Emotivna ispovest sina i žene srpskog heroja kog su ubili albanski teroristi: "Ako ne odem na Kosovo, kako će onaj iz Subotice da brani moju kuću?" (VIDEO)

Šampionskim stazama Gorana Raičevića nastavili su da trče njegova supruga Jelena i sin Nikola

Hicem albanskog separatiste 6.maja 1999. godine na Kosovu, ugašen je život srpskog atletskog reprezentativca Gorana Raičevića. Dvadeset godina kasnije Telegraf je došao do njegove supruge Jelene i sina Nikole, koji su nastavili da krče atletski put na kom je Goran zaustavljen u ratu.

Oni čuvaju uspomenu na njegovo delo i u razgovoru za naš portal su, pored spomenika u Goranovu čast, otkrili detalje iz njegovog života.

Ovo priča o Goranu Raičeviću, ko je on, kako je izgledao poslednji pozdrav porodice sa njim, šta je radio za vreme rata, kako su njegovi najmiliji primili tragičnu vest i ko danas gazi stazama popularnog Rajka.

KOBNI DAN

Bio je četvrtak, 6. maj 1999. godine. Težak dan, kao i svaki drugi više od mesec dana unazad, ratom okupiranom Jugoslavijom. Najžešće je bilo na Kosovu i Metohiji, a tamo, da brani otadžbinu našao se, između ostalih, i jedan sportista, atletičar Goran Raičević.

Imao je 35 godina i brojao je dane do svog 36. rođendana. Nadao se da će tog 26. juna biti sa svojom porodicom, da će se rat završiti i da će moći da se vrati svom sportu i atletici. Međutim, tog dana Goran se nije vratio u svoju kasarnu. Albanski separatista je snajperom usmrtio atletskog reprezentativca Jugoslavije. Goran je ostao na mestu mrtav.

Nakon osam i po godina braka Jelena Raičević postala je udovica sa dvoje maloletne dece od po četiri i po godine. Katarina i Nikola su, dok su bili svi zajedno na selu, usred noći bili probuđeni kako bi se pozdravili sa ocem, ne sluteći da će ga tad videti poslednji put.

- Goran je dobio poziv i morao je da ide da se javi. I to baš na Vaskrs, 8. aprila. Deca su spavala i ja sam ih probudila pošto je on morao da ide uz brdo, jer je to bilo u selu, njegovom rodnom mestu. Oni su ga zvali sa prozora, on je stao za trenutak na tom brdu i mahunio im je. To je bilo poslednji put kad su ga videli - priča nam Goranova supruga Jelena.

- Taj poslednji put kada smo mi njega videli... Gde nas je mama ujutru, kada je on krenuo, probudila. Pošto je on prelazio preko jednog brda koje se vidi iz naše kuće u selu gde nas je zadesilo bombardovanje, on se u tom trenutku okrenuo, kako smo ga mi zvali, i on nam je mahnuo. E to je ta neka slika koja je zaista ostala upečatljiva i toga se baš sećam - emotivno se priseća oca sin Nikola.

RAT

Kao i dobar deo srpskog naroda, tako je i Goran bio mobilizovan kada je počelo bombardovanje. On i Jelena su razgovarali o tome da će poziv možda zakucati i na njihova vrata. Kada se to dogodilo, njegov odlazak u rat najteže je pao njegovim roditeljima. Goran i Jelena su znali da može da dođe poziv, pa su se pomalo i pripremali na to.

- Njegovim roditeljima nije bilo svejedno što je dobio poziv, ali on je rekao, pošto žive maltene na granici sa Kosovom, ’’Pa čekaj, ako ja ne idem, onda će onaj iz Subotice da dođe da brani moju kuću?!’’ Tako da nije bilo dileme da li će da se odazove ili neće, smatrao je da je to njegova dužnost -  supruga Jelena prepričava kako je Goran reagovao kada je stigao poziv.

Jedinu informaciju o njemu, za vreme bombardovanja, dobili su od jednog čoveka iz sela koji je isto bio na ratištu.

- Rekao nam je da je Goran, tamo na ratištu, nosio poštu. Da je išao 5 km kroz neku šumu trčeći da odnese poštu. Nije imao strah. ''Bolje da bar nešto radim nego da stojim tu u mestu i čekam kada će nešto da se desi''.

Ni u vojsci, pod bombama, Goran nje želeo da ispadne iz forme. Planirao je da se spreman vrati kući po okončanju rata, kako bi odmah mogao da se vrati na atletska tamičenja.

