Velika ispovest bivšeg srpskog napadača: Ko mu je tražio 50.000 da igra za reprezentaciju, kako je Vijeri filmski prevario Atletiko i prava istina o odlasku Ronalda iz Barse!

Rade Bogdanović - specifična ličnost s ovih prostora, čovek koji je nosio dres Atletika i Verdera i čije ime i danas ima veliku težinu u Južnoj Koreji. U intervjuu za Telegraf ''otvorio je dušu'' i pričao o Želji, Zvezdi, Partizanu, Deji Savićeviću, životu u Aziji, druženju sa Van Galom i Vijerijem, ali i momentu kada su mu tražili novac da ide na SP u Francusku...

Znao je veliki Ivo Andrić, doduše ne tako često, da u svojim ''spisima'' pomene da je predratno Sarajevo grad ''boraca i pobednika'', da su ljudi u tom Sarajevu,  verovatno vođen nekim svojim ličnim iskustvom, pre svega ljubazni, pošteni i domaćinski nastrojeni prema svakom putniku namerniku...

Kao da je naš nobelovac te davne 1975. godine ukratko opisao sagovornika Telegrafa koji i 25 godina po odlasku iz tog grada prestavlja sve što je Andrić napisao - Radeta Bogdanovića, nekadašnjeg napadača Atletika i Verdera.

Da je borac Bogdanović je potvrdio onda kada je debitovao za Željezničar sa nepunih 18 godina u tako žestokoj konkurenciji, kada je u Beograd došao bežeći od rata sa samo dve torbe na ramenima i 500 maraka u džepu!

Da je pobednik Bogdanović je pokazao onda kada je svojim fudbalskim umećem obezbedio sebe i svoju porodicu, postao jedan od retkih igrača koji je iz Azije stigao u Evropu i uspeo.

Da je pošten Bogdanović je najbolje dokazao 1998. godine kada je odbio da plati 50.000 maraka kako bi igrao u reprezentaciji Jugoslavije i išao na Svetsko prvenstvo! On, kom novac u tom trenutku ništa nije predstavljao, a nekoliko mečeva u nacionalnom timu bi mu se višestruko isplatilo.

Da je ljubazan i domaćinski nastrojen Bogdanović je pokazao onoga trenutka kada se javio na poziv Telegrafa i dočekao nas u svom ''fudbalskom domu'' - Posko Areni na Carevoj ćupriji.

Pre toga i u Atletiko Madridu kada je veliki Kristijan Bobo Vijeri kod njega kući dolazio iz kafane, a potom išao na treninge. Italijan je to, zna da prepozna pravi karakter. Iskrenost.

Upravo je iskrenost bilo to čime se Bogdanović vodio tokom razgovora za Telegraf. Odgovarao je na svako pitanje, bez dlake na jeziku. Otkrio nam je i veliki broj ''tajni'' i tajnica'' koje su ga pratile tokom karijere.

Od svog početka, zicera koji mu je Dika Stojanović odbranio, sastanka u svlačionici Želje kada su preokrenuli 0:3 da bi Sarajevo bilo šampion, odlasku u Koreju, vremenu u Atletiku i anegdotama sa Vijerijem od kojih neke zaslužuju da po njima bude snimljen film...pa sve do onih godina u Verderu i objašnjenju zašto Ailton nije uspeo u Zvezdi, novcu koji su mu tražili da igra za reprezentaciju na Svetskom prvenstvu u Francuskoj...

Našli smo se u njegovoj kancelariji koja više liči na muzej. Pregršt uramljenih fotografija, svaka predstavlja deo njegovog života. Sto na kom se nalaze trofeji i lopte...

- Svaki put kada vidim fudbalsku loptu, ja je poljubim. Da nje nije bilo ja bih i dalje bio u Sarajevu i mislio bih da je ćevap najbolja hrana, a Miljacka najbrža reka - kroz osmeh, ali i sa zvukom ozbiljnog tona, počeo je Bogdanović.

U tom trenutku, ispod tog stola sa loptama i trofejima, izvadio je svesku koja je u prvi mah izgledala obično - malo kvalitetnije korice zelene boje, ime i prezime, ispod toga ime sporta. Unutra požuteli listovi. Za nekoga obična žuta boja, za Bogdanovića sija zlatnim sjajem. jer na tim listovima je ispisana njegova karijera.

Od prvog turnira ''ispred zgrade'', preko svih koje je kao klinac igrao, do onih mečeva u seniorskoj konkurenciji. Naravno, sve je počelo od Željezničara...

DEBI IZ SNOVA NA GRBAVICI, MARAKANA KAO HRAM FUDBALA I VELIKI DEJO SAVIĆEVIĆ

- Došao sam na Grbavicu 1982. godine i prošao sve selekcije Željezničara. Pionirsku, juniorsku, omladinsku i debitovao sam za prvi tim sa 17 godina i 10 meseci, što smatram mojim najvećim uspehom. U takvoj ligi, tog kvaliteta, takvom klubu...Nije bilo lako debitovati u toj ligi. Bio sam, po mišljenju mnogih, jako talentovan i to sam na kraju dokazao - priseća se Bogdanović svog početka.

Kao i tokom čitave karijere, Bogdanović je i na debiju u dresu Želje bio strelac. Doduše, na Grbavici. Ko zna, možda ga je upravo taj gol predodredio da odmah na početku pokaže šta zna.

- Debitovao sam 26. marta protiv Budućnosti u Podgorici, a prvi meč na Grbavici bio je 3. aprila 1988. godine protiv Hajduka kada smo dobili 3:0, a ja dao taj treći gol. U Želji sam stekao ozbiljno iskustvo pored starijih igrača. Bio sam Željino dete, nikad nikoga nisam imao iza sebe. Sam sam se probijao u životu. Pamtim taj period po mnogim velikim imenima s kojima sam sarađivao. I dan danas imam fotografiju u telefonu mog nekadašnjeg trenera Josipa Bukala. Tu su Čika Radović, Duško Bajić, zatim Blagoje Bratić koji me je uveo u prvi tim...Igrao sam za omladinsku, mladu, mediteransku reprezentaciju SFRJ.

