MILOŠ NINKOVIĆ: Sve o Zvezdi, reprezentaciji, humanitarnim akcijama, Delijama (FOTO)

Miljenik Delija se čudi zašto Srbi prave senzaciju od pomoći bolesnoj deci * Priča o strahovima, filmovima, školi fudbala koju je pokrenuo i tome da bi Zvezdu gledalo isto ljudi i da je izbace u četvrtu ligu

Neverovatan talenat i godine mukotrpnog rada potrebni su da bi čovek jednog dana postao fudbaler, ali da bi se održao na vrhu i postao cenjen u fudbalskom svetu potrebno je da poseduješ i određene ljudske kvalitete.

Upravo ti kvaliteti krase vezistu Crvene zvezde Miloša Ninkovića koji nije bez razloga miljenik armije crveno-belih navijača.

Iako prepun obaveza zbog predstojećeg meča Zvezde sa Donjim Sremom, za koji je dao zanimljivu najavu, Ninković se, bez trunke dvoumljenja, odazvao na poziv redakcije Telegrafa.

Imali smo pregršt pitanja za njega..

Šta mu je bilo najteže po povratku u Srbiju? Ko mu je davao podršku u Ukrajini? Omiljeni filmovi, muzika? Čega se plaši, koji evropski tim uživa da posmatra, a povrh svega zanimljive stvari o njegovoj Zvezdi.

Nismo mogli, a da ne pomenemo temu koja obuhvata njegov humanitarni rad, jer je upravo zbog toga Ninković nedavno bio u žiži javnosti. Sada, kada je to sve prošlo, Nine se još jednom osvrnuo na pomoć koju je pružio maloj Uni Savić.

- Nisam ja jedini. Ima dosta fudbalera i sportista koji učestvuju u humanitarnim akcijama i zašto ljudi ne bi pomogli kad mogu. Ne znam samo zašto se digla tolika frka, zašto je toliko odjeknulo. Rekao sam tad, a govorim i sad da nije u pitanju bila tolika suma. Drugo, ne znam zašto je to čudno. Izgleda da sve što je nekada bilo normalno sada nije. Treba pomoći detetu koje je bolesno.

- To je normalna stvar i svako ko može treba da pomogne. Nije trebalo toliko da odjekne. Nije trebalo uopšte da bude vest. Možda negde da se provuče da bi i ostali sportisti videli i uskočili da pomognu. Naravno, koliko je ko u mogućnosti. Svaka pomoć je dobrodošla. I novinari bi trebali malo više da se uključe i pišu više o toj bolesnoj deci nego o tračevima. Onda bi odziv mnogo veći bio. Bilo bi više izlečene dece. Danas ih ima toliko koji su bolesni i ja bih voleo kada bi svima mogao da pomognem.

- Međutim, kada pomažeš onda te zovu i oni koji su bolesni i koji nisu. Ne znaš više kome da veruješ. Meni je drago i ako sam otvorio oči nekome od sportista koji su videli i rekli ''Zašto i ja ne bi mogao?'' Zvali su me i u emisije da gostujem. Hajde da sam dao šest golova ili tri na derbiju, nego zbog toga što sam pomogao maloj devojčici - rekao je Ninković i stavio tačku na tu priču čime smo se odmah prebacili na fudbalske teme:

Koliko si zadovoljan, do sada, urađenim u Crvenoj zvezdi?

- Moglo je i bolje, ali i gore. Došao sam da uzmem titulu, samo me to i interesuje. Ja ne ganjam neku karijeru, pogotovo sada kada imam 29 godina. Tu sam da svojim iskustvom pomognem da se napravi rezultat i uzme titula.

Stiče se utisak da tokom sezone i niste igrali toliko na svojoj poziciji. Da li ste možda žrtva taktike?

- Ne bih rekao da sam žrtva taktike to što igram na levoj strani. Kako meč odmiče ja se više ubacujem u sredinu terena. Ono što je neobično bilo za mene jeste da ispratim njihovog beka gde sam dosta gubio snage. Ali, nemam problema sa pozicijom. Gde me trener stavi, tu ću igrati. Nikada u životu nisam rekao neću da igram ovo ili ono.

