ANALIZA NOVAKOVE SEZONE: Đokovićev pogled u budućnost i odgovor na pitanje šta se to sve promenilo!

Tekst koji sumira Novakovu 2016. godinu od čoveka koji ga je pratio po turnirima

Velika većina onih ljudi širom planete koji su se barem jednom opredelili za svog omiljenog tenisera i time pridali poseban značaj ovom složenom i katkad nimalo lakom i prijatnom sportu za praćenje – poslednjih nedelja se pitala “Šta se dešava sa Novakom Đokovićem?”

Preporučujemo

Iz Pariza, za Telegraf: Vuk Brajović:

Zapravo, oni to pitanje postavljaju sebi i drugima – a veoma su svesni činjenice da – ne znaju ni kako da počnu da ga rešavaju, jer ga možda suštinski i ne razumeju. Svakako je logično prihvatiti interpretaciju situacije kroz maksimu “što poleti – mora jednom i sleteti”, ali – onda – kako je moguće da je toliko dugo bio dominantan, da bi se “tek tako” sve promenilo?

Šta bi to moglo uopšte biti – a da nije nešto što je “vidljivo iz aviona” – jer bi bilo očekivano da je takve “tektonske potrese” mora izazvati neki veliki povod? Da li je ovo samo početak ovakvog sleda stvari – a ako je ovo situacija koja prethodi nekom novom početku – kad će se on odigrati, posredstvom čega i/ili koga?

Ovakvih pitanja ima još – ali sva ona bivaju uvučena u isti vrtlog neverice i misterije – koji Novakova iznenađujuće “bezbrižna” pojava i nasmejano lice još više i brže “spinuje” u vrtoglavu centrifuge.

Sve “do juče” je naš temperamentni i neprikosnoveni šampion umeo da glasno uzdahne, složi grimasu, žustro prokomentariše nešto prema svom boksu, vikne, izgestikulira i udari reketom o tle – i ostane neprikosnoven, nepobediv – jer bi i posle perioda loše igre – pronalazio skrivene rezerve snage, emocija, posvećenosti, koncentracije, upornosti – i nadmašivao svoje protivnike sa pratećim osećajem krajnje predvidivosti u pogledu konačnog ishoda.

Bilo je, doduše manjih padova (povlačenje u Dubaiu usled očne infekcije, poraz u prvom kolu Monte Karla) – ali se Novak posle njih vraćao višestruko uspešno – osvojivši oba Mastersa u Americi – i teniski “bastion” i jedan od dva preostala teniska imperativa - Rolan Garos. Ali, teniski šampioni i nosioci prestižnog mesta broj jedan to nastaju kroz kontinuitet igara i rezultata – i, ma koliko prethodno trajao njihov “šampionski vek” – naznake gubitka kontinuiteta predstavljaju svojevrsan teniski “hibris”, nešto što kreće da izjeda do tada nenarušivu “čeličnu strukturu” njihovog teniskog kolosa.

Nesumnjivo je Novak bio veoma umoran posle prvog osvojenog “karijernog Grend Slema” i iznurujućeg režima koji taj deo turneje (Australija – Dejvis Kup – Dubai – zapadna pa istočna obala SAD na tvrdoj podlozi – pa Evropa na šljaci) nameće igračima iz godine u godinu. Zapravo, vrlo je moguće da ni jedan profesionalni sport nema ni približno težak program, prepun najrazličitijih uslova i okolnosti u kojima igrači trebaju da se skoro trenutačno adaptiraju i bore za izuzetno visoko rangirane sezonske uspehe i titule.

Svi koji su videli kroz kakvu neočekivanu tenisku “Scilu i Haribdu” je prošao na Dejvis Kup meču protiv nikad opasnijeg Kazahstana da bi obezbedio prolazak Srbije u sledeću rundu – bili su se skoro pomirili sa mogućnošću da Novak ne prođe ni uvodna kola u Indijan Velsu i Majamiju zbog umora, kasnog dolaska i zahtevne adaptacije na potpuno drugačije uslove igre na tlu SAD.