Karijeru u Željezničaru može da podeli na dva dela - pre i posle vojske! One dve godine iz prvog dela svakako će pamtiti po gostovanju na Marakani.

- Sećam se 1988. godine kada smo na Marakani igrali protiv Crvene zvezde, a ja čuvao Piksija. Imao sam šansu utakmice. Izađem sad pred golmana i Dika Stojanović u padu zahvati loptu i izbaci je u korner. Danas, svaki put kada ga vidim, prebio bih ga - kroz osmeh se Bogdanović priseća te situacije i dodaje:

- Marakana je u to vreme bila hram fudbala. Jednostavno, bila je hram fudbala do te 1992. godine. Sve posle toga je smešno, po mom mišljenju.

Setio se Bogdanović i reči koje mu je Dejan Savićević uputio 1991. godine. Nikada ih nije, a bogami i neće zaboraviti. Time je pokazao da je još jedan iz plejade ljudi koji imaju visoko mišljenje o Geniju.

- Dejo Savićević je najkompletnija fudbalska ličnost na ovim prostorima. I ljudska i fudbalska veličina. Ima mnogo fudbalskih, ali je malo ljudskih. Dejo je bio oboje. Plus, trofeji - počeo je Bogdanović:

- Kakva je osoba govori i podatak da se 2000. godine setio jedne situacije posle meča sa Kolom Kolom. Prva utakmica Zvezde posle Tokija i Željo gostuje na Marakani. Ja par lažnjaka opalim Najdoskom i Belodediću. Izlazimo sa terena, a Dejo prilazi i grli me: ''Bogdane, samo malo dupe steši.'' E, to je ta ljudskost. To mnogo znači za klinca od 18, 19 godina. Hteo je da da podršku. Nije bilo lako tada predriblati pred 50.000 ljudi takve defanzivce.

- To je isto kada sad ideš na noge Barsi i Mesiju. Tako je bilo ići Zvezdi na Marakanu. Naravno da je strah postojao. Zvezda je bila pojam fudbalske igre na ovim prostorima. Njeni rezultati su bili takvi kakvi su. Pogotovo kada ti iz Sarajeva dolaziš u Beograd. Metropolu. Najveći centar na ovim prostorima. Marakana - hram fudbala. Taj huk je nešto neopisivo, ali u onim vremenima, s onim navijačima.

Potom je usledila vojska. Odlazak pod okrilje JNA 1990. godine i povratak godinu dana kasnije. Teško vreme za služenje vojnog roka, još teže za povratak. Rat je već ''kucao na vrata'', a Bogdanović će ostati upamćen i po tome što je sa Željom gostovao Dinamu u njihovom poslednjem meču u SFRJ.

- Maksimir je bio krcat, znali smo da će na meču biti Franjo Tuđmam. Ali, ako mi veruješ, tada nisam ni znao ko su ti ljudi. Nije me interesovalo. Samo sam znao da neka država odlazi iz Jugoslavije, mi ćemo da igramo nastavak i to je to. Ambijent je bio fenomenalan na stadionu. Poslednji i Bobanov meč. Atmosfera je bila fudbalska, bez politike. Maksimalno korektna. Pogotovo što je i Željo više bio hrvatsko-srpski klub - seća se Bogdanović.

RAT I SEĆANJE KAKO JE ŽELJEZNIČAR ''POD PRETNJOM'' IGRAO ZA SARAJEVO, DA GRADSKI RIVAL NA KRAJU BUDE PRVAK

Rat je ubrzo stigao i u Sarajevo. Shvatio je da se nešto događa onog dana kada je trebalo da ugoste Rad.

- Kada je u pitanju početak rata, ja sam bio totalno neobavešten čovek. Pa sigurno ne bih otišao 1990. u vojsku da sam nešto znao. Meni je i dan-danas sve toliko strano, nepotrebno...

- Bio sam u hotelu Bristol, pripremali smo se za utakmicu sa Radom. Izađem napolje i vidim da je sve pusto. Vratim se u sobu gde mi je cimer bio pokojni Suad Katana i kažem: ''Kale, je..te, nigde nikog na ulici nema.'' On u čudu: ''Kako nema?'' Ja nastavljam: ''Nikoga. Sve mrtvo.''

- On se zeza i viče ''Ljudi spavaju malo duže kako bi došli Želju da gledaju''. I tako smo vodili razgovor sve dok kasnije nismo izašli napolje i videli da se stvarno nešto dešava. Svi smo došli na stadion i izašli, ono klasično, da vidimo kakav je teren. Šetnja u krug kada su se začuli pucnji sat i po vremena pre početka. Pritom, nisu bili daleko. Počela je prva oružana borba za dom gde je policija nekoliko stotina metara od nas.

- Svi smo s terena pobegli. Oni u autobus pa na aerodrom, ja u kola pa kući. Vidim barikade po gradu i shvatam da nije dobro. Zatim sam i mobilisan bio u Vojsci Republike Srpske nekih 10-15 dana, ali sam tada došao do zaključka da ja sebe tu ''ne vidim'' ni u čemu. I bio sam prvi sportista koji je napustio Sarajevo. Ja i Goran Gutalj. Došao sam u Beograd negde oko 12. ili 14. aprila, vojnim avionom do Batajnice.

Tamo je prihvaćen od strane Partizana, ali pre nego što je krenuo da nam otkriva taj detalj iz svog života Bogdanović se osvrnuo na jedan detalj koji nikada neće zaboraviti. Detalj kada je Željo igrao za Sarajevo kako bi komšije bili prvaci.