Vest o pogibiji Jelena je primila sa nevericom. O smrti su saznali iz priča drugih.

- Od usta do usta. Nije niko zvanično došao to nam kaže. I onda ja sam rekla ''Ma to je neka greška'', odbijala sam da prihvatim da je to istina. Onda, kad se pojavila vojska, znala sam da je to to. On je poginuo 6. maja u tri sata posle podne, a mi smo saznali tek sutradan oko šest . Teško je bilo prihvatiti da ga neće više biti - priča nam udovica Jelena kako je saznala za smrt svoga muža.

Svaki dan je bio isti. Samo tuga.

Trebalo je pola godine Jeleni da se pomiri sa gubitkom supruga i da krene dalje.

- Ja sam se pomirila sa tim ravno posle 6 meseci. Do tad mi je bilo jako teško da pronađem energiju, da nastavim da živim i stalno sam sebi govorila ’’Pa imam Nikolu i Katarinu. Moram za njih da živim. Moram da nastavim’’, ali to je bilo mnogo teško.

I onda jednog jutra samo sam se probudila i rekla sebi,  ''Pa ja moram da živim, moram da nastavim! Ne vredi, moram za njih dvoje.''

Sećam se tog jutra kako mi je odjednom... Ili je to verovatno... To je trebalo toliko da ta neka rana počinje da zaceljuje, kao i svaka druga rana.

Da pregura najteže trenutke u životu mnogo joj je pomogla atletika koju je trenirala.

- Ja sam bila atletičarka, mislim da mi je to najviše pomoglo u životu. Ta neka borba. Nisam se predavala, samo sam išla. Jurili smo sa jedne obaveze na drugu. Škola, razne druge aktivnosti, pozorišta, bioskop...  Krenuli smo da učestvujemo u svim kulturnim dešavanjima, da čitamo, da učimo. Ja sam počela da učim engleski jezik, onda sam počela da polažem za atletskog trenera. Znači stalno neka borba i bilo je potrebno da stalno budmeo u nekom pokretu da imamo aktivnosti, da nemam taj neki prazan prostor da ne krenu da nam se vraćaju crne misli - priča nam Jelena o možda i najtežim danima u životu.

DECA KATARINA I NIKOLA

Ćerka Katarina je odbojkašica od svoje devete godine. Bila je reprezentativka naše zemlje u svim mlađim kategorijama sve dok nije otišla na studije u Ameriku. Trenutno se nalazi u Engleskoj gde igra odbojku i gde je završila master.

Sin Nikola je zajedno sa sestrom počeo da trenira odbojku ali je sa osamnest godina rešio da krene očevim stopama. Te 2012. u kraljicu sportova ušao je zahvaljujući treneru Mirjani Stojanović, ženi koja je samo godinu dana kasnije popela Emira Bekrića na svetski tron (Svetsko prvenstvo u Moskvi u disciplini 400m sa preponama, Bekrić je osvojio bronzanu medlaju i tako načinio jedan od najvećih uspeha srpske atletike i jedno od najvećih senzacija svetske ateltike).

- Ja sam tu po malo trčao na stadionu. Ona (Mirjana Stojanović) mi je prišla i rekla ’’ Zašto ti ne bi pokušao da treniraš’’ i pitala mamu zašto on ne trenira. ’’Pa on trenira odbojku, šta će mu to’’, (odgovorila je majka Jelena na šta je Mirjana odgovorila) ’’Neka, dođi ti kod mene, treniraj’’. Počeo sam tu po malo - opisuje Nikola svoj ulazak u kraljicu sportova.

Kada je upisao fakultet vremena je bilo sve manje pa mu je majka Jelena postala trener, kao bi mogli da usklade termine za treninge i obaveze na fakultetu.

- Ona je tada videla da ja zaista želim to, da se ozbiljno bavim tim, da nije neki moj hir da sad odjednom prestanem da igram odbojku i da počenm da se bavim atletikom.

Nikola je završio master na Mašinskom fakultetu u Beogradu i sada je student doktorskih studija istog fakulteta.

Kroz priče ljudi koji su živeli sa njegovim ocem i trenirali, koji su ga dobro poznavali, Nikola godinama dobija delove slagalice, ko je i kakav je bio njegov otac.

Upravo je otac imao dosta uticaja na njega, odnosno na sport i disciplinu kojom će se baviti.

- I mama i tata su bili atletičari i onda je to sport broj jedan u našoj kući. Kad smo bili manji gledali smo stalno kasete kako bi se prisetili tate, i stalno smo gledali, pošto su stalno pre na televiziji bila ta takmičenja. Mi smo toliko gledali te kasete o atletici, da su one prosto... više nisu mogle da se gledaju. Te kasete su izbledele.