On ne samo da nije “poklekao” u prvim kolima, nego je oba turnira osvojio na veoma ubedljvi način (ako se izuzme po neki loši set – kao na primer protiv Frantandjela i Darsisa). Proći kroz sve to, i još osvojiti dva Mastersa – stvorilo je privid celoj svetskoj javnosti i Novakovim suparnicima da je on zaista kadar za sportska čuda – i nemali broj njih je takvim rečima opisivao Novakova rekordna teniska ostvarenja u tom periodu.

Ali, ispostavilo se da je to bilo previše za Novaka – i prvi znakovi preopterećenosti i nedostatka njegove čuvene “kam-bek” energije i upornosti su ominozno uzeli danak na njemu “domaćem” Mastersu u Monte Karlu, u porazu protiv “hazardera” Veselog u prvom kolu. Tada niko nije ni slutio da bi takav šok-poraz – interpretiran kao “samo to” – zapravo mogao da bude “indikator” za ozbiljno ugrožene rezerve energije, snage, zdravlja, psihofizičke spremnosti, motiva – i poremećaje u teniskom sistemu jednog od najboljih igrača svih vremena – u trenutku kada je on bio na vrhuncu svoje moći.

Mnogi su, zapravo, videli ostvarenje vrhunca Novakovih sposobnosti njegovim konačnim osvajanjem Rolan Garosa – a ne i kao demonstraciju nadčovečanskih napora i korišćenja poslednjih atoma snage – u okolnostima koje su donekle bile i povoljnije nego što je to bio slučaj kada je u finalima gubio od “kralja šljake” Nadala i njegovog najneugodnijeg “nemezisa” – Stena Vavrinke.

Veliki cilj je ostvaren – ali, po koju cenu? Danas, tačno 5 meseci kasnije od tog epohalnog 5. juna, čini nam se da shvatamo da tada nismo mogli ni da pretpostavimo šta bi bio pravi odgovor. Tenis koji je Novak Đoković igrao poslednjih godina je bio – više od sporta. On je inspirisao ljude, nacije, velika dela, kreativne pokrete, humanitarne ciljeve – širom sveta, među svim generacijama. Bio je i eliksir energije, i placebo-efekat, i olakšanje u najtežim situacijama – i povod za sreću, oduševljenje, nadu.

Novak je život na celoj planeti učinio lepšim, a na tome su mu bili zahvalni čak i njegovi najveći konkurenti. I, da ne zaboravimo, kako smo samo bili ponosni mi, Srbi, što je on tako ponosno naš…

E, sad - kao što je doajen jugoslovenskog sportskog novinarstva, Mladen Delić umeo da egzaltirano uzvikne “Ljudi, pa je li to mogućeee?!?” i da taj izliv iskonskog oduševljenja ostane u sećanju desetina generacija posle samo jednog čudesnog sportskog preokreta – zamislite samo koliko puta bi ponovio takav usklik da je komentarisao mečeve i uspehe Novaka Đokovića. Na kraju krajeva – kako bi i to bilo “mogućeee” opisati rečima svaki sledeći put – pod uslovom da vas glas bude još uvek služio?

Na našim prostorima su sport proslavili mnogi šampioni, uprkos okolnostima koje nam skoro nikada nisu išle na ruku, ali niko ni izbliza kao Novak Đoković. A mi smo se, prirodno i kulturološki skloni nadahnutim interpretacijama života, mašti, trijumfalizmu i glorifikaciji – uz Novaka “razmazili”, i to “baš onako”, previše. Volimo mi to stanje, a baš ne volimo i ono što sledi – nužno “otrežnjenje” i prizemljavanje…; i onda bivamo “savetodavno mudri i pametni”, ponovo maštoviti na temu uzroka, posledica i krivice – a da velika većina zapravo nema ama baš nikakvog ličnog iskustva koje se može i fragmentarno dovesti u vezu sa temom koju na taj način “proživljavamo”… Tragikomično.