- Sećam se te 1985. godine kada je Sarajevo trebalo da osvoji titulu. Poslednje kolo - ako dobije Vardara i ako Željo ne izgubi od Hajduka kod kuće. Meč se igra na Koševu, jer se Grbavica renovirala. Ja dohvatam lopte iza gola...i prisluškujemo šta se događa u svlačionici. Motivacija pred meč sa obe strane, a onda je Hajduk već nakon 40. minuta vodio 3:0. Ona ekipa Slišković, Pudar, Miljuš, Zoran Vujović, Zlatko Vujović...opasna ekipa. Mrak - u dahu se Rade priseća i nastavlja:

- Stadion pun. Poluvreme 0:3. U svlačionicu Želje ulazi Mato Andrić, predsednik kluba i tadašnji predsednik Centralnog komiteta SK BiH. Mi se sakupili kod svlačionice i prisluškujemo. I kaže: ''Niko iz kluba neće otići u inostranstvo ako izgubite. Neću vam dati da izađete.''

- Šta se potom dešava? Željo preokreće na 4:3. Na kraju je bilo 4:4 i Sarajevo je osvojilo šampionsku titulu. E, to je bilo poštovanje. To je taj sportski duh koji je bio ranije. Iako su veliki rivali bili.

DOLAZAK U BEOGRAD I PRIČA KAKO JE CRVENA ZVEZDA OSTALA BEZ SUPERTALENTOVANOG VEZISTE

Beograd je, na kraju, bio samo usputna stanica, iako je trebalo da potpiše ugovor s Partizanom na 4.5 godine.

- Po dolasku u Beograd javio sam se Nenadu Bjekoviću i trenirao sam sa Partizanom. Tačnije, svi fudbaleri koji su dolazili kasnije trenirali su s Partizanom. Oni su nam plaćali smeštaj i hranu u hotelu Mladost i taj gest im neću zaboraviti dok sam živ. Svi smo zahvalni direktno Nenadu Bjekoviću i Žarku Zečeviću.

- Bilo je dosta fudbalera iz Bosne koji su te 1992. godine imali završene priče i sa Zvezdom i sa Partizanom. Hrvati su otišli u Hajduk i Dinamo. Zvezda je '92. trebalo da kupi jednog jako talentovanog klinca iz Sarajeva. Vuksanović se prezivao. Bio je strašan vezni igrač. Došao je u Beograd, ali je na kraju završio u Sošou. Goran Gutalj je isto dogovorio sve sa Partizanom - ističe Bogdanović.

Danas, kada se priseća tog dolaska u Beograd, Bogdanović ne zaboravlja jedno ime - Suad Katana!

- Suad Katana je bio strašan defanzivac. Pokoj mu duši, umro je od infarkta. Vraćam sada film, od 1982. godine do danas Katana i Hulio Cezar su na mene ostavili najveći utisak. A igrao sam i pored Pizara, Ailtona, Vijerija, Kaminera, Kika. Bio je još jedan iz Koreje, ali Katana i Cezar... Ta mirnoća, ta elegancija fudbalske igre. Katana jeste napravio karijeru u Belgiji, ali to nije ništa u poređenju s onim što je mogao. Loše društvo je uticalo na njega. Bio je okružen lošim društvom - priseća se Bogdanović za naš portal:

- On nije dogovorio ni sa Zvezdom ni sa Partizanom. Zajedno sa Vidovićem otišao je za Belgiju. Ja u džepu imam tačno 500 maraka i 300 dajem njima da kupe autobuske karte. Ko bi to sad uradio? Ova deca i ne znaju šta je to. To je bilo drugarstvo. Nismo se mi baš toliko često viđali. Poslednji put davne 1997. godine, ali i 20 godina kasnije ja ga spominjem i pričam o njemu. I nastaviću još 50.

- To je čovek koji je debitovao za Želju i odmah stavio Milka Đurovskog u džep. Kao Mesija danas da staviš. Da nije bilo raspada SFRJ Katana bi sigurno vro brzo završio u nekom timu ''velike četvorke''. Bilo je tu još nekoliko kandidata. Setite se Marija Stanića kakvu je karijeru napravio. Ali je iza njega stajala Hrvatska. Oni su hteli da imaju u reprezentaciji Hrvata iz BiH. Igrao je na poziciji levog beka i Milan Ribar ga na jednoj utakmici prebacio na centarfora. Dao gol i ostao gore. U reprezentaciji ne može od Bokšića i Šukera, ai zato ima mesta na desnom krilu. Ali to je kada te poštuju.

Dres Partizana je bio spreman za Bogdanovića, ali...

- Sa Bjekovićem sam se dogovorio da ostanem u Partizanu četiri i po godine, ali, iskren da budem, stigla je ponuda iz Južne Koreje koja je u to vreme, u mojoj situaciji predstavljala ozbiljno bogatstvo. Daleko je to sad od Kine i ovih miliona.

- Na ruke su mi dali 120.000 dolara i imao sam prosečnu platu 5.000 dolara plus premije. Za dve godine ugovora fenomenalan novac. Da rešim svoju i egzistenciju svoje porodice. Roditelja i sestre. Više ja i sada cenim tih 120.000 dolara nego svi ovi koji u Kini uzimaju milione - priznao je Bogdanović.

SVE JE POČELO 2000. GODINE...OBJAŠNJENJE ZAŠTO KINEZI DANAS DAJU MILIONSKE UGOVORE FUDBALERIMA

Kada je već pomenuo Kinu, Bogdanović je pokušao da objasni otkud danas toliki novac u njihovom fudbal. A ko će bolje znati da objasni od čoveka koji je igrao fudbal u Aziji.