- Pustila nas je da sami odaberemo, i da jednostavno, u jednom trneutku, ako se odlučimo za to, da će ona podržati. Ja sam negde u trećem razredu gimnazije odlučio da je ipak to to, da ja ipak želim da se bavim atleikom. Da želim na neki način da susrećem te ljude sa kojima se moj tata družio i da neki način oživi to neko sećanje na njega.

- To je i dobro i i nije. Dobro je sa neke strane što imate razlog da stremite ka nečemu, da budem što bolji, da se približite njegovim rezultatima. Sa druge strane, predstavlja i mali vid opterećenja. Na vas svi ljudi gledaju ’’Pa to je Rajkov sin, on se pojavio’’. I sada ja nekako pokušavam da kanališem to, da ljudi više mene znaju kao Nikolu, a ne kao Rajkovog sina.

Za stadion Partizana vežu ga i neka prva sećanja na oca.

- Nekih stvari se sećam kroz maglu. Na primer sećam se da baš na ovom stadionu (Partizana), možda sam imao tri godine, on me je vodio. Ovde je bila neka igraonica instalirana, i tu su deca skakala, igrala se i on je mene tu poveo dok on radi trening da se ja igram. Toga se baš jasno sećam - emotivno se Nikola priseća svog prvog dolaska na stadion sa ocem.

ŽIVOT BEZ MUŽA I OCA

Kako bi izgledalo da je Goran ostao živ? Prošlo je 20 godina i sa ove vremenske distance teško je i zamisliti, ali se mašta.

- Stalno to se vraća, i stalno razmišljam o tome. Ne mogu više da zamislim, mnogo godina je prošlo, ja više i ne znam kako bi to izgledalo. Sigurno bi bilo mnogo lakše, prvenstveno mojoj deci. Ja sam već tako naučila da živim, sama, tako da više i ne znam koja bi meni pomoć to bila - tužno ističe Jelena.

Teško je bilo živeti bez oca i samo sa jednim roditeljem od malih nogu. Nikola kaže da je njihova majka bila dosta zaštitnički nastrojena.

- Mama se postavila tako prema nama, zaštitinički dosta, gde je ona želela da mi budemo svesni toga, da budemo ponosni na to kakav je naš otac bio i da kroz život treba da i mi postanemo dobri ljudi. Trudila se da što više budemo usredsređeni na to da u svakom pogledu, čime god da se bavimo, budemo sve bolji i bolji.

- Ne mogu da kažem da nam je bilo lako, ali tu ističem, naša majka se dosta žrtvovala zbog nas, gde je ona... je potpuno se posvetila nama, našem razvoju, našem odgoju, vaspitanju, tako da velika stvar je bila imati nju kraj sebe.

- Takođe, tu su bili i određeni ljudi koji su u tom trenutku nam zaista pomogli. Od ljudi u AK Partizan do... ne mogu više ni da ih nabrojim koliko je tu bilo ljudi. U suštini, najveći teret je pao na mamina pleća. Ona nam je tada postala i mama i tata, sve probleme je morala ona da rešava - ističe sin Nikola.

Ipak, jednu osobu Jelena je želela posebno da izdvoji. Kaže da je dugo čekala da se javno zahvali gospodinu Veselinu Jevrosimoviću, koji je bio uz njenu porodicu od prvih dana Goranove pogibije. Naime, vlasnik kompanije Comtrade i sadašnji predsednik Atletskog saveza Srbije, stipendirao je oba Goranova deteta. I Nikola i Katarina su imali stipendiju sve do kraja osnovnog školovaja, za šta majka Jelena nema dovoljno reči zahvalnosti.

- Ta pomoć mi je značila mnogo. Pre svega značilo mi je što se on uopšte setio nas. Ja sam bila u Partizanu a on je (tad) bio predsednik AK Crvena zvezda, ali mu ništa to nije smetalo da Nikoli i Katarini da stipendiju. Sećam se tih novih godina kada je trebalo da idu na pozorišnu predstavu i dodelu poklona. To je za njih bio praznik i ta neka toplina koju je on uvek imao pri susretu sa njima... To mi je ostalo upečatljivo. U neku ruku mene je bio stid da idem da uzimam tu stipendiju koju je on nesebično davao - skromno i veoma zahvalno Jelna priča o Jevrosimoviću.

Jelena je tih godina bila nezaposlena i ove stipendije su mnogo pomogle pri odgajanju dece i normalnog života porodice Raičević koja je ostala bez svog oslonca.