Novaku je, posle Rolan Garosa, trebao opsežni oporavak i rekonstrukcija njegovog teniskog sistema – da bi nastavio da stremi ka svojim kratkoročnim i dugoročnim karijernim ciljevima – osvajanju Olimpijskih igara i barem jednog više Grend slema od aktuelnog rekordera, Rodžera Federera. Prvi sledeći izazov na tom putu – ni manje ni više nego “nezvanično prvenstvo sveta u tenisu” – legendarni Vimbldon, inspiracija za svakog koji je u istoriji tenisa držao reket – na bilo kakvoj podlozi.

I ne samo to – i ove godine je Vimbldon povisio “nagradni fond” za svoje učesnike i pobednike, tako da su svi učesnici imali dodatne motive da daju sve od sebe kako bi kući nosili “više zelenog” – a da to nije Vimbldonska trava. Kako su razlike u teniskom umeću između najboljih i slabije rangiranih igrača danas bukvalno filigranske – i pre svega se ogledaju u mentalnoj i fizičkoj pripremljenosti – tok takmičenja na Vimbldonu sve češće biva “poremećen” skoro neverovatnim iznenađenjima (Nadal, Federer, Serena da posvedoče)… A još kad se i kiša umeša, svi postaju “jednaka meta” – pa i sam “teniski supermen” Novak Đoković.

Vimbldon je bio momenat sinteze svih iskušenja, izazova, zamora i nedostataka koje su “sustigle” Novaka na njegovom zvezdanom putu – i prvi “šok-momenat” za međunarodnu tenisku javnosti i njega samog koji je ostavio niz pitanja da lebde u vazduhu. Sam Novak, dosledan vrhunskim teniskim manirima ali i vidno uzrujan posle poraza od Kverija – po prvi put u dugom nizu konferencija za medije – ostaje misteriozno nedorečen, što je mesecima posle pokušavao da ispravi na narednim turnirima – presedan i u tom smislu.

Ipak, očekivalo se da će se redovi ponovo konsolidovati, i da će nešto duže vreme za oporavak ranijim odlaskom sa Vimbldona biti korisno da se Novak regeneriše i – u opuštenom ambijentu Olimpijskog sela u Riju – iznova motiviše i odlučno krene na ostvarenje njegovog drugog važnog karijernog cilja – osvajanja Olimpijske medalje. Kao za inat – prva prepreka – sjajni Del Potro, ponovno spreman za velika dela, najteži mogući izazov na Olimpijadi pored Endija Mareja – kako se na kraju ispostavilo.

Novakove “čuvene” suze posle tog meča i bolnog poraza su bile nešto mnogo više od izraza tuge i razočaranosti posle neostvarenja tako velikog i retko dostupnog cilja. Možda je to bio i prvi momenat, prvi izraz nemoći da se, na način na koji je do sada to radio, delotvorno uhvati u koštac sa problemima koji su počeli “disperzivno” da deluju na Novakovu igru, zdravlje, fizičko stanje (ruka/rame) i psihičku sliku.

Sve što se od tada do danas, ovde u Parizu, dešavalo sa Novakom Đokovićem na terenu, van njega i u dubini njegove duše i ličnosti – mnoge je navelo na to da još većim glupostima izrečenim u javnosti pokažu koliko ne razumeju ovaj sport i sportski etos koji predstavlja “softver” bez koga je tenis puko udaranje loptice u suprotnom pravcu. Na kraju krajeva – da li zaista igranje u finalu US Opena, polufinalu Šangaj Mastersa i osvajanje Masters turnira u Torontu predstavlja loš sportski rezultat i simbolizuje nekakvu “krizu” – ma šta to pa značilo?