- Njihov premijer je svojevremeno izašao na jednom Kongresu i počeo priču o zdravlju nacije. I u jednom momentu je rekao: ''Trebalo bi da radimo na tome da su deca što više aktivna, da se što više svi krećemo...Evo, zašto mi uopšte taj sport, taj fudbal na primer ne organizujemo.'' I kada je on rekao ''fudbal'' svi su krenuli da ulažu. Da se dodvore - počeo je Bogdanović:

- Za predsednika FS Kine doveo je čoveka koji je vodio Stonoteniski Savez. Taj isti je izrazio želju da bude uspešan u fudbalu kao i u stonom tenisu. I krenuo da baca silne novce, što je meni nelogično s jedne strane. S druge, možda i nije. Mangupski su napravili sistem. Povezali kladionicu, televiziju i fudbal - najčistije pranje para koje sam u životu video. To je neko pametan osmislio, neko ko hoće da uzme profit.

- A sve je krenulo početkom 2000. godine...Kada su uveli da firma može da bude vlasnik mojih nogu, prava na mene i moj transfer, znalo se da će to da zaživi. To je odmah dalo široku lepezu za sve. Otvorilo se fudbalsko tržište, ali i korupcija. I sve ono što ide uz to. Na kraju krajeva, nisu Blater i Platini otišli sa svojih pozicija zato što su bili sveci, nego kao dve korumpirane osobe. Čim su mu Srbi dali ulicu u sportskom kompleksu znalo se da neće izaći na dobro - uz osmeh priča Bogdanović.

VELIKA KARIJERA U JUŽNOJ KOREJI I ANEGDOTA KOJU NIKADA NEĆE ZABORAVITI

Kina nije bila njegov dom, ali jeste Južna Koreja. Zemlja u kojoj je stekao veliko poštovanje.

- Nisam se nijednog trenutka dvoumio da odem u Južnu Koreju. Ali ja tamo nisam otišao odmah da igram. Mene su prvo zvali mesec dana na probu. Zamisli! Iz one jake lige sam otišao u Koreju na probu. Osam utakmica sam odigrao dok nisam potpisao ugovor. Ništa mi nije bilo mrsko. Samo mi je bilo bitno da se finansijski osiguram. To je motiv kojim sam se vodio, jer ništa, bukvalno ništa, nisam imao - priznaje Bogdanović.

Debi iz snova. Upravo ono što smo ranije pomenuli - imao je silovit početak!

- Na prvoj utakmici postignem dva gola i trener me odmah prebaci u napad.  Tada sam shvatio da je najlepše kada daš gol, staneš ispred publike i šalješ polupce. Nigde te nema čitavu utakmicu, daš gol i odmah svi o tebi pričaju. A ovi što crkoše trčeći iza tebe, nigde ih nema - kroz osmeh je pričao Bogdanović:

- Igrao sam veznog igrača, a tek kada sam otišao u Koreju prebacili su me u napad. Bio sam univerzalac, služio se podjednako i levom i desnom nogom.Kad treba levo ja levo, kad treba desno ja desno...Znao sam i defanzivu da igraj. Čuvaj Cvijana Miloševića, čuvaj Dragana Stojkovića Piksija... Ali Korejanci imaju veziste, radilice. gatuzo bi, na primer, bio smešan igrač za Koreju. Svi su tamo Gatuzo jer su radilice. Samo im trebaju napadači zbog mirnoće u realizaciji. ne svi, ali većina nema. To im je prioritet.

Život u Koreji će mu zauvek ostati u sećanju.

- Život u Koreji je fenomenalan. Za mene je bio idealan. Pobegao od rata, novimara, televizije, od svega...Sa ženom došao da pravim sebi neki fudbalski put, da pokušam da zaradim lovu, ni o čemu nisam razmišljao. samo fudbal. Oni ti daju stan, kola... Nema sa strane da te zovu, tegle, vuku za rukav. Kući sam išao samo u decembru.

- Mnogo mi je lepo bilo tamo. Svega smo imali. Ja došao iz jednog Sarajeva gde smo imali 10 lopti i otimali se ko će uzeti onu bolju da trenira, a u Koreji me sačekalo 40. Umesto sarajevske šljake sačekala su me tri travnata terena.

Jednu anegdotu iz Koreje će pamtiti dok je živ.

- Potpisao sam ugovor sa Pohangom, vratio se u Beograd po suprugu i ponovo za Koreju. Počinju pripreme. Igramo prijateljsku na sat vremena od našeg stadiona. Na parkingu dva autobusa parkirana. Svaki vredi barem pola miliona dolara. U jednom samo trener, vozač i par igrača. Ovaj drugi krcat. Ima oko 35 igrača, pošto su pripreme i ide dosta igrača. ja se napravim pametan i, hop, u onaj autobus gde ih ima manje. Pet igrača i trener...U autobusu koža, sedišta za kartanje. Ustade kapiten Ju Dong Van i kaže: ''Izvini Rade, u ovaj autobus mogu samo igrači koji se osećaju da su prvotimci'' - priča Bogdanović, dok ga je smeh sve više i više obuzimao:

- Hahaha...Da li je moguće? Samo njih petorica se osećaju kao prvotimci. Šta ću, izvinem se i pređem u drugi. On krcat. Čini se da ljudi stoje u njemu. Elem, dođemo mi na stadion i prilazi mi taj trener: ''Nemoj da se ljutiš, takav je običaj.'' Kažem ja njemu šta ima da se ljutim. Nisam znao. Kada se budem i ja osećao kao prvotimac doći ću tamo. Posle mesec i po dana ušao sam u taj autobus. Šta ću, osećao sam sam se kao prvotimac.