KO JE ZAPRAVIO BIO GORAN RAIČEVIĆ?

Goran Raičević rođen je u Kruševcu 26. juna 1963. godine.

Ima sestru Smiljanu koja je 9 godina starija od njega, koja i dalje živi u rodnom Kruševcu. Jelna i Nikola je često posećuju i provode praznike zajedno sa njom.

Goran u Beograd dolazi radi studija na poljoprivrednom fakuletu. Kada je izgubio godinu počeo je da trčkara po Bežanijskoj kosi. Tu ga je videla legenda jugoslovenske atletike Dane Korica. Videvši način i stil trčanja odmah ga je pozvao da dođe da trenira.

U atletiku dolazi sa 21 godinom. Prvi klub mu je bila Crvena zvezda, klub kome je bio privrženji, ali nikada nije bio strogo opredeljeni navjač. Voleo je sport i sportiste, pa tek onda klubove. Prvi trener mu je bio Zoran Molović, da bi, kad je prešao u Partizan radio sa dr Dušanom Lekićem.

U atletici nije toliko neobično da neko pređe iz Zvezde u Partizan i obrnuto. Kako uslovi za rad nisu na visokom nivou i kako nema veliki broj trenera, atletičari uglavnom idu tamo gde misle da imaju boljeg trenera i bolje uslove. Kako i sama Jelena kaže, nekada ali i dan dans, atletičari i ne znaju ko je u kom klubu sve dok ne dođu na takmičenje.

Nadimak Rajko dobija u Beogradu od atletičara, dok je u rodnom Kruševcu imao drugi nadimak, po majci. Majku Katarinu zvali su Kina, a Goran je poneo nadimak Kinez.

PREVREMENO ROĐEN, MAJKA HTELA DA GA OSTAVI JER NIJE VEROVALA DA ĆE SA KILO I PO PREŽIVETI, A BABICA JE ZNALA DA ĆE BITI ŠAMPION

Goran je bio prevremeno rođena beba. Njegova majka dugo nije mogla da dobije dete a Gorana je na svet donela već u 7. mesecu trudnoće sa svega kilo i po. Zbog svega ovoga ona se već oprostila sa njim, oprostila da neće preživeti i spremala se da krene kuću kada ju je babica zaustavila.

- Kako da ideš kući, ti imaš bebu – rekla joj je babica.

- Kakva beba, to ima kilogram - odgovorila joj je Goranova majka a potom joj je babica ''predvidela'' sudbinu njenog tek rođenog sina.

- Vidiš kako se on bori, ovo će biti prvak sveta.

KOSOVO JE POSEBNO MESTO ZA RAIČEVIĆE: TAMO SE GORAN UPOZNAO SA SUPRUGOM, TAMO JE I IZGUBIO ŽIVOT

Jelena i Goran su bili aktivni atletičari krajem osamdesetih i početkom devedesetih godina prošlog veka. Znali su jedno za drugo, ali se nisu poznavali sve do ulične trke u Prištini.

Kada su se malo bolje upoznali Jelena je bila oduševljena Goranom - Ovaj nije tako loš - rekla je u sebi. Kako sama kaže, tada je videla da je kulturan i pristojan pa su ušli u dublji razgovor i nastavili su kasnije sa druženjem.

To upoznavanje u Prištini kasnije je krunisano brakom i dvoje dece. Nažalost, rat je prekinuo ovu atletsku romansu nakon samo osam i po godina braka.

TROSTRUKI PRVAK BALKANA KOJI ČETIRI GODINE NIJE ZNAO ZA PORAZ

Goran Raičević bio je uspešan jugoslovenski atletičar, reprezentativac. Na prvenstvima Balkana u krosu čak tri puta se okitio zlatnom medaljom.

Bio je deo šampionske generacije Partizana 1991. godine, koja se nakn osvojene titule domaćeg prvaka, naredne godine takmičila na Kupu šampiona sa najboljim klubovima Evrope.

Od 1989. do 1992. bio je nepobediv.

60 KORAKA DO SEĆANJA

Atletski klub Partizan, prevashodno na inicjativu predsednika kluba Dragana Životića, podigao je spomenik Goranu Raičeviću 2000. godine iza zapadne tribine stadiona Partizana.

Ako krenete od stadiona do spomenika čeka vas 60 stepenika do pozdrava velikanu.

VIDEO: Na Košare su navalili teroristi, NATO, Legija stranaca ali u Metohiju nisu ušli

(Filip Ištvanović)