Serija pobeda je krenula upravo od večitog derbija i traje do danas. Koliki je pritisak pre i olakšanje posle meča sa Partizanom?

- Pritisak se i te kako osetio na terenu. Kod nas se to videlo, ali ne znam zašto je pritisak bio kod Partizana. Imali su četiri boda viška i eventualnom pobedom bi otišli na sedam. Sutradan na treningu se osetilo veliko olakšanje. Da smo izgubili prvenstvo bi verovatno bilo rešeno. Bilo bi se teško vratiti. Moram da priznam da sam osećao tremu prilikom izlaska na teren. Oduvek sam maštao da igram derbi i zbog toga sam hteo da ga igram, uprkos povredi glave. Iskreno, plašio sam se da li ću igrati.

Nenad Milijaš je nedavno izjavio da će na leto napustiti klub. Da je cilj samo titula i gotovo. Da li i vi razmišljate u tom pravcu?

- I ja sam isto došao da uzmem titulu, ali to ne znači da ću sigurno otići. Videćemo kako se bude odvijala situacija u klubu, jer je prvobitan dogovor bio da dođem i pomognem da se vrati titula.

Liga šampiona?

- Još je rano govoriti. Jeste mnogo lakše ući u nju nego u Ligu Evrope, ali ni to ne bi bilo loše za Zvezdu. Potrebno je da se sklope mnoge kockice kako bi ušli u LŠ, međutim najbitnije da se uzme titula.

Kada ste dolazili u Zvezdu rekli ste da ćete se odreći plate ako se ne osvoji titula. Da li će još neko krenuti vašim putem?

- Nismo o tome pričali, ali niko sada trenutno i ne razmišlja o tome. Koncentrisani smo na uspeh i osvajanje trofeja.

Šta je bilo najteže kada ste se vratili u srpski fudbal?

- Na život sam se brzo privikao, ali sa sportske strane bilo je teško posle Ivanjice. Najpre IBV i Černomorec, ali onda poraz od Javora gde se zapitaš šta ti je ovo sve trebalo? Potom Voždovac, Čukarički. U srpskom fudbalu me najviše nerviraju tereni. Neravni tereni. Nisu ni u Ukrajini nešto ekstra, ali mislim da bi kvalitet fudbala bio mnogo bolji da se tereni pokvase pre izlaska, da ide brže ta lopta.

- Ovako, kada dođeš na te terene trebaju ti dva-tri dodira da bi primirio loptu. Zbog toga je naš fudbal spor. Ti bi hteo da daš loptu, ali ne možeš. Moje prvo pitanje kada idemo na gostovanje jeste kakav je teren. Ima dobrih igrača u svakom timu, ali sve bi to bolje izgledalo da su tereni bolji.

Ko vam je najviše pomogao u Ukrajini na početku? Da li je bilo teško?

- Tu je bio Gavrančić koji mi je dosta pomogao. Potom Berislav Stanojević koji u Dinamu radi duže vreme. Posle su došli Ognjenović i Marković. Hrvat Leko i Sabljić su bili tu. Prve godine kada sam otišao bila su ih četvorica tako da se uopšte nisam osećao da sam u stranoj zemlji. Ali bilo je teško.

- Tada je bilo normalno da igrač koji dođe mora najpre da igra za Dinamo II, potom rezervni, a posle prvi tim. Iskren da budem sem Milevskog, Alijeva i mene niko nije uspeo, s tim da sam ja bio jedini stranac. Uglavnom se ti igrači negde izgube, ali ja sam imao sreću i uspeo.

Druženje sa našim ljudima? Čuli smo neke priče da ste često išli na piće sa momcima iz Srbije i Republike Srpske koji su studirali Bogosloviju u Kijevu?

- Jeste. Štaviše, ostao sam u kontaktu s mnogima koji su završili i imaju sada svoje porodice. Imali smo tamo piceriju ''Beograd'' gde smo se okupljali i gledali Zvezdine utakmice.

Pratio vas je glas da ste na početku karijere u Ukrajini bili veliki ljubitelj noćnog života?

- Ja to nikada nisam krio. Za prve tri godine sam odigrao samo tri utakmice zbog noćnog života koji sam vodio. Kada sa 19 godina dođeš u Kijev, koji je prelep grad, to je normalno. Ne verujem nikome ko mi sa 19 godina kaže da samo razmišlja o fudbalu. Ali bolje tada, nego sada sa 30 godina.