DRUŽENJE SA VAN GALOM I ISTINA O ODLASKU RONALDA IZ BARSELONE

U Južnoj Koreji se zadržao četiri godine, da bi usledio poziv iz Japana. Džef Junajted je želeo srpskog golgetera po svaku cenu, ali želeo ga je i veliki Ajaks. Van Gal, lično.

- Te 1996. godine potpišem ugovor sa Džef Junajtedom 17. novembra, a 15. decembra me zove Ajaks. I ja potpišem i sa Ajkasom. Tamo sam bio mesec dana. Čekao odluku da li će me Japanci pustiti i trenirao s njima. Fenomenalno je bilo. Luj van Gal je jedan sjajan lik - rekao je Bogdanović, a potom ispričao jednu zanimljivu anegdotu vezanu za legendarnog trenera i Ronalda.

- Sećam se... Dva puta smo izlalzili s njim na večeru i jednom je hteo da priča samo sa mojom ženom. Jako interesantno. Mislim se ''Da li je ovaj lud, šta mu je?'' Međutim, on je malo pre toga izgubio suprugu i onda je s mojom razgovarao o tome kako kuva, šta sve pravi i ostale stvari iz domaćinstva. U jednom momentu se okreće ka meni i pita me: ''Reci mi, molim te, ko ti je najbolji igrač?'' Ja ko iz topa odgovorim: Ronaldo.  Na to će on: ''I za mene je Ronaldo.'' Međutim, meni je malo bilo čudno zašto je mi je sa ciničnim tonom to rekao. Ali dobro je da sam bar u nečemu s njim na istoj talasnoj dužini.

Tu se priča o Ronaldu nije završila.

- Kaže on meni: ''Najbolji je. Ima brzinu, realizaciju, strašan igrač, ali ne za moj tim.'' Ja u čudu. Ne za vaš tim - upitah ga: ''Da, ne za moj tim.'' On nikada ne bi radio ono što ja tražim od centarfora. Ja od Litmanena tražim da digne glavu kada De Bur ima loptu i da krene ka njoj, jer će onda Klajvert iza da ide''... To su neke taktičke stvari koje su meni, moram da priznam, tada bile strane, I na treninzima se videlo da nije bez razloga pre toga bio šampion Evrope.

- Ja sam tad znao da Ronaldo neće ostati u Barseloni kada je Van Gal došao. On na zimu potpisao s Barsom, Ronalo na leto napustio klub. jeste da je malo ''izlapeo'' ovih poslednjih godina, ali je pokazao da je čovek koji zna šta je vernost. Onoj generaciji koja ga je napravila trenerom, svima se zahvalio. Većinu je doveo u Barsu i milione im stavio u džep.

Nije srpski fudbaler dočekao da obuče dres Ajaksa.

- Japanci nisu hteli da me puste u Holandiju. Još su me i kaznili i tek sam u februaru zaigrao. Imao sam sreću u Japanu što sam u klauzuli ugovora stavio da mogu da idem kad god hoću i usledio je Atletiko. Debitujem za reprezentaciju, a ovi iz Atletika su me već ranije gledali - prisetio se Bogdanović i vrlo brzo napravio paralelu između fudbala koji se igrao u Japanu i Koreji:

- Fudbal u Japanu je smešan u odnosu na Koreju. Razlika kao Premijer liga i naša liga. U Japanu sam se udebljao šest kila i na 22 utakmice sam uspeo da dam 18 golova. Najjači fudbal u Aziji igraju Korejanci. Najzahtevniji. Dosta fizike, jak tempo. Malo trenerskih nelogičnosti...Ma Japan je smešan - još jednom je Bogdanović ponovio.

DOLAZAK U ATLETIKO: DEBI IZ SNOVA, DRUŽENJE SA VIJERIJEM I ZAŠTO ITALIJAN NIJE VOLEO ANTIĆA

Klauzula je aktivirana i Bogdanović je u leto 1997. godine potpisao za Atletiko. U ugovoru koji je on imao pisao je dva miliona dolara, ali je Hesus Hil mislio drugačije.

- Oni su u to vreme prali pare u klubu i izvukli su tačno za moj transfer 23 miliona maraka što je i sud utvrdio. Izvukli su pare na meni Radeku, Prodanu i još jednom igraču preko ''ofšor'' kompanija. Nažalost, tako se završila priča Hesusa Hila kog mi je generalno žao. Imao si sve, a umro si u zatvoru - prisetio se Rade:

- Krivo mi je što su me zloupotrebili. Bilo je suludo da je moj transfer iznosio skoro kao Vijerijev što je i sud ustanovio. Ja pojma nisam imao. Tek nakon dve godine su me zvali da svedočim. Iskreno, nisam znao ni šta da svedočim. Ja sam na papiru imao da su me Japanci pustili za dva miliona dolara.

Hilova malverzacija se tek kasnije utvrdila, a do tada...

- Početak u Atletiku je bio kao iz snova. Na debiju sam dao dva gola. Imao sam strašnu konkurenciju. Kristijana Vijerija su platili 25 miliona maraka, imao sam Hose Mariju koji je potom otišao u Milan za ogroman novac, onda i Kiko...a ja sam tu bio rezervna varijanta i tu rezervnu rolu sam jako dobro odigrao. Do povrede sam na devet mečeva postigao šest golova.

Taj meč protiv Valjadolida višestruko se isplatio Bogdanoviću.

- Posle debija su mi dali i stan u kom je živeo Čolo Simeone jer sam prošao sve njihove profesionalne i ljudske testove. Pazi, daju mi stan od Simeonea pored njih toliko fudbalera... To je bila stančina sa dosta viška kvadrata. Živeo sam u zgradi ''Bujo'' gde su bili ze Roberto, Ćenda i Valdano. Zgrada pored mene - Dejan Bodiroga.