Tačno, Novak ne postiže rezultate i uspehe koje je postizao proteklih sezona – ali, da li bi se ikada iko povukao sa strane i objektivno zapitao – koliko je nastavak takvog niza vanserijskih i vanvremenskih uspeha i uopšte bio moguć – pa makar i da je na forhendu bio Klark Kent, na bekhendu Betmen, na servisu Halk i na mreži Spajdermen? Niska fenomenalnih rezultata Endija Mareja je svakako sjajna i za svaku pohvalu – ali, gde su neuporedivo trofejniji i stalniji vrhunski asovi “belog sporta” ovih dana – Rafa Nadal i Rodžer Federer?

Nema ih ni na terenu – dok je Novak i dalje hrabar i dostojanstven na “prvoj liniji fronta”, ujedno se boreći sa svim akumuliranim nedaćama i imajući strpljenja i mentalne snage da kurtoazno i sa osmehom prelazi preko nemušte “hajke” medijskih špekulanata i hordi nemuštih dušebrižnika, koji ni ne znaju ni poreklo reči i zvanja “guru”. Eto, nazovite pežorativno vašeg dragog prijatelja, prijatne naravi i staloženog ponašanja “guruom” – pa onda vidite koliko će vam samim pred sobom biti neprijatno.

A toliko spominjani Pepe Imaz je jednostavno - prijatelj i dobar čovek, najboljih namera i značajnog iskustva - koga bi svako normalan uvek poželeo da ima uz sebe. Ko to ne vidi na prvi pogled – slep je i za tenis i za mnogo šta više…

I zato, kad smo upitali Novaka Đokovića u ime čitaoca Telegrafa posle današnjeg meča protiv izvrsnog Marina Čilića – šta on vidi kao prioritet u uspostavljanju željene ravnoteže i stanja koje bi ga u predvidivom vremenu vratilo na nivo igre kojom bi i dalje stremio ka ostvarenju njegovih karijernih ciljeva, i da li su takvi sveukupni asovi kao Federer i Nadal uticali na formiranje njegovih karijernih stavova i ciljeva, Novak veoma trezveno kaže:

- Kad pričamo o prioritetima, pravim razliku između životnih i teniski, jer tenis svakako ne predstavlja sve u mom životu.

- Meni je bitno da imam svoj mir, da sam srećan, ispunjen radošću, okružen ljubavlju svojih najbližih i spokojan sa svojom porodicom. Posle toga dolazi tenis – i dok god me on bude ispunjavao i inspirisao da ga igram tokom teniske turneje – mesto u sportu je meni veoma dobro poznato. U ovom trenutku nisam jasno odlučio da li ću nastaviti da se takmičim u ovom ritmu i da li će doći do nekih izmena – jer je i to deo procesa tranzicije, tokom kojeg čovek saznaje i definiše neke nove stvari, pa i upoznaje sebe.

- Moji prethodnici i velikani tenisa poput Federera i Nadala su svakako uticali na mene – pre svega u smislu da kroz naše mečeve i rivalitet postanem bolji igrač i steknem mentalnu snagu da se takmičim na najvišem nivou. U smislu formiranja ličnosti i odnose prema karijeri – svakako se razlikujemo, i pored velikog uticaja koji sport ima na nas – i svestan sam svog puta, životne vizije i ciljeva koje sam sebi postavio.

- Ako se i desi da Endi dođe na prvo mesto umesto mene, to će biti sasvim zasluženo. Mi se takmičimo jedan protiv drugog od naše jedanaeste, i ovakav uspeh će biti kruna svega što je postigao od tada – a naročito odličnih rezultata ove i proteklih nekoliko godina. Ono što je moj primarni fokus u igračkom smislu je postizanje mentalne stabilnosti, prisustvo pozitivnih emocija koje će me motivisati za dalje ciljeve, uspostavljanje telesnog zdravlja. Osvajanje prvog karijernog Grend slema i Rolan Garosa ove sezone dovelo je do izvesnog nedostatka psihičke svežine, koja se reflektuje na sve ostale segmente moje igre i stanja – i moja želja je da postignem taj ekvilibrijum u narednom periodu - rečito rezimira Novak.

