IMA LI ŽIVOTA POSLE FERGUSONA? Čovek je jednostavno bio mađioničar! (VIDEO)

Povlačanje legendarnog menadžera Mančester junajteda veliki gubitak za sve koji vole fudbal, pa i za one koji ne vole ser Aleksa

- Prestar sam za penziju. To je za mlađe ljude koji mogu da izaberu nešto drugo u životu. Šta bih ja radio - izjavio je u novembru 2010. Aleks Ferguson, legendarni menadžer Mančester junajteda.

Preporučujemo

Nepune tri godine kasnije, jedan od najuspešnijih trenera u istoriji fudbala odlučio je, ipak, da se povuče. Kao i mnogo toga u blistavoj karijeri i odlazak je u velikom stilu, ser Aleks u penziju ide kao šampion, pošto je uverljivo sa "đavolima" osvojio rekordnu 20. titulu u Engleskoj.

Posle solidne igračke karijere, većinom provedene u manjim škotskim klubovima, sa izuzetkom Rendžersa (1967-69) i sedam nastupa u reprezentaciji, Ferguson se 1974. posvetio trenerskom poslu. Prvi klub tada 32-godišnjeg stručnjaka bio je Ist Stirlingšajr, gde se kratko zadržao, da bi posle nekoliko meseci preuzeo Sent Miren. Tad još neodlučan, Ferguson se konsultovao sa čuvenim Džokom Stinom, prvim ostrvskim menadžerom osvajačem Kupa šampiona, 1967. sa Seltikom.

Ferguson je sa Sent Mirenom izborio plasman u prvu ligu 1977, a samo godinu kasnije, posle teške svađe sa upravom, smenjen je. Žalio se, ali neuspešno, međutim, nema razloga da tuguje. Već u junu 1978. preuzeo je Aberdin sa kojim je postigao sjajne uspehe, a to je bio tek uvod u ono što će s vremenom ostvariti.

Na severu Škotske Ferguson je proveo osam godina u toku kojih je prekinuo monotoniju trke udvoje Seltika i Rendžersa, osvojio tri titule, četiri kupa, Liga kup, ali svakako najvredniji bio je Kup pobednika Kupova 1983, osvojen u Geteborgu u odličnom finalu protiv Reala kada je Abrerdin u produžecima prevagnuo 2:1. Prethodno su "uzeli meru" i Bajernu u četvrtfinalu (0:0 i 3:2), a do kraja godine protiv Hamburgera osvojen je i Superkup Evrope.

Posle uspeha u Škotskoj, vreme je bilo za nešto novo i Feguson je dočekao smenu Rona Etkinsona u Mančester junajtedu  i došao na klupu u to vreme posrnulog giganta 6. novembra 1986. Po prvi put radio je u Engleskoj i verovatno, iako je verovao u sebe, nije mogao ni da pretpostavi da će na "Old Trafordu" ostati više od 26 godina.

U prvoj sezoni ekipa koju je preuzeo kao 21. na tabeli završila je 11, ali u narednim godinama nije sve išlo lako. Po nekim tvrdnjama pretila mu je i smena, a prvi trofej (FA kup) osvojen je 1990. baš na vreme, jer tada je skinuta suspenzija engleskim klubovima, pa je Mančeter junajted, uz dosta sreća sa žrebom na putu do finala, osvojio Kup pobednika kupova naredne godine. U finalu u Roterdamu savladana je Barselona sa 2:1, a nekoliko meseci kasnije i Crvena zvezda u Superkupu 1:0.

Povoljna okolnost bila je što je Mančester junajted i u najcrnjim danima bio jedan od najpopularnijih svetskih klubova. Razlog je paradoksalan, tragedija na aerodromu u Minhenu 1958, kada se po povratku sa revanša sa Crvenom zvezdom u Kupu šampiona srušio avion prilikom pokušaja poletanja. Tada je poginulo 20 osoba, uz još tri smrtna slučaja narednih dana, a engleski klub ostao je bez osam fudbalera.

Junajted se nije predao ni pod Matom Bezbijem, Fergusonovim slavnim prethodnikom, uspeo je posle nekoliko godina da se vrati u vrh engleskog i evropskog fudbala i pobrao je simpatije ljubitelja fudbala širom sveta. Deset godina posle tragedije osvojen je Kup šampiona pobedom protiv Benfike na Vembliju sa 4:1 u produžecima, kapiten i strelac jednog gola bio je legendarni Bobi Čarlton, jedan od preživelih iz Minhena.

Na temelju takve popularnosti moglo je dosta da se napravi i Ferguson i Mančester junajted vrlo brzo, kada su krenuli uspesi, materijalizovali su taj potencijal i već od ranih devedesetih klub sa "Old Traforda" uglavnom je procenjivan kao najbogatiji na svetu.

Ako je umeo da stvori sistem koji će s vremenom rezultirati gomilom pehara, u Evropi, naročito Ligi šampiona, stvari su išle mnogo teže. Junajted je mnogo puta razočarao, bivao eliminisan od autsajdera (Viđev, Atletiko Madrid, Galatasaraj, Monako, Leverkuzen...) još češće od vrhunskih rivala i trenera protiv kojih Ferguson nema baš impresivan bilans.

Dve osvojene Lige šampiona, oba puta uz ludu sreću u meču odluke, i dva poraza u finalima za tolike godine nisu malo, ali svima je jasno, pa i samom Fergusonu da se moglo više. Ser Aleks je i javno je priznao da mu nije jasno kako Mančester junajted nije ostvario uspehe slične Realovim ili Milanovim, pa ne može da se podiči da spada u najuži vrh kontinentalnog fudbala.

Trofejni Škot jednostavno nije takav majstor za nokaut mečeve kao što su to Žoze Murinjo, Rafa Benitez ili Otmar Hicfeld, da ne pominjemo neke ranije stručnjake. Fergusonu više odgovara ligaški sistem u kojem on može maksimalno da iskoristi nadmoćne resurse kluba.

Jedan od tih "resursa" je i autoritet, koji je Škot lukavo koristio da pritisne sudije i iznervira rivale, a u poslednjoj deceniji pet puta je suspendovan zbog verbalnih napada na arbitre, mada nema sumnje da bi sa takvim ponašanjem svaki drugi menadžer dobio veće kazne.

Ako mu taktički pristup nije uvek bio na visini, Ferguson je uvek impresionirao svojim entuzijazmom, ljubavlju prema fudbalu i glađu za trofejima. Često je nagoveštavao da bi mogao da se povuče, a ostao je do danas i uopšte nije sigurno da neće ponovo da se vrati na klupu, makar privremno, ako naslednici razočaraju.

Koliko je Junajted bio stabilan klub u eri Aleksa Fergusona, najbolje svedoči sledeći podatak - za isto vreme Real je imao 24 (!) trenera, Inter 19, Čelsi 18, Bajern, Juventus i Mančester siti po 14, Milan 13.

Teško je reći šta će doneti vreme, ali teško je zamisliti da budućnost Mančester junajteda može da donese nešto bolje od onog viđenog u Fergusonovoj epohi. Čak i onima koji nisu voleli ser Aleksa neće mnogo trebati da bi shvatili da im nedostaje, a osećaj praznine neizbežan je u momentu kada najvažniju sporednu stvar na svetu napušta gigant poput njega.

(A. Čolović)