- Dobijem na poklon i BMV 316 od Hesusa Hila. Tih četiri meseca su bili jako dobar period za mene. Onda sam se povredio 15. januara, uzeli su mi licencu na kvarno. Nisu očekivali da ću se tako brzo oporaviti, a ja bio spreman već nakon mesec dana. U međuvremenu su doveli i nekog Izraelca,  nisam hteo da pauziram i otišao sam u Bredu. Odlazak u Bredu je bio sjajan potez jer me je trener Brede na kraju preporučio Verderu.

Polusezonu u Bredi će pamtiti i po oduzimanju dela premije u Atletiku, što je značilo da su Jorgandžije kupile utakmicu kako bi igrale Evropu.

- Te polusezone je Atletiko kupio utakmicu protiv Rasinga. Zadnje kolo, posle gola niko više nije ušao u kazneni prostor. Nisam igrao, ali sam osetio po džepu. Svaki igrač je imao premiju od 150.000 maraka za ulazak u Kup UEFA, a klub je svima odbio po 25.000 da se isplati protivnik - priznaje Bogdanović:

- Tada u Atletiku sam se prvi put susreo s nekim nelogičnostima i video sam gde to sve vodi na kraju. Ali sam isto tako znao da će Migel Angel biti jedan od najobrazovanijih i najnormalnijih u celoj porodici. I nije ni čudo što danas presedava Atletikom. Samo što je sada shvatio da ne zna fudbal. Međutim, doveo je one koje znaju. Kompletnu tu generaciju koja je bila šampion. Kaminera, Tonija, Čola Simeonea... Odvojio je vođenje kluba i sam tim.

Druženje sa Kristijanom Vijerijem te polusezone nikada neće zaboraviti. A bogme je imao šta i da kaže o Italijanu.

- Bobo Vijeri je jedan fenomenalan momak koji nikadanije voleo Špance. Nije mogao da se adaptira na život van Italije. Bio sam njegov cimer i mogu otvoreno o svemu da pričam s ove tačke gledišta. Ja sam imao možda i jedini privilegiju da se družim s njim. Iz noćnih izlazaka je dolazio kod mene u stan pa sam ga ja vozio na treninge.

- Imao je perfektu sezonu, bio je momak sa neverovatnom energijom. Kada krene u sprint, imali ste osećaj kao da je pored vas proleteo avion i da vas je onaj mlazni pritisak oduvao. To je bio Vijeri. Bio je mrcina. Primi loptu, odigra, leva noga, pljus, rašlje...

Bogdanović je u razgovoru za Telegraf otkrio i to da Vijeri nikada nije voleo Radomira Antića, kao i razlog za tu netreperljivost.

- Nikada nije voleo Radomira Antića, to znam sigurno. To potvrđujem. I reći ću zašto ga nije voleo. Nije ga voleo zato što je smatrao da je staromodan trener, a druga stvar je da ga nije voleo zato što mu je Antićev sin rekao da ga je on doveo u Atletiko, a ne tata. To mu je rekao pred utakmicu u Lesteru, u restoranu. Tada sam znao da je Antić bivši trener Atletika.

- Što se mene tiče, ja sam imao fenomenalnu komunikaciju s Antićem. Kada sam došao na Vinsente Kalderon u avgustu ja sam video jednu stvar - Bog je bio na nebu, Antić na zemlji. Tu vrstu poštovanja, popularnosti..Video sam svašta, ali tako nešto nisam. Međutim, on je naparvio tog momenta jednu katastrofalnu grešku. Uveo je sina u klub da radi. To se tada osetilo da ne štima. Vremenom je srozao svoj ugled i svoju karijeru. Moglo je to biti mnogo bolje. Ponavljam, te 1997. Bog je bio na nebu, Antić na zemlji. Deset godina kasnije - ne spominje ga niko! Ipak je on s Atletikom ispao iz Lige - napominje Bogdanović.

MAJSTORSKI IZREŽIRAN ODLAZAK KRISTIJANA VIJERIJA U LACIO

Ponovo se Bogdanović vratio na Vijerija. Želeo je da ispriča jednu anegdotu koja možda i nikada nije ispričana, a ticala se neočekivanog odlaska tada najboljeg igrača iz Atletika.

- Njegov odlazak iz Atletika kao da je režirao Dušan Kovačević. Dve nedelje pred početak prvenstva 1998. godine Arigo Saki je dao sedam dana odmora igračima što je bilo nepojmljivo. Nenormalo. Žena i ja odemo u Rim, vraćamo se za Madrid, a na aerodromu Saki i Vijeri. Ispričam se ja tu s njima. Znao sam da sam višak, a i sa Verderom sam se već dogovorio.

- Pita mene Vijeri: ''Šta se to dešava s tobom?'' Ja okolišam ali kažem da imam tu neku ponudu. On će meni: ''Nemoj nigde da ideš, odoh ja. Napuštam Atletiko'' - i dalje je Bogdanović nekako u čudu, dok baš u tom trenutku u kancelariju ulazi njegova supruga. Taman da potvrdi njegove reči.

- Idem - Vijeri je još jednom ponovio: - Gledaj sutra trening.

- Sutradan trening. Šta je uradio? Došao nervozan i odmah počeo da šutira loptu. Nap..ava golmana, saigrače. Mi gledamo. Posvađao se sa Sakijem. Nešto mu je dobacio i Saki ga odmah isterao sa treninga. Ode Vijeri. Arigo besan. Viče: ''Ili on ili ja?!'' Klub na strani Sakija, a i ne znaju da su se njih dvojica sve dogovorili kako bi inscenirali incident. Razlog - već je imao dogovor s Laciom. Opasnu lovu je dobio od Italijana. I ode Vijeri...Neverovatno!

Vijerijev odlazak nije uticao na Bogdanovića koji je jednostavno znao da je kod Sakija višak.