Nepuna tri sata kasnije, pred medijima se pojavljuje i pretpostavljeni novi svetski broj jedan, Endi Marej. Zanimljivo, netremice gleda u ekran, prateći tok meča Conga – Raonić, i ujedno daje odgovore na pitanja “sedme sile”. Za njega nema važnije stvari od prikupljanja svake moguće informacije o stanju njegovih protivnika do tog decenijama očekivanog 6. novembra, dana kada će – u slučaju da pobedi dan pre – napokon postati svetski broj jedan.

I posle fizički i psihički neverovatno zahtevnog drugog dela sezone – u kome je ostvario ono čemu se niko nije nadao tek samo koji mesec pre – Endi je “gladan tenisa”, ima ono “tigrovo oko” iz legendarnog sportskog filma “Roki”. Kao dečko koji pokušava da priča sa svojim drugovima dok istovremeno gleda svoj omiljeni program na televiziji, Endi odgovara na pitanja medija i istovremenim uzdasima prati poteze mogućih rivala u polufinalu:

- Imao sam velike uspehe u mojoj karijeri, pre svega osvajanje Grend slemova, zatim Olimpijade, Dejvis Kupa – ali nikada nisam bio broj jedan. Razlog tome je bio što nisam imao kontinuitet igre i rezultata koji sam danas uspostavio, i potpuno je nemoguće porediti osvajanje bilo kog turnira sa dolaskom na prvo mesto ATP turneje. Za ovo je potrebna drugačija priprema, drugačiji fokus, dvanaest meseci dobrih igara, za razliku od kampanjskih uspeha oko Grend slemova i ostalih turnira. To je i najviše razlikovalo Novaka od mene, objektivno – i uzbudljivo je to što se u tom smislu dešavaju promene kod mene.

- Svaki meč koji igram sa Novakom je za pamćenje – na svoj način – i iako bi susret sa njim u finalu Pariza značio da ne bih bio bliže dolasku na prvo mesto ATP Turneje – donekle mi nedostaje ta prilika. Ipak, ko god bio moj protivnik sutra, biću spreman da se nadigravamo – bez obzira na razliku u njihovom i mom stilu - najavljuje Endi Marej, tek na momente skidajući pogled sa ekrana na kome je Raonić već bio stekao važnu prednost nad poslednjom francuskom nadom, Žoom Congom.

Razlike između Novaka i Endija danas – više nego velike. U rečima, ciljevima, prioritetima, stanjima. Novak – začuđujuće smiren, staložen, nasmejan i karizmatičan. Endi – željan, nestrpljiv, pobuđen, rasejan. Ipak, još jedan veliki meč ga deli od ostvarenja njegovog najvećeg životnog sna – nešto u šta, tek pre nekoliko meseci – nije verovao da može biti moguće. Da li će i ovoga puta Miloš Raonić “obradovati” Novaka (kao što je to uradio eliminacijom Kverija sa Vimbldona) i pobedom protiv Mareja ostaviti “status kvo” na teniskom vrhu pri trenutnom stanju – to je veoma teško predvideti.

Pitanje je i kako će Marej psihološki odgovoriti na izazov bez presedana u njegovoj karijeri, i da li će moći da ponovi solidnu partiju sa kraja prvog i tokom drugog seta protiv Berdiha. U ovakvim “finalima pre finala”, ponekad odluči i veliki uticaj igrača koji i ne učestvuje u meču, čija senka “lebdi” nad svakim udarcem obojice igrača koji se bore za više od pobede u tom meču.

U tom smislu, Novakova “duga” senka i nasmejano lice možda predstavlja njegov “poslednji potez” u Parizu, nešto što će Endiju stvoriti tenziju pred dugoočekivani korak ka novoj lestvici teniske slave. A u takvim situacijama, tenis nudi pregršt uzbuđenja – naizgled nikada više nego u njegovoj aktuelnoj “zlatnoj eri”…

(Telegraf.rs/Vuk Brajović)