KOLUMNA Milojko Pantić: "Neutralna" sportska Srbija

Nije sport toliko "opijum za narod" koliko je "opijum za državu" koja zahvaljujući sportu zamišlja da je moćna i nezavisna na istorijskoj pozornici

"Đoković je čestitao srpskim političarima što je dobio Laureus nagradu." Ovakav sarkazam pojavio se na Njuz netu dan posle još jednog Đokovićevog trijumfa. A ni mesec dana od najvećeg međunarodnog uspeha koji je jedna nacija ostvarila u samo jednom danu (tenis, vaterpolo i rukomet), u Srbiji nema ozbiljnih napisa na temu sporta. Svaka priča svodi se na plitkoumne duhovitosti, na vic, doskočicu ili dosetku, na srceparajuće emotivne pričice tipa "nije život jedna žena, što si glavo zamišljena" i sl.

Sport – parodija politike

Možda će istoričari u dalekoj budućnosti, našu epohu zvati "erom sporta", onako kako se danas govori o prosvetiteljstvu, renesansi ili romantizmu. Reč "sport" služiće tada da se označi jedno istorijsko razdoblje.

Sport je postao i neiscrpan izvor argumenata i metafora koji nadahnjuje političare. I više od toga. Vrednosti, ponašanje, imperativi koji su se razvili u svetu sporta prenose se u političku sferu ali i šire, u celo društvo, uključujući i privredu i sferu intimnosti. Sport se koristi da bi se povećala imaginarna moć države. Za male nacije ograničene ili nikakve političke moći, sport je ERSATZ (nadomestak) spoljne politike. Pomoću sporta male nacije nastoje da se pokažu većim i moćnijim nego što jesu osim što je ERSATZ i fatamorgana, sport je u tom pogledu i opijenost sobom. Nije sport toliko "opijum za narod" koliko je "opijum za državu" koja zahvaljujući sportu zamišlja da je moćna i nezavisna na istorijskoj pozornici. Sport kao politički opijum, čini da male države sanjaju o onome što u stvarnosti nisu, jednako kao što velikim državama donosi opijenost vlastitim moćima.

Francuski pisac i esejista koji nam otkriva sve ove istine zove se Robert Redeker. Zaslužuje li on ovim stavovima o sportu, koji su oprečni od naših srpskih, crveni karton – odlučite sami.