- Već tad je bio psihopata. Čovek ustane u sedam ujutru da crta taktiče varijante. U sedam ujutru, pre doručka, zakaže analizu njegove utakmice sa Italijom negde u Americi, a Kiko do 10 nema šanse da se razbudi. Ja vidim da je on lud, ali šta da kažem. Ja sam za njih bio mali - priznaje Bogdanović:

- Dobio sam ponudu da odem najpre na pozajmicu godinu dana u Verder. Stigao sam u Bremen zajedno sa Ailtonom, zatim je u klub došao i Feliks Magat i ostao sam na četiri godine.

FELIKS MAGAT - VELIKI ČOVEK! I PRIČA O VELIKOJ GREŠKI KOJU JE ZVEZDA NAPRAVILA SA AILTONOM

O Magatu ima samo reči hvale, iako su ovog iskusnog stručnjaka mnogi optuživali da je brutalan i krut.

- Feliks Magat je jedan od najozbiljnijih trenerskih figura u mom životu. Onaj ko prođe njegove pripreme i treninge, kao i Milana Ribara iz Željezničara, slobodno može da krene da osvaja Himalaje. Magat je jako korektan i pošten trener. Naklonjen je Balkancima jer ga je u Hamburgu trenirao Zebec - jasan je nekadašnji srpski as:

- Feliks Magat je za 99 odsto trenera u Evropi ljudska i trenerska veličina! Magata su u Verderu smenili igrači. Dao je listu na koga ne računa sledeće sezone u aprilu mesecu. Oni ga miniraju i izgube četiri utakmice. Sve 3:0, 4:0...Naivan Magi bio. Pošten. Imao je svoj stav, svoju ličnost i to mi se sviđalo kod njega. Možda je bio i pogrešan, ali njegov je.

- On je čovek starog kova, da se odmah razumemo. Kroz rad i disciplinu je napravio to što je napravio. I kao igrač i kao trener. Kažu teški treninzi. Pa, jesi li profesionalac ili nisi? Šta bih ja trebalo da kažem? 68 dijagonala na jednom treningu. Ili trening gde na 50 metara vežbaš duge lopte i levom i desnom nogom? Duga levom, primanje desnom. I obrnuto.

Sve do povrede Bogdanović je igrao sjajno. Osvojio je Kup Nemačke pobedom nad Bajernom u finalu. Predstavljao je sjajan tandem sa Picarom (Pizaro), da bi ga pomenuta povreda omela. To je najbolje iskoristio Ailton.

- Ailton nije ni igrao dok se ja nisam povredio. On jeste bio brz igrač, ali ne preterano inteligentan. U Verderu ga krenulo, odigrao strašnu sezonu. Ali, to te jednom krene. Kada je otišao, nije mogao sezonu nigde da sastavi. On jeste uvek malo bio bucmast, ali bez obzira na to bio je i brz. Bio je sezonu u Šalkeu. Tamo kažu: Jeste bio najbolji igrač prošle sezone, jeste brz, ali nije inteligentan. Da bi uspeo, moraš da imaš sistem igre samo za njega. Da svi ostali trče za njega.

Nažalost, i Crvena zvezda je na svojoj koži shvatila o kakvo fudbaleru se radi.

- Zvezda ga je dovela i kad je otišao pitaju se da li je moguće da je čovek onakav. Ja sam s njim spavao u sobi tri godine, što mene niste pitali pre nego što ste ga doveli. Prvo što bih rekao jeste da se ne izuva i presvlači kada spava. Potrbuške je spavao u patikama i trenerci.

- Zvezda se ne brani, pa da ide na kontru. Zvezda mora da igra, da napada. Ailton nije taj tim igrača. Picaro je, s druge strane, inteligentan. Da nije, ne bi igrao u 38. godini.  On je jedini igrač u istoriji Bundeslige da se tri puta vraćao u Verder ili Bajern. I kao osoba je fenomenalan. Međutim, i na njegovom i na Ailtonovom transferu tadašnji predsednik Bor je uzeo novac. Zatim je podneo ostavku zbog korupcije.

- A koliko je Ailtonu falila inteligencija govori podatak da je bankrotirao. Finansijski je pukao totalno jer nije znao šta potpisuje. Dao je punomoć drugarima za berzu i ostao je bez novca. Onda mu je Verder pre dve godine organizovao oproštajnu utakmicu da ima od čega da živi. Da ode u Brazil.

NEPROMIŠLJEN GEST I SUSPENZIJA U VERDERU

Bogdanović vreme u Bremenu pamti i po dva gola zbog kojih i danas žali. Da nije bilo pogodaka protiv Kelna možda bi više igrao, a sasvim sigurno ne bi ostavio Tomasa Šafa na klupi.

- 13. decemba 2000. godine zabio sam dva gola Kelnu i ostavio sam Tomasa Šafa 14 godina na klupi. Tada, posle Kelna, Viktor Skripnik mi je pod tušem rekao ''Ova dva gola koja si dao danas su ti najveća greška u životu.'' Zato što je Šaf trebalo da ode, ako ne pobedimo. Ja dam dva gola, ostavim ga na klupi i više nikad nisam istrčao na teren u dresu Verdera. A taj Skripnik ostade celu karijeru u Bremenu. I kao trener. Samo je napravio grešku što je za pomoćnika doveo Fringsa. Pa Fringsa je Magat izbacio iz Bajerna čim je došao.Iako je bio reprezentativac tada. Dobar dan - dobar dan! Slobodan si! Jer je znao kakav je čovek - u dahu je pričao Bogdanović:

- Torsten Frings nikada neće postati trener. Nema on šta tu da traži. Njega zovu ''lizalica'' jer je veliki uvlakač. Guzicu bi olizao samo da bi došao do cilja. To može kada si igrač, kao trener malo teže.

