprezentacje, kasnije je postao predsednik Partizana, a tu funkciju obavlja i dan danas.

- Ponosan sam na to što sam ja predložio Veselina Jevrosimovića i Slobodana Brankovića za predsednika, odnosno direktora saveza, jer pod njihovom ’’komandom’’ naša atletka je doživela preporod posle godina stagnacije. Infrastrukturu su podigli na zavidan nivo.

Nakon mnogo godina promenio je i fakultet pa je tako od nedavno redovni profesor na Singidunumu.

REKORDER ADE CIGANLIJE

Imao je Dragan Životić velikih zdravstvenih problema. Nakon operacije na srcu rešio je da se ponovo aktivira i da svaki dan trenira. Hodanje je postalo njegov sport u poslednjih 10, 12 godina.

- Nije to ono sportsko brzo hodanje, nego neko normalno, gradsko, samo malo brže. Mogu da se pohvalim da sam rekorder Ade Ciganlije u brzom hodu celog kruga od 7,7 kilometara. Redovni sam rekreativac, i već sve tamo znam. Svaki dan od pola šest do osam sam tamo, nema skoro nikoga, mir, tišina, ptičice i krenem. Sa 15 kilograma viška i problemima sa tetivama, zglobovima, listovima … ni ne možeš više da trčiš, nego samo da hodaš.

ZEMLJA SPORTA U KOJOJ SKORO NIKO NE RADI NIŠA POSLE 30-TE

Zanimljiv podatak o tome koliko mali postotak ljudi je aktivan nakon 30-te godine izneo nam je profesor Životić.

- U Srbiji svega 10-15% celokupnog stanovništva ima bilo kakvu fizičku aktivnost u periodu od 30-70 godina. To je poražavajuće i zabrinjavajuće. A trenutno je svetska tendencija trčanja po ulicama koja je zahvatila i Srbiju. Sad zamislite koliki je procenat bio pre toga.

IŠKOLOVAO MNOGE VRHUSNKE SPORTISTE

Neki od najboljih srpskih sportista svoje studije završavali su kod profesora Životića, Bogdan Bogdanović, Dušan Tadić, Dejan Savić, Emir Bekrić, Veljko Paunović, Viktor Troicki su samo neki od njih.

(Filip Ištvanović)