Ne možemo, a da ne pomenemo Ševčenka. Svi znamo kakav je bio fudbaler, ali malo ko zna kakav je kao čovek?

- Divna osoba. Totalno drugačije sam ga zamišljao. Ali, kada je on došao ja sam bio iznenađen. Da ne znate da je Ševčenko mislili bi da je neki omladinac koji se dokazuje. Uklizavanja, svaka borba za loptu. O Ševi sve najlepše i upravo zbog tog pristupa je uradio to što je uradio. U kontaktu smo, ali ne toliko često.

Da li bi možda došao u Zvezdu da bude sportski direktor?

- Teško. Mislim da ne.

Kao navijač Zvezde, da li bi prihvatio kada bi Dragan Džajić izašao pred javnost i rekao: ''Cilj u naredne dve-tri sezone je opstanak u ligi kako bi klub na neki način ozdravio. Da se vrate dugovi, da se oslonimo na svoju školu''

- Pa, ako je to jedini način da se stane na noge, onda da. Ako je to rešenje mislim da bi svaki navijač pristao. Bolje to nego mrcvarenje, da se iz godine u godinu ponavlja isto. Ne bih imao ništa protiv.

A, kada bi Zvezda krenula stopama Rendžersa?

- Navijači bi i dalje dolazili iako bi srspki fudbal dosta izgubio. Ja znam tu priču sa Rendžersom i prvi koji je hteo da se vrate u ligu bio je Seltik.

Da li bi onda ostao da pomogneš mlađima?

- Ostao bih i kao fudbaler da pomognem, ali da se stvari normalizuju. Mislim da bi svako od nas to uradio.

Da se vratimo navijačkim temama. Prva Zvezdina utakmica?

- Sećam se protiv Kola Kola i da smo se otac i ja budili nešto rano. Prve na Marakani ne mogu da se setim, bilo je davno. Sećam se i da sam plakao, pogotovo kada smo loše prolazili u derbiju. Ali, moram da pomenem da sam mnogo stresnije doživljavao basket nego fudbal, jer u jednoj sekundi mogu stvari da se promene.

Najboljih 11 Zvezde u istoriji?

- Kompletna postava iz Barija. Ne bih menjao nikoga iz te ekipe. Da se ne vraćam na Šekija i Džaju, jer je to bilo dosta pre mene. Mislim da bi ta ekipa i danas bila pretedent za osvajanje Lige šampiona.

Najbolji igrač protiv kojeg ste igrali i koga bi voleli da vam pravi društvo u veznom redu?

- Mesi bez premca. Kada bih birao s kim da igram u veznom redu izabrao bih ove Barselonine. Bez obzira što mnogi pričaju da igraju dosadan fudbal ja ih volim. Ako su toliko dosadni što ih neko ne skine sa vrha. Mislim da su sad malo prezasićeni, ali nisu ni oni roboti. Ljudi su.

- Ono što me oduševljava kod njih jeste što igraju fudbal bez grča na licu. Uživaju. Moram da pomenem da me malo nervira što kruže priče da ne možeš biti fudbaler ako su fizički slab. Ja, kada sam igrao protiv Barse, sam mislio da su kadeti izašli na teren. Mali, mršavi. Jedino je Ibra odskakao, ali se posle videlo da se nije uklopio. Ni fizički ni psihički.

Znači, preferirate špansku ligu?

- Engleska liga jeste najinteresantnija i ako si pravi ljubitelj fudbala onda nju gledaš. Međutim, ja samo Barsu gledam. Nema grča, sve lagano. Ali upravo zbog toga ih volim jer je najteže igrati jednostavan fudbal. Kada bi ponovo bili gladni uspeha, ni Bajern im ne bi mogao ništa.

Muzika?

- Slušam sve. Od domaćeg roka do narodne muzike. Volim i tu rusku muziku.

Filmovi?

- Od filmova gledam ove domaće. I to starije.

Da li biste glumili u filmu i koga bi voleli da vas glumi u filmu o Milošu Ninkoviću?