Posle te utakmice došlo je gostovanje u Roštoku. Utakmica protiv Hanze koja se nije završila dobro za Bogdanovića. Nepromišljen gest košta ga je suspenzije - šestomesečne!

- Jedino za čime žalim u karijeri. Dobio sam suspenziju, naivno. Pljunuo sam čoveka, a nisam to trebao da uradim. To nije, prvo, bila moja kultura. Nije moj stil jer nisam dobijao žute i crvene kartone tokom karijere.

- Ali, pazi šta se desilo! Igramo meč u Roštoku, Mladen Krstajić je ''spucao'' igrača Hanze Agalija pesnicom, meni iza leđa. Igrač je pao. Ja to nisam video. Kada su prekinuli utakmicu okrenuo sam se i vidim da igrač leži iza mene. Ja mu kažem: 'ajde ustaj, korner se izvodi. U tom trenutku njihov golman - Pikenhagen, napušta gol, preskoči Agalija i udara mene zato što je mislio da sam ja to isto učinio njegovom saigraču. I on, kada me je udario, ja ga pljunem. Sledeći dan u novinama naslov ''Krstajić tuče, Bogdanović pljuje.'' U tom trenutku sam znao da sam gotov.

- Pogrešio jesam, ali sam bio izazvan. Pikenhagen nije dobio ništa, koji me je udario. Nemci mi to nisu oprostili. To se kod njih ne oprašta.

''TRAŽILI SU MI 50.000 MARAKA DA IDEM SA REPREZENTACIJOM NA SP - NISAM HTEO!

Karijeru je zvanično završio u UAE, ali jedini klub za koji je baš igrao posle Verdera bila je Arminija iz Bilefelda. Jednu sezonu (2002-2003), pre nego što je ''okačio kopačke o klin.''

Za reprezentaciju je odigrao tri meča, iako je zaslužio mnogo više. Prema njemu je, tada, učinjena velika nepravda. Debitovao je protiv Gane i odmah dao dva gola.

- Ja sam jedini igrač u istoriji srpskog fudbala koji je platio da igra za reprezentaciju tako što sam platio avionsku kartu od Tokija do Seula i debitovao na tom Koreja Kupu. Napustio sam letovanje na Tajlandu kako bih ispoštovao himnu, grb, državu...Napustim Puket, dođem u Tokio i izvadim vizu, platim kartu i odem u Seul. Odigram tri utakmice i gotovo. Postigao sam dva gola na prvoj utakmici, otišao u Atletiko i više me nikad nisu zvali - seća se Bogdanović, dok se na njemu vidi da ga nepravda i dalje boli:

- Nikada nisam pitao, ali mogu da pretpostavim da je to zato što nisam imao lobi. Nisam imao menadžere. Tad je to bila SRJ. Ko će udovoljiti Crnogorcima i svim ostalima koji su trebali da se prodaju? Ko će ga znati... Ali, jedno je sigurno. Ja sam igrač koji je morao da ima minimum 30 utakmica za reprezentaciju.

Potom je usledilo pitanje koje bi mnogi verovatno pokušali da eskiviraju, ali ne i Bogdanović. On na svako odgovara. A bogami, odgovorio je i na ovo Telegrafovo ''da li je istina da su mu tražili pare da igra za reprezentaciju na SP u Francuskoj?''

- Jeste, istina je. Tražio mi je jedan novinar čiji sin je išao u školu sa pokojnim Batom (Brankom) Bulatovićem, tadašnjim gensekom reprezentacije. Tražio mi je 50.000 maraka da igram. Ja nisam hteo da platim i onda su odveli jednog igrača na SP u Francuskoj koji do tada nije ni igrao za reprezentaciju - rekao je Bogdanović i nastavio:

- I kako misliš da im se na kraju vrati? Ne bih im dao pet maraka, a ne 50.000. Ne bih mogao da stanem u ogledalo i pogledam se kasnije. Obraz nizašta ne dajem - iza svake svoje reče stojim. Nije to bila stvar u novcu. Ih, tada je love bilo za sve. Smešno.

- Daš 50.000 hiljada i napraviš vrhunski ugovor. Ja sam tada mogao, kada sam odlazio iz Atletika, da potpišem za Aston Vilu. Menadžer Vile u julu mesecu zove Atletiko i šalje avion na aerodrom. Mi na aerodrom, zovu iz Atletika i kažu ''Vraćaj se. Ne  možeš da dobiješ radnu dozvolu.'' Imao sam tri nastupa za reprezentaciju, trebalo mi je šest. Opušteno sam mogao da kupim sebi nekoliko utakmica za nacionalni tim. Mogao sam da platim tih 50.000, odem na SP, izguram još tri četiri prijateljske i ko zna u kom pravcu bi mi išla karijera. NISAM HTEO.

Nije hteo i nije pogrešio. Sada, 20 godina kasnije, može da bude ponosan na to što nije poklekao. Mnogi bi ''zatvorili oči'' i prihvatili da budu u avionu za Francusku, ali ne i Rade Bogdanović. I svako ko ga upozna vrlo brzo će shvatiti zašto je odbio ''nepristojnu'' ponudu. Pošteno se borio, dao je sve od sebe, nije mu se isplatilo.

Nije mu se isplatilo ni da ostane u fudbalu posle završetka karijere. Iako poseduje ''A'' licencu, Bogdanović ne želi da radi u ''ovakvom okruženju.'' Kaže ''pre ću biti svoj čovek, nego nečiji potrčko'' i potajno se nada da će nova fudbalska garnitura donekle ispraviti ono što je stara upropastila.

Upravo nas ovaj kraj vraća na sam početak i reči velikog Ive Andrića da je predratno Sarajevo grad ''boraca i pobednika.'' Jer, šta je Bodanović posle svega ovoga nego - POBEDNIK?!

A takvih je malo...

(Mario Marić)