Dan posle odlaska Nikolića: Može li domaći fudbal da padne niže?

Surova stvarnost srpskog fudbala

Odlazak Marka Nikolića sa mesta trenera Partizana, uprkos osvojenoj "duploj kruni", uprkos planu za "napad" na Ligu šampiona, otreznio je one koji su i dalje u zabludi o reinkarnaciji srpskog fudbala ili jednog kluba, da je baš taj srpski fudbal, izranjavan, diletantski vođen, koji godinama pliva na amaterskoj osnovi, zapravo jedan besmisao besmisla.

Preporučujemo

Videli smo to i na primeru odlazećeg Nikolića, da je i jedna Mađarska postala Eldorado one koje bi trebalo po svaku cenu sačuvati ovde. Kao i u ostalim sferama društva i u fudbalu beležimo dramatičan odliv mozgova. Sve što vredi više nije ovde. Nikolić je poslednji primer. Pregalački odnos prema poslu doneo mu je rezultat, a rezultat, opet, unosan transfer ka boljem sutra njemu i njegovoj porodici. Ne u Srbiji. Samo van domovine. Trendu odlazaka ne nazire se kraj.

Pitanje je ko nam ostaje da radi u fudbalu i da ga diže iz mrtvih kad oni najbolji odlaze sve brže?

>>> OVO SE NE ODBIJA: Zavrteće vam se u glavi od novca koji će Nikolić dobiti u Mađarskoj!

Nikolić nije kao neki oteran iz Humske. Makar ga nije oterao hir pojedinca, kao što je to bio slučaj sa Aleksandrom Stanojevićem koji nije bio po volji tadašnjem rukovodstvu na čelu sa bivšim predsednik Partizana Draganom Đurićem. Danas čovekom koji leži u kućnom pritvoru zbog malverzacija u privredi.

Nikolića je oterala beda i nemaština da se ovde postave stvari na svoje mesto. Da se radi i razvija. Da postoji persepktiva. To što će dobiti u Mađarskoj ili gde već odlazi, ne bi u Partizanu niti u bilo kom drugom srpskom klubu zaradio ni za narednih pet do deset godina. Zna da je ono bolje, ono što ga motiviše, van Srbije. Ovde ima ljubav od navijača i poštovanje za sve što je uradio. A od toga se ne živi.

Pomenusmo Stanojevića. Pominju ga kao kandidata za klupu Partizana, a čovek, ne da ne želi da se vrati, on je zgađen situacijom u srpskom fudbalu. Šta je sve doživeo za dve godine sedenja na klupi Partizana, poptuno ga razumemo. Nije jedini kome se sve zgadilo ovde. Ogorčeni su mnogi. Oni treneri koji su još mogli da unovče svoje znanje, otišli su, oni koji su na zalasku karijera ili su puki prosek batrgaju se po ovdašnjim livadama. Čekaju da dobiju "siću", rade na "dođem ti". Uostalom, kao i igrači gotovo svih superligaša.

Zato logično pitanje, ko je sledeći posle Nikolića? Lalatović? Rastavac? 

Setimo se samo trenera velikih potencijala koji su iz sličnih razloga kao Nikolić ili kao Stanojević pobegli odavde glavom bez obzira, i oni užasnuti organizacionim haosom koji je dugo već "na snazi" u srpskom fudbalu: Miroslav Đukić, Slaviša Jokanović, Robert Prosinečki, Vuk Rašović, Miloš Veselinović. Ima ih još i biće ih još.

Ranije, dok su se crpele poslednje zalihe iz "šteka" kod "večitih", Zvezda i Partizan su nekako uspevali da nadomeste deficit nekada respektabilnog domaćeg kadra stranim imenima kojima su, uglavnom, mazali oči navijačima. Sećamo se Zenge, Sa Pinta, Janevskog, Zemana sa jedne, te Rebera, Granta, Mateusa sa druge strane Topčiderskog brda. Danas, za strance solidnih biografija, pa ni za one se prefiksom prosečni, para nema.

Zato, ubuduće ćemo na klupama Partizana, Zvezde, ostale i da ne pominjemo, isključivo gledati domaće trenere.

Nažalost, to sigurno neće biti oni najbolji, jer su najbolji, konstatovali smo već, otišli da se ne vrate.

(M. B)