- Što se tiče mog angažovanja u glumi mislim da nisam za to. Nerealno je pričati o tome da se snimi film o meni tako da nemam ideju ko bi me glumio. Trebalo bi dosta stvari da se uradi, da zaslužiš film. Da uđeš u LŠ, učestvuješ u nekoj dominaciji i završiš karijeru u Zvezdi.

Strahovi? Čega se najviše bojiš?

- Plašim se visine. Nije svejedno kada sam u avionu, iako sam navikao na njega. Ali, i ovako što se tiče visine imam neki strah.

S kim se najviše družite u Zvezdi?

- Sa Nikolom Mijailovićem. Nekako od prvog dana smo se "skontali", a i cimeri smo. Međutim, atmosfera u svlačionici je fantastična. Možda i bolja nego na početku sezone.

Šta ćete raditi kada okačite kopačke o klin? Ostati u fudbalu ili...

- Ostajem u fudbalu. Ceo život šutiram loptu i to znam. Imam školu fudbala u Kraljevu. Zove se Apolon. Moj prijatelj Ivan Petrović, koji je igrao sa mnom u Čukaričkom, i ja smo otvorili. Ima stvarno talentovane dece. Ali, ne opterećujemo se rezultatom. Pokušavamo da ih naučimo.

To automatski povlači pitanje neke saradnje sa Zvezdom?

- Još je rano za neku saradnju sa Zvezdom , ali će svakako ona imati prednost. Ono što želim jeste da od te dečice napravim dobre ljude, a dobrim radom i fudbalere. Video sam dosta momaka koji su talentovani. Želim da promenim neko stanje. Za razliku od ostalih trenera koji traže rezultate, ja sam svojima rekao da me rezultati ne interesuju. Bitno je da deca igraju fudbal i da nauče. Da ne bude na 1:0 ''izbijaj loptu da ne primimo gol''. Deca treba da nauče i da uživaju dok igraju fudbal, jer fudbal je igra.

Planirate li u Beogradu da otvorite sličnu školu?

- Mislio sam i u Beogradu nešto da otvorim, ali još je rano. Imam još nekoliko godina da igram.

Da li ste razmišljali o preuzimanju ili finansiranju nekog kluba?

- Razmišljao sam i o tome. Da stvaram svoje igrače, da im pružim sve uslove da postanu prvo dobri ljudi, a potom i fudbaleri.

 Reč, dve o Čukaričkom?

- Čim dođe čovek koji zna šta hoće i koji je sam svoj gazda, koji voli fudbal i ima prave ljude ko sebe, rezultat mora da dođe. Čuka je napravila brzo rezultat, možda i zbog toga što je u svim ostalim klubovima nesređeno stanje. Čukarički je možda jedini klub koji ima svog gazdu, dobre i kvalitetne ljude i to je napravilo rezultat. Od kandidata za treću ligu došli su do ozbiljnog kluba što mi je izrazito drago. Voleo bih da igraju Evropu. Da li sada ili sledeće godine, ne znam, ali sigurno će biti brzo.

Reprezentacija?

- Nemam ja tu sada nešto da se dokazujem kako bih igrao u reprezentaciji. Pozivu bi se verovatno odazvao, ali da sada jurim mesto, to ne. Igrao sam, bio na SP. Dovoljno je. Ponavljam, u srpski fudbal sam se vratio samo zbog jedne stvari, a to je titula.

Malo ljudi zna da ste imali i poziv ukrajinskog nacionalnog tima da nastupate za njih. Zašto niste?

- Zvali su me kada je Blohin bio selektor. Razmišljao sam šta mogu da dobijem šta da izgubim i onda sam odustao. Ko zna, možda bi imao drugačiju karijeru da sam prihvatio. Bio bih Ukrajinac i više bi igrao u klubu, jer u sastavu mora da igra pet, šest domaćih igrača. Ali, ne kajem se. Ne mogu sebe da zamislim u drugom dresu, da pevam njihovu himnu. Ne osuđujem nikoga ko se za to odluči, ali ja ne bih mogao.

Sportske vesti iz zemlje i sveta možete pratiti i na našoj Fejsbuk stranici Telegraf Sport!

Takođe nas možete pratiti i na našem Tviter nalogu @TelegrafSport

(Mario Marić)